Televizija i sajt N1 su u martu zabeležili rekordnu gledanost i čitanost. Televizija je sa udelom u gledanosti od 16,90% bila ubedljivo najgledaniji kanal u SBB mreži dok je sajt n1info.rs bio peti na Gemius listi sa 2,64 miliona jedinstvenih korisnika.
Kako i zašto je neko odlučio da radio Studio B počne sa svojim emitovanjem 1. aprila ne znam, svakako nastao je iz Radio Avale.
Tih ranih sedamdesetih nastao je kultni Studio B, ono po čemu se razlikovao od ostalih radio-stanica, u stvari državnih, bilo je to da su njegovi osnivači znali da je ono što nedostaje u našem etru popularna muzika, i zabavna i narodna.
Radio Beograd ostaje dominantan za informativni program, a Studio beogradska stanica za mnogo dobre muzike i, naravno, servisne informacije.
Matrica je bila prosta i jasna, znalo se da slušaocu posle trećeg, četvrtog minuta pada pažnja, te su govorni segmenti radija Studija B trajali maksimum pet minuta.
Palila se preteća crvena sijalica u studiju.
Servisni programi, emisije za decu, osnovna škola za odrasle… bavili su se naravno svim onim što jeste bilo podobno za sistem u kome se živelo, Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju.
Programi Studija B pratili su opštinske partijske aktivnosti, ali to su radili neki ozbiljni novinari, uglavnom dovedeni iz Borbe.
Što se muzike tiče, tu je bio divni čovek Borjan Kostić.
On je izmislio preteču muzičkog kompjutera, odnosno blokove na trakama sa četiri, pet numera.
Onda, svi oni ljudi koji ih se sigurno sećate: Zoran Modli, Petar Luković… onaj divan glas koji kaže: „Slušate sada Studio B“ Slobe Konjovića, Diskomer, Parada albuma, Vibracije.
Nema potrebe da pričam svima onima koji su tih sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih otkrivali sve lepote radio-programa.
Tako se na Studiju B slušala najnovija muzika.
Niko više antenom nije jurio Radio Luksemburg.
Sloba je prepoznao dolazak panka i novog talasa.
Bila je to jedina stanica koja je tu muziku puštala.
Svi ovi drugi sada kažu da su i oni, a mi znamo da nisu.
„Džuboks“ je bio jedini časopis koju je tu muziku i podržavao, ali nećemo o uspomenama.
Danas je dan šale.
Ali ja se ne šalim, ono što se dogodilo i kako je Studio B nestao sa ovih prostora i na način na koji sada postoji jeste budalasta ideja – da radio postane televizija.
Nije to bilo ’58. kada je otkrivana televizija Beograd, bile su to već uveliko poslednje godine osamdesetih.
Pomislili oni naši dragi divni tonci, ovi naši novinari, voditelji da umeju da prave televiziju.
I tako nasta nezavisna televizija studio B, koja od televizije nije imala ama baš ništa, jer to nije samo slika ljudi koji sede u studiju i nešto blebeću, naravno mnogo duže od onih zakonitih pet minuta koje je strogo sprovodio direktor Studija B poznat kao DDM tj. Dragan Marković.
Kako i zašto su oni mislili da će biti bolji, veći, uticajniji ako imaju televiziju nikad mi neće biti jasno jer već ranih ’80-ih istraživanja su pokazivala da pada uticaj TV na javno mnjenje.
Zašto su oni koji tamo prave te emisije pravili radio koji se gleda mene nije zanimalo.
Ono što se dogodilo u ovih posljednjih 10 godina jeste da oni realno više ne postoje kao ozbiljan mediji koji utiče na formiranje javnog mnijenja.
Ali isto tako ni vi ne znate da je Studio B imao svega pet ljudi koji su vama puštali muziku.
Bio je to ozbiljan sizifov posao u maloj kancelariji, odmah pored šefove, Slobine, sedalo je nas nekoliko.
Marko Janković Ljubomir Vučković Vučko, Goran Kobali Falstaf, Snežana Mastilović i ja, i tako smo mi vama puštali više od 36 sati muzike dnevno.
S druge strane hodnika su bili oni koji su radili koncert Sudija B: Vadan Erić, Bojana Žižić, Katarina Tomašević i još njih nekoliko, pored narodnjaci Aleksandar Kostić i ekipa.
Danas u etru, kada obeležavamo dan Studija B 1. april, nema koncerta Studija B, nema ni drugog programa Studija B, nema ni svih onih kultnih emisija koje su slušali oni koji su vodili beleške ko je na kom mestu na listi Diskomera.
Postoji negde u Zemunu neki radio Studio B koji ponekad pusti Slobine džinglove.
Postoji ta neka televizija u kojoj pojma nemam ko radi, nisam ih ni gledala niti me zanimaju.
Jednostavno, neko se poigrao sredstvima masovnog komuniciranja.
Neko pomislio da televizija može da uništi radio.
Obrnuto se dogodilo, svedoci smo u 21. veku da je radio i dalje moćan i uticajan i neprevaziđeno brz.
Da se, ne daj bože, desi neki zemljotres ili čudna kataklizma vi ćete sigurno na tranzistoru potražiti radio-program koji će vam reći gde, šta i kako se dogodilo i tako ta čuvena rečenica koju svi znate – „radio ne radio, svira ti radio“ – jeste još i dokaz te topline koju radio sobom nosi bez obzira na svu digitalizaciju i sve tehnološke revolucije – kad svira radio, vi se osećate kao da je neko sa vama.
Slušate muziku ili slušate što pričaju, ali vi jednostavno imate društvo.
Radio je društvo jer vam dozvoljava da vam pažnja bude i na nečem drugom.
Može da bude i varjača i šerpa u kojoj spremate sarmu, može da bude nešto što čitate, može da bude apsolutno ništa, ali je radio nekako tu prisutan.
Pomak u radiodifuziji Jugoslavije napravila je gradska radio stanica Studio B koja se iz zgrade Borbe preselila na 23. sprat Beograđanke iz koje je vam je svakog jutra oko 7.15 govorio Duško Radović „Dobro jutro, Beograde“.
Kada se desio raskol u partiji – levo stambolićevci, desno miloševićevci – Duško se smenio direktnom borbom za slobodu medija i novinara.
Stiže i Memorandum i od avangardne muzičke radijske stanice Studio B postaje političko glasilo Nezavisne televizije.
To nije to, to je sada neka druga priča onih novinara koji su išli u Gradski komitet po mišljenje.
Ekipa iz Muzičke redakcije svela se na Slobu i Falstafa dok i oni nisu postali članovi PIO Fonda.
Kako god bilo, svima vam i dalje svira radio, čak i dok slušate vodostanje na Radio Beogradu, još nas ima koji verujemo da ako nije javio radio, nije se ni dogodilo.
Autorka je bila novinarka Studija B od februara 1980. do 1987.
Tekst za knjigu „Guglaj me, lutko“
Izvor: Danas
