Zar i ti, sine Bobe?

Ako bi iko ikada u Americi odlučio da u stranu planine ukleše likove nekoliko novinara, glava Boba Vudvorda bi bila među njima. Niko, međutim, nije bezgrešan i kada je Vudvord 2020. objavio isečke iz svoje nove knjige o Donaldu Trampu (Rage, Simon & Schuster) kao reklamu, profesija se nervozno uzmeškoljila: ispostavilo se da je Tramp rekao Vudvordu koliko je dolazeći virus opasan, ali nijedan od dvojice umešanih nije odlučio da na to upozori javnost. Jedan zbog politike, drugi zbog… Pa, navedeno je više razumnih profesionalnih razloga, ali nije samo jedan novinar optužio Vudvorda za profiterstvo – odnosno da je čuvao ekskluzivnu informaciju da bi se knjiga bolje prodala, a neko je, možda, zbog toga danas mrtav.

Etičke dileme u novinarstvu su obično zanimljive samo novinarima, ali ova se dogodila između jednog od najvećih živih novinara i najveće devijacije američkog političkog sistema u istoriji – Donalda Trampa. Zahvaljujući ostalim, mnogo atraktivnijim i neprebrojnim skandalima što ih Tramp seje oko sebe, čitava priča nije ispunila svoj medijski potencijal, ali to ne znači da novinari ne treba da se bave njome – čuvanje ekskluzive za knjigu, naime, ne događa se prvi put. Pa ni Sv. Vudvordu.

Zaista opasna ekskluziva

Američki novinari nisu među najplaćenijim profesionalcima na tržištu rada. Pored ugovora za sopstvenu TV emisiju ili „preskakanja preko ograde” u bolje plaćene PR i marketinške vode, najbolja šansa za dobru zaradu za novinare u SAD jesu – knjige.

Kako su već do guše umešani u temu koju sektorski pokrivaju, reporterke i reporteri imaju dobru šansu da zainteresuju izdavače za pristojan ugovor koji se isplati svima umešanima – izdavač ne mora da plati godinu-dve istraživanja, a novinar dobija ugovor preko svoje plate za koju je (uglavnom) i istraživao. Ovo naravno mora da se uklopi u poslovnu politiku medija za koji novinarka ili novinar radi i – eto naslova u knjižarama, TV intervjua, a ako je knjiga baš dobra i – ugovora za film ili TV seriju.

Mediji (bar štampa) znaju da im ljudi primaju skromne plate u odnosu na neke druge profesije i u pravo novinara da objavljuju knjige ne diraju baš mnogo. U isto vreme, dokumentaristika je neobično popularna u SAD i donosi puno novca.

Ali zainteresovati izdavača za ugovor za knjigu mnogo je lakše ako autori imaju ekskluzivu, koja, ako je ekskluziva, treba da se objavi što pre, jer do knjige – „ko živ, ko mrtav”. U ovom slučaju, izgleda, i bukvalno.

Profesionalno-etička rasprava koja je izbila povodom poslednje knjige Boba Vudvorda, jednog od retkih preostalih živih spomenika profesije koji još uvek pišu, nije nova: da li novinari imaju pravo da zadrže neku ekskluzivu za svoju knjigu i tako informišu građane tačno i objektivno, zasigurno i kompletnije nego mediji, ali ne baš i blagovremeno, kako je to obećano čak i građanima Srbije (Ustavom)?

Iako je neposredan povod za diskusiju knjiga „Ovo neće proći: Tramp, Bajden i bitka za američku budućnost”, čiji su autori novinari Njujork tajmsa Džonatan Martin i Aleks Barns, u centru rasprave našao se pomenuti Vudvord, legendarni član dvojca koji je značajno doprineo opozivu predsednika Niksona 1974. godine.

Sa svoje strane, Martin i Barns su pola godine „sedeli” na informaciji da je lider republikanaca u Kongresu Kevin Makarti izjavio, nakon upada Trampovih pristalica u Kongres, da bi predsednik trebalo da podnese ostavku (Makarti je ovo poricao dok ga nisu suočili sa audio-snimkom izjave), bez čega se još i moglo živeti.

Vudvordova „čuvarnost”, međutim, ticala se nesumnjivo važnije stvari. Njegova knjiga, naime, donela je i informaciju da je Donald Tramp znao koliko je kovid 19 smrtonosan, ali je ipak odabrao da bolest predstavi kao mnogo manje opasnu, nešto kao običan grip. Tako je Vudvord doveo građane u opasnost, tvrde jedni, i zadržao samo za sebe značajan argument za opoziv predsednika u Senatu, tvrde drugi (u Kongresu, donjem domu parlamenta, Tramp je dva puta opozvan, ali ga je konzervativna većina u Senatu svaki put spasla ponižavajućeg iseljenja iz Bele kuće).

Vudvordovi argumenti ozbiljni, ali su posledice ozbiljnije

Na Vudvordovoj strani je nekoliko argumenata. Prvi je da autori knjiga objavljuju nešto što se u poslu popularno zove „drugi draft istorije”, odnosno mnogo kompletnije svedočanstvo o događajima od onog koje, fragmentirano i bez većeg konteksta, prenose brzi mediji u vreme samih događaja i da je to jednako vredan doprinos razumevanju sveta.

