Kritičko razmišljanje u digitalnom dobu: provera onlajn informacija

Skuvala sam kafu, sela za laptop i počela da pregledam vesti objavljene tog (nekog) dana na portalima medija u Srbiji. Ništa mi naročito nije zapalo za oko sve do trenutka dok nisam naišla na tekst koji govori o tome da se najveći lavirint u Evropi nalazi u Srbiji, u mestu Batočina. Lampica mi se već refleksno pali na tu zloslutnu reč „prvi“, a i zvučalo mi je čudno to što na celom kontinentu – navodno – ne postoji nijedan lavirint veće površine od ovog „našeg“. Dodatnim guglanjem iste navode primetila sam i na drugim portalima, pa čak i na onom koji pripada javnom servisu. Hm. Moram priznati da mi uglavnom tvrdnje objavljene na javnom servisu ulivaju koliko-toliko više poverenja nego one sa senzacionalističkih portala tabloida, međutim, i dalje me je nešto u vezi sa ovom informacijom kopkalo, te sam odlučila da nastavim istraživanje. U prvi mah sam pomislila da je vest možda tačna, a posmatrajući iz sadašnje perspektive čini mi se da su me na ovakav utisak naveli sledeći faktori:

1. Značajan broj medija preneo je istu tvrdnju tokom perioda od četiri godine
2. Objavila ju je i Radio-televizija Srbije na svom internet-portalu
3. U tom trenutku definitivno nisam bila dovoljno upućena u lavirinte, njihove površine, dužine, širine, oblike, vrste…

Zaključila sam da me ipak ništa „ne košta“ da se dodatno informišem o ovoj temi, nakon čega bih eventualno mogla doneti smislenu odluku o verodostojnosti iznetih navoda.

„Kada procenjuju kredibilitet, ljudi imaju tendenciju da primenjuju kognitivne heuristike, koje su mentalne prečice ili pravila“, ističu u svojoj studiji istraživači sa Univerziteta u Pretoriji. Oni u svom radu takođe navode da je identifikovano ukupno pet heuristika koje internet korisnici najčešće primenjuju prilikom procene kredibiliteta nekog onlajn sadržaja. Prva je heuristika reputacije – kada korisnici prepoznaju izvor informacija kao izvor za koji veruju da je verodostojan. U mom slučaju, pokolebalo me je saznanje da je vest plasirao javni servis koji (na prvi pogled) svakako obećava viši nivo kredibilnosti od većine dnevnih medija u Srbiji. Heuristika odobravanja označava verovanje da je izvor verodostojan ako i drugi veruju u njega, dok heuristika konzistentnosti znači da, ukoliko se slične informacije o nečemu pojavljuju na više veb-lokacija, smatra se da su verodostojne. U slučaju lavirinta u Batočini, zabeležila sam da je više od 20 medija prenelo istu informaciju.

Možda je ovo trebalo da spomenem još na početku teksta – ja sam novinarka za utvrđivanje činjenica, zbog čega bih mogla reći da sam kontinuirano u stanju opreza kada se nalazim u ulozi konzumenta medijskih sadržaja. Ipak, verujem da bi ovakve okolnosti navele prosečnog korisnika interneta da odagna svoju prvobitnu sumnju i poveruje u plasiranu dezinformaciju jer, ipak, kolika je zaista šansa da više od 20 portala propusti istu lažnu vest?

Četvrta, heuristika kršenja očekivanja, podrazumeva da se informacije koje su u suprotnosti sa sopstvenim uverenjima korisnika ne smatraju verodostojnim. Iz moje perspektive, s obzirom na to da se u medijima često provlače neutemeljeni navodi o tome da smo „prvi u nečemu“, nesumnjivo da postoji i publika koja pozitivno reaguje na ovakvu vrstu sadržaja. Postoji velika mogućnost da toj publici ova vest nije zvučala nelogično, kao što je u tom trenutku delovala meni.

Na kraju, kada koriste heuristiku namere ubeđivanja, korisnici procenjuju „da li postoji pokušaj da se u nešto ubede ili da im se nešto proda“, odnosno, razmišljaju o tome da li postoji kakav skriveni motiv iza plasiranog sadržaja. Ovom heuristikom sam se i ja poslužila, te zahvaljujući njoj uočila da su svi tekstovi naizgled promotivnog karaktera, nakon čega se još jedna lampica upalila. Žustro sam se dala u proučavanje različitih lavirinata u Evropi i zaključila da je u pitanju obmanjujuća vest pa je analiza na našem portalu (FakeNews Tragač) osvanula svega nekoliko dana kasnije.

Autori Daren Hadžins i Dženifer Lagard u svojoj knjizi o veštini kritičkog mišljenja u eri lažnih vesti govore o, sad već ustaljenom terminu „post-istine“, koji podrazumeva da se nad objektivnim činjenicama primat daje emocijama i ličnim uverenjima. „U eri politike post-istine, lako je birati podatke selektivno i doći do bilo kakvog zaključka koji vam odgovara“,  obrazlažu pomenuti istraživači.

