ENOno što je uvek održavalo žilavog sedmogodišnjeg čilog „momčića“, koji je, eto, sticajem raznih okolnosti, imao teško detinjstvo, dobio mnogo batina, kazni i pretnji da neće više moći da izlazi, bilo je nešto o čemu naši čitaoci malo znaju. Naš Glas, to priznaju i urednici i novinari koji su s nama radili, pa i mnoge druge kolege, održaloje druženje, šala i ono „malo“ duše što je posle svih peripetija preteklo i opstalo
Na današnji dan, 25. aprila 1998. godine, izašao je prvi broj novog dnevnog lista Glas javnosti. Za samo osam meseci izlaženja, prema istraživanju „Beografita“, postao je druga najčitanija novina u Beogradu. Pred doček Nove 1999. godine, tog 30. decembra, zabeležio je svoj mali lični rekord. Celokupan tiraž u Boru, prodat je za samo dva sata, u Majdanpeku za nepun sat. Glas je tada koštao tri dinara, a kako je javio naš dopisnik posle razgovora sa kolporterima, novina koja je razgrabljena nudila se i za 10 dinara, po trostruko višoj ceni.
Već oktobra 1998. godine Miloševićev režim doneo je zloglasni Zakon o javnom informisanju, smišljen kao instrument za zastrašivanje i finansijsko iscrpljivanje medija. Novinari Glasa bili su pod žestokim udarom cenzorsko-propagandnog partijskog aparata i proglašavani „izdajnicima“, „NATO plaćenicima“, proganjani, novčano kažnjavani i obasuti pretnjama svake vrste. Usledile su milionske novčane kazne.
Ipak, Glas se odlučio da ne ulepšava stvarnost, što ga je poprilično koštalo. Zatrpani su vlasnik Radisav Rodić, urednici i novinari kaznama od čega su „samo“ 52 izrečene od 1998. do 2000. godine, prema Zakonu o informisanju. Glasu je tada nezabeleženom otimačinom zaplenjena vredna oprema, koja eto ni do današnjih dana nije vraćena. Tužbe su podnosili Zoran Lilić, Vojislav Šešelj, Zoran Anđelković, Ljiljana Blagojević i mnogi drugi.
Kuburilo se s novcem, papirom, izlazilo na smanjenom broju strana, ali su novinari neumorno dežurali, odlazili tamo gde su padale NATO rakete i bombe. Žvakali smo tokom dežurstava suve sendviče sa nezaboravnom univerzalnom salamom koje smo od milja prozvali „gušavci“. Pušio se „vek“, gledalo u nebo osvetljeno mamcima za radare. Prilikom bombardovanja zgrade Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu u Ulici kneza Miloša povređen je fotoreporter Marko Metlaš. Dok je fotografisao urušenu zgradu, pogođenu prvom raketom, pristigla je i druga. Srećom, sve se dobro završilo. Neke kolege su mobilisane, drugi su, zbog manjeg obima strana i problema s novcem, morali na prinudne odmore. Ipak, i rat se završio.
Do avgusta 1999. godine, redakcija se opet zahuktala, ali ni cenzori nisu sedeli skrštenih ruku. Neprestano je bilo problema sa nedostatkom hartije, a Glas je jednom periodu izlazio na papiru od kojeg su pravljene papirne kese. Po prvi put 2. i 3. oktobra 1999. godine novine se nisu pojavile pred čitaocima. I redakciju i štampariju okupirali su finansijska policija, policajci u civilu, a listu i štampariji zabranjen je rad na 15 dana.
Zapečaćene su bile prostorije Glasa javnosti i ABC „Grafike“, a vlast je kamionima i na silu odnosila štamparske mašine i drugu opremu. U jednom od ataka na Glas ispaljen je nehatom i metak u prostorijama štamparije. Ali, ni sva sila koja se okomila na novinare i zaposlene, legitimisanja od strane policije, pretnje nisu zaustavili Glas ni njegovog pokretača Radisava Rodića.
Te noći, 31. septembra, iako je list bio pred zaključivanjem, zaslugom novinara i radnika štamparije ubačen je na naslovnu stranu broja naslov „Zabranjen Glas javnosti“, a sutradan sve veće medijske kuće u svetu objavile su ovu informaciju. U Glas su pohrlili i dopisnici Si-En-Ena, Rojtersa i mnogi drugi, a već 4. oktobra novine su opet bile u rukama čitalaca. Zbog štampanja biltena Promene, popularnog štiva na demonstracijama protiv režima, vlast je zasula novine i osnivača gomilom tužbi.
Pored spoljnih pritisaka i teške ekonomske krize bilo je u ovim godinama i unutrašnjih Glasovih trzavica, kriza i posrtanja. Kasnila je plata i po tri meseca, protestovalo se, raspravljalo o problemima, dolazilo do ivice štrajka, pa u zadnjim momentima, zarad opstanka novine i vernih čitalaca odustajalo, kretalo napred i dalje se boreći sa svim mogućim nedaćama.
Ni posle 5. oktobra 2000. godine nije prestalo osvajanje slobode. Tužio je Glas i ministar policije, neke tužbe su odbačene, a vlast je obećavala da će vratiti sve ono što je Glasu, štampariji, pa i drugim firmama u sistemu oduzimano. Mnogo toga ostalo je samo na obećanjima.
Ono što je uvek održavalo žilavog sedmogodišnjeg čilog „momčića“, koji je eto sticajem raznih okolnosti imao teško detinjstvo, dobio mnogo batina, kazni, pretnji da neće više moći da izlazi, bilo je nešto o čemu naši čitaoci malo znaju. Naš Glas, to priznaju i urednici i novinari koji su sa nama radili, pa i mnoge druge kolege, održalo je druženje, šala i ono „malo“ duše što je posle svih peripetija preteklo i opstalo.
Glas nikada nije mogao da drži jezik za zubima, pa je eto odlučio i da saopšti čitaocima „Glasine“ koje načuje po kuloarima i u narodu, uputi ih u tajne „Civilizacije“, a svojim vršnjacima – deci pruži priliku da puste svoj „Glasić“, kažu šta bi želeli da budu kad porastu, postave ona čuvena pitanja na koja je svakome teško da odgovori. Opstao je posle sedam leta i Glas čitalaca. Eto, posle mučnog kraja dvadesetog dočekao je Glas javnosti i taj novi 21. vek i odlučio da se modernizuje.
Lutao je, menjao garderobu, izgled, dobijao nove rubrike, otkrio šta se sve može učiniti sa bojom i fotografijom. Ali, bez njegovog veličanstva Čitaoca sav trud desetina novinara i urednika saradnika, pomagača, prijatelja koji su radili i još rade u Glasu i za Glas bio bi uzaludan.
Stoga koristimo priliku da svima pomenutima zahvalimo na strpljenju, pomoći, kritici, ali na prvom mestu dužni smo da se zahvalimo najvernijim čitaocima koji su sa nama živeli od prvog broja svih ovih sedam burnih godina.
Redakcija Glasa javnosti
