ENB92: Posle ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića prvi put je zvanično saopšteno da postoje novinari koji rade za mafiju, razne službe i određene političke krugove. Do tada je javna tajna bila da su novinski tekstovi i sinhronizovane kampanje u medijima često služile kao najava onoga što će se dogoditi. Najbolji primer za to je čuveni komentar u Ekspresu ‘Ćuruvija dočekao bombe’, koji je pročitan i u jutarnjim vestima RTS-a. Tri dana kasnije Slavko Ćuruvija je ubijen.
Teofil Pančić, novinar lista Vreme: „Pre 5. oktobra ako su glavni trovači duše, glavni trovači duše ovog naroda, moram zaista tako da se izrazim, to je najblaže što možeš reći o njima, ako su oni bili u tim velikim državnim medijima, onda su se nakon toga oni onako pregrupisali i postali su… oni su prešli u taj čudesni svet privatluka, svi tabloidi kod nas, svi politički tabloidi kod nas su isključivo na desnoj, jako desnoj strani, isključivo nacionalistički, isključivo ksenofobni, isključivo populistički. Mislim, tu nema nikakve strašne međusobne razlike, oni su svi naprosto na toj strani. Oni su zaista mutanti ’90-ih godina, zato i kažem, što je bio RTS tada, oni su sada.“
B92: Posle 12. marta ispostavilo se da su pojedini mediji i novinari imali veoma važnu ulogu u svemu što se dešavalo i pre ubistva premijera Srbije. Zoran Đinđić je postao kriminalac kada je po tabloidima takve izjave počeo da iznosi Vojislav Šešelj tvrdeći da je mafija našla novog kuma. Svakodnevni natpisi po tabloidima bili su dovoljni tadašnjim političkim protivnicima Zorana Đinđića da se pozivaju na takve novine i da iznose takve tvrdnje bez ijednog konkretnog dokaza. I to je matrica kojom se uništava neka javna ličnost i priprema njen linč.
Velimir Ćurguz Kazimir, medijska dokumentacija Ebart: „Mislim da je osnovna snaga onoga što se nije menjalo i što je ostalo isto bilo zaista u tajnim službama koje su imale vrlo dobar pregled kadrova, stanja i situacije u svim medijima, bez obzira da li su u pitanju državni ili privatni mediji. To je i dalje u upotrebi, naravno uz kombinaciju određenih finansijskih interesa, kako privatnih finansijskih grupa, tako pretpostavljam i finansijskih interesa raznih službi koje nikad ne idu same od sebe, nikad ne prave, tako da kažem, čisto ideološke i političke igre, uvek iza toga postoje i finansijski interesi.“
B92: Tokom akcije Sablja odlukom Vlade Srbije ugašeni su listovi Nacional i Identitet. Otkriveno je da su vlasnici Identiteta bili Dušan Spasojević i Milorad Ulemek Legija. Glavni i odgovorni urednik bio je Gradiša Katić, koji je tokom Sablje i uhapšen. O toj vezi novinara i mafije govore i svedoci saradnici u svojim iskazima pred istražnim sudijom.
Ljubisa Buha Čume svedok saradnik:„Kada je bila pobuna crvenih beretki oni su tada imali Gradišu Katića i Gradiša Katić im je tada davao izjave u Svedoku i Identitetu. Dušan Spasojević je tada zvao sve živo, zvao je i mene na telefon – brate, daj, nađi ako imaš nešto u medije, daj da pišemo. Znao sam tada da oni imaju u Svedoku.“
B92: Urednik Svedoka Vladan Dinić odbio je razgovor za Insajder. U tom listu Milan Jurišić Jure, član zemunskog klana koji je pucao na policiju prilikom pokušaja hapšenja i koji je tom prilikom ranjen poručio je iz bolnice da ‘ako policija sme bez razloga da puca na nas, moraćemo i mi malo da se branimo, samo se bojim da ne bude krvi do kolena’. Razgovor je vodio Gradiša Katić.