A sada je u „zbrku“ lažnih vesti, post-istine i (ne)kritičkog mišljenja svoje prste umešala i još jedna aktuelna i izuzetno relevantna pojava – veštačka inteligencija. Segment iz ove publikacije podsetio me je na još jedan primer koji definitivno ide u prilog definiciji post-istine. Naime, početkom avgusta ove godine je na društvenoj mreži X intenzivno počeo da kruži video-snimak francuskog predsednika Emanuela Makrona kako se ljubi sa nepoznatim muškarcem na jahti. Rezolucija ovog video-snimka bila je loša, a pojedini delovi posebno konfuzni i nejasni. Za razliku od lavirinta, bilo mi je potrebno znatno manje vremena da shvatim da sa ovim video-zapisom nešto očigledno ne štima. Međutim, iz mnogobrojnih komentara mogla sam da primetim da određen broj ljudi zaista ne dovodi u pitanje njegovu autentičnost.

Obraćanjem posebne pažnje na diskurs kojim su se služili pojedini korisnici platforme, shvatila sam da se njihova uverenja značajnim delom zasnivaju i na njihovim ličnim političkim stavovima, idejama i vrednostima koje neguju. To su uglavnom bili pojedinci koji su već imali uvreženu negativnu predstavu o predsedniku Francuske, o zemlji u kojoj on objavlja ovu funkciju, pa čak i odnosima između Srbije i Francuske. Vođeni sopstvenim osećanjima, ovi korisnici su „zažmurili“ na očiglednu upotrebu veštačke inteligencije, odnosno na: neprirodne pokreta tela, iznenadno nestajanje ruke francuskog predsednika, kao i na sve druge „znakove upozorenja“ koji su meni, ali i nekim drugim primaocima ove poruke, privukli pažnju na spornom snimku.

Kako bismo sumirali sve dosada navedeno, nije naodmet osvrnuti se na interesantan zaključak iz istraživanja sprovedenog pre nešto više od dve decenije. U pitanju je studija simpatičnog naziva „Naravno da je istina: video sam to na internetu! Kritičko mišljenje u eri interneta“ (engl. Of course it’s true; I saw it on the Internet!“: critical thinking in the Internet era), čiji su autori testirali kritičke veštine studenata i studentkinja prilikom konzumiranja onlajn sadržaja. Obeshrabrujući rezultat istraživanja pokazao je da veoma mali broj studenata zapravo proveri informaciju koju je pročitao na internetu.

„U prošlosti, najveći problem sa kojim su se istraživači suočavali bio je pronalaženje informacija; sada, sa pojavom interneta, najveći izazov jeste procena ogromne količine dostupnih informacija“ navodise u pomenutoj studiji. Ova konstatacija ispostavila se kao tačna. Međutim, broj dezinformacija na internetu tokom prethodne dve decenije značajno je porastao, prateći ekspanziju onlajn sadržaja ali i porast korisnika internet koji istovremeno stvaraju i konzumiraju te sadržaje. Uprkos vremenu koje je prošlo, deluje da jedno od primarnih rešenja ovog problema i dalje leži u istoj stvari – razvijanju veština kritičkog mišljenja. Pored toga, unapređena i ukorenjena medijska i digitalna pismenost, poznavanje društveno-političkih prilika i individualne sposobnosti kontekstualizacije onlajn informacija i dalje nam pružaju mogućnost navigacije kroz obilje nepouzdanog sadržaja sa interneta. A upravo ova svest o količini lažnih i manipulativnih informacija, te direktna izloženost njima, učiniće da se vaše „lampice za uzbunu“ ubuduće pale gotovo automatski i refleksno, bez mnogo prethodnog promišljanja.

Teodora Koledin

Jennifer, L., & Hudgins, D. (2018). Fact vs. Fiction: Teaching Critical Thinking Skills in the Age of Fake News. International Society for Technology in Education.

Graham, L., & Takis Metaxas, P.  (2003). „Of course it’s true; I saw it on the Internet!“: critical thinking in the Internet era. Communications of the ACM, 46 (5), 70-75. doi: 10.1145/769800.769804

Van Zyl, A., Turpin M., & Matthee M. (2020). How Can Critical Thinking Be Used to Assess the Credibility of Online Information? Responsible Design, Implementation and Use of Information and Communication Technology, 199-210, doi: 10.1007/978-3-030-45002-1_17

FakeNews Tragač (2024, 23. oktobar). Ne, lavirint u Batočini nije najveći u Evropi. Preuzeto sa https://fakenews.rs/2024/10/23/lavirint-batocina/

Izvor: Novosadska novinarska škola