U Srbiji je nezavisnost medija pre izuzetak nego pravilo

Sve veći politički i finansijski pritisak ugrožava nezavisnost i uređivačku autonomiju mnogih medija u Srbiji. Intervjuisali smo Irinu Milutinović, višu naučnu saradnicu Instituta za evropske studije u Beogradu i koautorku izveštaja o Srbiji u okviru Monitoringa pluralizma medija za 2023. godinu.

 

OBCT: Prema „Monitoringu pluralizma medija u Srbiji 2023“, uređivačka nezavisnost je jedna od oblasti u kojima Srbija registruje visoke rizike. Koje su glavne pretnje uređivačkoj autonomiji u zemlji?

 

Irina Milutinović: Novinari trpe razne oblike pritisaka, uglavnom političke i finansijske prirode. Nezavisni urednici u Srbiji su pre izuzetak nego pravilo. Obično ih postavljaju vlasnici medija, koji biraju između svojih lojalnih zaposlenih kako bi mogli da kontrolišu rad novinara iznutra kroz meku cenzuru.

 

Neki značajni oblici pritiska potiču od SLAPP-a, kao i od kampanja klevetanja, koje često pokreću državni organi i javni zvaničnici, a uglavnom ciljaju na istraživačke i kritički nastrojene novinare kao neprijatelje zemlje.

 

Politički pritisak se vrši i kroz finansijsku ucenu: državno oglašavanje i direktne državne subvencije često se dodeljuju kroz politički pristrasne i netransparentne mehanizme. Provladini mediji najveći su korisnici ove vrste podrške, uključujući tabloidne medije, iako često zanemaruju novinarski etički kodeks.

 

Konačno, većina TV i radio stanica, kao i štampanih medija, pripadaju kompanijama koje su pod direktnom ili indirektnom kontrolom subjekata bliskih vladajućoj stranci.

 

OBCT: Kakav uticaj ovi izazovi imaju na novinare i kvalitet njihovog rada?

 

Irina Milutinović: Prvo, želim da istaknem da je srpsko medijsko tržište visoko koncentrisano i polarizovano, što znači da su provladini mediji veći, brojniji i uticajniji, dok su kritičniji manje pokriveni i proporcionalno imaju slabiji uticaj na javnost. Provladini mediji imaju tendenciju da instrumentalizuju pitanja od javnog interesa da neguju dijalektiku mi protiv njih, gde se „mi“ obično opisuju kao patriote, a „oni“ kao izdajice.

 

Još jedna važna karakteristika medijskog pejzaža je loš pluralizam sadržaja, jer većina medija ima tendenciju da usvoji i podrži vladinu političku agendu bez ikakvog kritičkog pristupa. Dakle, kritički glasovi ostaju marginalizovani i gube svoj kapacitet da doprinesu demokratskim procesima: nema debate i nema prenosa njihovih predloga odozdo prema gore o odlukama vlade.

 

OBCT: Da li ova situacija utiče na poverenje građana u ovaj sektor?

 

Irina Milutinović: Generalno, građani pokazuju nizak nivo poverenja u medije. Medijska pismenost u Srbiji nije dobra. Većina građana koji žive u marginalizovanim zajednicama je pod veoma jakim uticajem provladinih medija. Javni servis RTS ima najveći uticaj i doživljava se kao najpoverljiviji medij u zemlji.

 

Ono što primećujemo je povećanje broja ljudi koji dobijaju vesti na mreži. S tim u vezi, važno je napomenuti da digitalni prostor u Srbiji karakteriše agresivna komunikacija, pretnje i uvrede, a povećan je i broj onlajn napada na novinare, posebno preko društvenih mreža.

 

Poslednjih godina otvaraju se novi internet portali bez propisne registracije: većina njih ne objavljuje impresum pa ne znamo ko ih finansira i poseduje. Veliki problem je što ovi portali deluju kao glavni širioci dezinformacija i lažnih vesti.