Taj argument je neraskidivo povezan sa prethodnim – da bi se pisale ovakve knjige, novinar mora da razvije mnogo izvora u samom vrhu hijerarhije o kojoj piše, stekne njihovo poverenje, pa samim tim i mogućnost da sa njima više puta razgovara. Da odmah prenese sadržaj prethodnog razgovora u dnevne medije, izvori bi se brzo zatvorili i – ništa od knjige, te i svake buduće koju bi kompromitovani autor hteo da napiše.

Treći argument se tiče toga da je, dok je proveravao sve što Tramp govori (a to je potpuno neophodno i inače, ne samo u slučaju bivšeg predsednika), već postalo jasno da virus nije šala, pa Vudvord misli da nije mogao značajno da utiče na broj zaraženih, a time i umrlih građana (što može biti tačno – malo vremena je prošlo između Vudvordovog saznanja i jasnog užasa koji je virus počeo da širi Amerikom).

Četvrti argument je da je predsednik taj koji ima obavezu da upozori građane na virus, a što se takve obaveze novinara tiče – imaju je oni koji se virusom bave, a ne Vudvord, koji se bavi predsedničkom politikom, a ne medicinom.

Iako su navedeni argumenti snažni, jednostavnim pogledom na broj preminulih građana SAD u vreme početka širenja virusa, na čiju su pogubnost predsednika Trampa vrlo eksplicitno upozorile američke tajne službe koje su pratile događaje u Kini, može se steći dobar utisak o tome koliko je, ipak, takva informacija bila urgentna.

Neki komentatori medija u SAD nisu se libili da budu vrlo, vrlo kritični prema Vudvordu. Čarls Pirs iz Eskvajera je ovaj Vudvordov postupak čak, ne birajući mnogo reči, uporedio sa slučajem Voltera Durantija, dopisnika Njujork tajmsa iz SSSR-a nakon socijalističke revolucije, i zataškavanja čuvene gladi koja je odnela milione života, ne samo u Ukrajini:

„Iz njima poznatih razloga – sopstvenih interesa, sebičnih, neodbranjivih razloga, svi oni, i Donald Tramp i Bob Vudvord – prenebregli su zadatke svojih profesija i, na kraju, stotine hiljada Amerikanaca bi mogli biti mrtvi delom i zbog toga. Sramota bi trebalo da bude večna. Vudvordovo neispunjenje dužnosti bi, u svetlu svega ovoga trebalo da uporedimo sa zataškavanjem u Staljinovu korist Voltera Durantija na temu ukrajinske gladi, kao večnu sramotu novinarstva i proste ljudskosti. Niko, kao što je pisalo na nalepnicama na branicima automobila, nije umro zbog afere Votergejt.”

Znao je Vudvord, al’ se uplašio

Iako je neudobno otkrivati ovakve stvari o gigantima profesije koja je, za mnoge među kolegama, više poziv nego običan posao, upravo je zbog vere u profesiju važno u tom pogledu biti onoliko objektivan koliko se to uopšte može biti. Vudvordu se dosta toga može zameriti, izgleda.

Na stranici Vikipedije o njemu stoji kratka (i nekompletna) lista. Ovaj tekst bi bio nekompletan ako bismo zaobišli bar još neki sličan slučaj iz vremena rada na drugoj knjizi (on ih piše baš dosta, i vrlo su popularne – od 21 objavljene, 13 su bile na prvom mestu bestselera u sekciji ne-fikcije u SAD).

U nastojanjima da opravda napad na Irak, bivši američki predsednik Džordž Buš je izjavio da je Irak pokušao da kupi „značajne količine uranijuma u Africi”.

Čovek kojeg su SAD ranije poslale u Niger u statusu ambasadora da to ispita, Džozef Vilson, napisao je potom komentar u Njujork tajmsu i izneo svoje snažne sumnje da se takva transakcija ikada dogodila.

Uskoro je novinar Vašington posta Robert Novak napisao komentar u kojem je, podrivajući autoritet Vilsona, otkrio da je Vilsonova supruga Valeri Plejm u pismu Agenciji izrazila rezerve u pogledu pogodnosti svog supruga za taj zadatak. Ovo razotkrivanje dokumenata CIA bilo bi samo po sebi poveliki skandal, ali je činjenica da je Novak otkrio da je Valeri Plejm tajna operativka CIA dovela u opasnost i nju, i sve njene ranije saradnike, posebno u stranim zemljama, gde je radila. Posebno je ironično što je Valeri Plejm radila kao analitičarka za odeljenje CIA za „oružje za masovno uništenje”, odnosno sprečavanje prometa takvog oružja, pa je ceo skandal imao negativnog uticaja na rad Agencije na tom planu.

Generalno se smatralo da je to bila obična politička osveta Bušove administracije Vilsonu zbog komentara u Tajmsu, a količina materijala koji su proizašli iz kongresnog saslušanja o celom slučaju, istraga nekoliko državnih agencija i još nekoliko suđenja koja su usledila, može nekoga da zabavi mesecima, ako ga zanima. Nas trenutno ne zanima, ali nas zanima jedna stvar.

