U Srbiji je i najobičnija vest državna tajna

Ne samo što svaki građanin ima pravo da to zna, već na dostupnost informacija državne organe obavezuje Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koji je donet pre ravno osam meseci. Međutim, od tada pa do danas, u Srbiji je taj zakon ostao mrtvo slovo na papiru.

Kako sprovođenje tog zakona izgleda u praksi, proverio je i „Blic“. Na četiri adrese poslata su pitanja: MUP, EPS, Fond PIO i JP „Srbija šume“. Naznačeno je da se odgovori do petka. Rok je prošao, a niko od nadležnih nije poslao ni odgovor tipa: Nismo u mogućnosti… Tako su nedodirljive ostale informacije o tome kolika je plata ministra policije, koja oprema MUP ne ide na javni tender, kolika su primanja članova UO i da li su među njima političari. Odgovora nema ni na jednostavno pitanje, postavljeno onako uzgred – kada će i da li će Fond PIO dobiti službu za odnose sa javnošću…

Poverenik u ovom poslu Rodoljub Šabić kaže da je najveći broj pitanja koje je „Blic“ uputio bez sumnje „od javnog značaja na koje je trebalo da dobije odgovor“.

– Taj mentalitet, naročito kod vlasti – da oni zapravo nisu dužni da komuniciraju sa medijima i građanima, jedan je od osnovnih problema. Polovina, možda i veći broj republičkih organa, nije spreman da odgovori obavezama koje zakon propisuje. A procenat je još veći na nižim nivoima – kaže Šabić.

Kako to izgleda u praksi uverili su se i aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava. Pronalazili su adrese državnih organa i slali i po 50 pitanja dnevno. Rezultat je: od 530 zahteva državnim organima odgovoreno je na 259; od testiranih 212 državnih institucija samo 50 odgovorilo je u skladu sa zakonom.

– Cilj je bio provera funkcionisanja pravnog sistema u Srbiji, i to baš na implementaciji zakona- kaže Janković i dodaje: „Bilo je odgovora na pitanja, ali tipa da nam odgovaraju na pitanja koja nismo ni postavili“.

Tako, odgovori nikad nisu stigli od Ministarstva prosvete kojem su upućena tri zahteva, Ministarstva zdravlja i Ministarstva privrede. Ali ni iz kabineta premijera, a ni potpredsednika. I eto, bar zasad izgleda da je državna tajna koliko je kabinet premijera potrošio na reprezentaciju tokom 2004…

Postavlja se pitanje zbog čega je ovaj zakon uopšte izglasan. Iskustvo kaže da zbog građana i novinara bar zasad nije.

Rodoljub Šabić upozorava da zakon mora da se primenjuje u praksi:

– On je željeni korak ka Evropskoj uniji i bitan je u kontekstu poštovanja ljudskih prava i reforme institucija. Bilo bi jako loše da u oktobru početak pregovora o stabilizaciji i pridruživanju EU dočekamo sa istom ocenom.