 

S druge strane, neki digitalni mediji su postali pravi pokretači alternativnih glasova. Ovi portali se najčešće bave istraživačkim i analitičkim novinarstvom, nude raznovrsne poglede i daju prostor glasovima i temama koje ne možemo naći u mejnstrim medijima, kao što su korupcija i kriminal, problemi lokalne zajednice, ljudska prava, ekologija itd. manje izloženi političkom mešanju, tako da imaju veći potencijal da funkcionišu kao platforme za demokratsku debatu.

 

OBCT: Kao deo procesa evropskih integracija, Srbija mora da se uskladi sa skupom normi EU, uključujući i one o slobodi medija. Kako biste ocenili pravni okvir zemlje u vezi sa medijskim sektorom?

 

Irina Milutinović: Narodna skupština Srbije je u oktobru prošle godine donela dva nova medijska zakona: Zakon o javnom informisanju i medijima i Zakon o elektronskim medijima, čije odredbe imaju za cilj sprovođenje ciljeva Medijske strategije usvojene 2020. godine.

 

Moraju se primetiti neki pozitivni pomaci. Na primer, Zakon o javnom informisanju i medijima bliže reguliše proces medijskog sufinansiranja i državne pomoći. Kada je reč o Zakonu o elektronskim medijima, on uvodi neke odredbe koje potencijalno jačaju nezavisnost Regulatornog tela za elektronske medije (REM) i druge koje propisuju transparentniji proces raspodele javnih sredstava.

 

Međutim, nisu sve odredbe novih zakona usklađene sa Medijskom strategijom i Direktivom EU o audiovizuelnim medijskim uslugama.

 

Što se tiče uređivačke nezavisnosti, na primer, ono što posebno zabrinjava je povratak države u vlasništvo medija. Prema Zakonu o javnom informisanju i medijima, državna preduzeća mogu finansirati ili posedovati medije, što je praksa zabranjena samom Medijskom strategijom, koja naprotiv prepoznaje da je ukidanje svakog oblika učešća države u vlasništvu nad medijima ključni faktor za unapređenje slobode medija u zemlji.

 

OBCT: Da li smatrate da proces evropskih integracija utiče na zaštitu slobode štampe i medija u zemlji?

 

Irina Milutinović: Teško je reći. Istina je da vlada povremeno preduzima neke regulatorne reforme u okviru procesa pristupanja EU. Ali u praksi se doneti propisi postepeno zanemaruju, pa vladajuća partija uspeva da pronađe načine da zadrži, pa čak i poveća kontrolu nad gotovo celokupnim medijskim pejzažom.

 

Sve u svemu, mislim da situacija danas nije ništa bolja nego, na primer, pre deset godina kada je formalno počeo pregovarački proces. Mislim da bi EU trebalo iskreno da prizna da je Vlada Srbije dostigla granice svoje spremnosti da pomeri Srbiju napred na putu ka članstvu u EU.

 

Čak i ako ne uzmemo u obzir Kosovo ili pitanje sankcija Rusiji, vladavina prava i sloboda medija u Srbiji se smatraju problematičnim oblastima koje su blokirale otvaranje novih pregovaračkih klastera.

 

Institucionalnu postavku dodatno su uhvatili glavna vladajuća stranka i sam predsednik. U ovoj situaciji, priznanje da je sadašnji model neodrživ ako Srbija želi da se približi članstvu u EU čini se prvim korakom.

 

Imajući to u vidu, EU treba da razvija čvršće odnose sa glavnim opozicionim strankama u Srbiji, šaljući građanima Srbije signal da u Srbiji postoje i drugi važni politički akteri i partneri i da vladajuća elita ne može da tvrdi da Srbiju drži na Put članstva u EU.

 

Tekst je prvobitno objavljen na sajtu Osservatorio Balcani e Caucaso Transeuropa

 

Autorka: Serena Epis

 

*Ovaj intervju je napravljen u okviru projekta „Transnacionalno zagovaranje slobode informisanja na Balkanu – ATLIB“ koji sufinansira italijansko Ministarstvo spoljnih poslova i međunarodne saradnje. Sva izneta mišljenja predstavljaju mišljenje autora, a ne mišljenja Ministarstva.