Bob Vudvord je znao. Mesec dana ranije (u odnosu na objavljivanje Novakovog teksta). Rekao mu je član administracije, zvanično, u diktafon, kritikujući Vilsona. Sada više nije preterano važan kontekst u kojem mu je to rečeno (postoji i transkript razgovora, koga zanima neka potraži), ali mu je rečeno. A on nije obavestio urednike u Postu o tome, a to je moglo uticati na razumevanje celog slučaja i postupke redakcije, koja možda ne bi objavila komentar Roberta Novaka, jer je iz razgovora jasno da je proponent napada na Irak, potpredsednik SAD Dik Čejni strahovito ljut na Vilsona i da je to možda vendeta administracije koju, ako se dogodi, pristojni mediji treba da pokrivaju, ali ne i da u njoj budu alat i oružje.

Čitav niz novinara je stradao zbog ove afere, od kojih, činilo se, najteže Džudit Miler iz Njujork tajmsa, koja je odlučila da ne oda svoj izvor i radije ode u zatvor pod pritiskom jedne od porota sastavljenih da izađu na kraj sa celom stvari.

Sam Skuter Libi, šef kabineta Dika Čejnija, koji je i bio izvor o Valeri Plejm većini novinara kojima je priča ponuđena ili „pomenuta”, uveravao je Džudit da može da ga razotkrije, ali je ona, i kada je postalo javno da je Libi izvor, ostala u zatvoru u uverenju da bez zaštite izvora, novinarstvo jednostavno ne može da funkcioniše.

Nije baš radila u kamenolomu, niti je njenih 85 dana u labavom režimu nekog zatvora koji je više ličio na obdanište teška kazna o kojoj se pišu knjige, ali je ona knjigu, naravno, ipak napisala.

Napisala ju je nakon što je Njujork tajms otkrio da je njeno prethodno pisanje o oružju za masovno uništenje u Iraku bilo pogrešno, da nije proveravala (pogrešne, ispostavilo se) tvrdnje administracije nego ih je samo prenosila, pa kasnije i ustvrdila da proveravanje nije njen posao, nego puko prenošenje (ne, ne, draga koleginice). Napisala ju je nakon što je njena karijera kao ugledne novinarke time efektivno dovršena. Tako je od mučenice profesije za kratko vreme postala parija.

Otišla je na Foks, pa Njuzmaks, konzervativne medije ne baš poznate po neutralnosti i objektivnosti, ali svakako naklonjene stavovima republikanskih administracija, kao što je bila Bušova.

Bob Vudvord nikome nije rekao da je znao za Valeri Plejm – dve godine. Kada je morao da svedoči o tome u istrazi i kada mu je postalo jasno da će stvar isplivati na površinu, izvinio se svom uredniku u Vašington postu, navodeći strah od sudskog poziva kao razlog. Kolege su ga, u raznim kolumnama i komentarima, razapele.

S rukama u đubretu

Bob Vudvord verovatno nije zgrešio baš toliko koliko mu se stavlja na savest. Ali nije ni nevin. U igri visokih uloga, koju igra već decenijama sa svim predsedničkim administracijama, broj etičkih dilema se meri u stotinama, po projektu. Teško da je moguće sve to obraditi, postupiti po najvišim standardima i izaći iz svega mirišljav kao ruža, pa još izbaciti knjigu koja će se dobro prodati.

Kada gurnete ruke u đubrivo, koliko god se posle kupali, diskretni miris će vas neminovno pratiti. On je starovremenski novinar u mahnitoj, mladalačkoj poteri za nečim što se kod nas ne može baš adekvatno prevesti – reč na engleskom je „skup” (scoop). Prevedimo je kao „senzacija”. To je tako jedna zamamna stvar, da joj je teško odoleti i kada pokrivate štrajk u fabrici u Železniku. A kamoli moralni i politički kolaps u Beloj kući. Zato je, u kontekstu svega što je učinio za čitaoce i svoje društvo, Vudvord i dalje veliki novinar i čovek, a njegove transgresije, ako to jesu, zapravo ne preterano značajna posrtanja u toj poteri. Dok neko ne umre zbog toga.

Ali je neobično utešno i izvor izvesnog profesionalnog ponosa to što će i njegov svaki korak biti ludački detaljno analiziran, temeljno raspravljen, a sudovi profesije biti doneti i – objavljeni. Novinarstvo je komplikovan posao koji se neprekidno menja, baš kao i svet o kojem pokušava da nas informiše. Dok u takvom svetu imamo bobove vudvorde i dok o njima tako strastveno raspravljamo, postoji šansa da istinsko novinarstvo, u totalnom povlačenju pred odsustvom volje konzumenata da saznaju nešto što im, možda, ne odgovara, preživi i, jednom, postane univerzalnije profesionalno i (ponovo) važno stanovnicima planete.

Novinari, kao profesionalni skrnavitelji svetih krava, sa zadovoljstvom proždiru one iz sopstvenih redova. To je surovo i bolno, ali – tako treba da bude.