Zoran Vukojević svedok saradnik:„Gradiša Katić je Dušanov prijatelj od ’90. i neke godine, znači on je za njegove potrebe objavljivao članke u novinama u kojima je radio. Bagzi ga je vodio tamo dole u Bujanovac, objavljivao je članke o jedinici. Onda ga je Dušan postavio za glavnog urednika u listu kome su posle dali ime Identitet.“
Miladin Suvajdžić svedok saradnik:„Dušan Spasojević je rekao da je to kupio i platio 150.000 maraka. Dao nam je naređenje da iz svoje okoline skupljamo informacije koje su u principu tačne. On je tražio tačne informacije da se kompromituje rad Vlade kroz te neke informacije.“
B92: U novembru 2001. godine u listu Identitet po završetku pobune objavljen je ekskluzivan razgovor sa Miloradom Ulemekom Legijom. U tom intervjuu Legija poručuje da nije u pitanju pobuna, jer da je bila sve Vladine institucije bile bi zauzete. Taj isti intervju preneo je i Glas javnosti. Slika iz Kule, odnosno ratne sobe potpisana je sa ‘dostojanstveni i istrajni’.
Teofil Pančić: „Likovi kao Gradiša su hagiografi Legije i cele te ekipe, kao što su prethodno bili, što oni lično, što neki njihovi prethodnici, slavitelji, kako se to zvalo ’90-ih godina, žestokih momaka sa beogradskog asfalta i tako dalje. Mislim, ne počinje ništa od Legije, setite se koliko je stotina ili hiljada oduševljenih tekstova objavljeno o Arkanu, pa o svim tim raznim likovima, pa voždovački klan, pa ovaj klan, pa onaj klan. Mislim, ništa nije počelo Legijom, Šiptarom, zemunskim klanom i tako dalje, to je samo vrhunac jednog dugogodišnjeg procesa i tu je taj Gradiša Katić ili bilo ko drugi samo jedan točkih u mehanizmu.“
Zoran Vukojević, svedok saradnik: „Mi smo išli svakog dana u Kulu, vozili smo novinare, išli smo par puta sa Bracanovićem. Išao je neki novinar sa Pinka, posle toga mu je Dušan kupio kameru, ustvari radio je na RTS-u, pa je posle prešao na Pink, kupili smo mu kameru za to.“
B92: Pored Identiteta namerno ili slučajno svoju ulogu u toku pobune JSO imao je i list Reporter. Podsetimo, pripadnici Jedinice za specijalne operacije stupili su u pobunu zbog, kako su zvanično saopštili, hapšenja haških optuženika braće Banović. 21. novembra 2001. godine na kraju pobune Reporter objavljuje navodni spisak da se na haškoj listi nalaze 362 policajca. Vlada Srbije to demantuje i tvrdi da je spisak izmišljen, da ga je dostavila vojna služba, jer se na njemu nalaze ljudi koji su lečeni na VMA i oni koji su dobili orden od Miloševića. Mediji, međutim, danima prenose tvrdnje uredništva Reportera da je spisak tačan. Policija i Vlada Srbije najavljuju krivične prijave i samo nekoliko dana kasnije Reporter objavljuje tekst u kojem isti autor Jovica Krtinić piše da dobro obavešteni izvori Reportera navode da je koska sa famoznim spiskom za Hag bačena crvenim beretkama iz bliskog okruženja predsednika Koštunice.
Zoran Vukojević svedok saradnik: „Borislav Mikelić se sastajao sa Dušanom Spasojevićem puno puta, sastajali su se u Banovcima, kod Bege, u Šilerovoj, u stanovima u Molerovoj kod Bege i Mikelića. Jednom prilikom kada su išli dugo su se zadržali, da bi kasnije Spasojević rekao Vukojeviću da su razgovarali o kupovini neke novine. Bego je doveo glavnog urednika Nacionala Popovića i vlasnika ovog lista. Međutim, Spasojeviću nije odgovaralo da kupi Nacional, jer je to dnevna novina i iziskuje puno obaveza. Tada su se odlučili za Identitet. Od vlasnika, nekog Ace kupili su kompletnu firmu. Kancelarije Identiteta bile su u Ulici 29. novembra, a nakon kupovine premestili su se negde kod CZ-a. Spasojević je Milivojeviću naredio da napravi ekipu koja bi u medijima pričala protiv zakona o organizovanom kriminalu koji je bio u fazi pripreme. Milivojević je išao na to da taj zakon ne može da se primenjuje retroaktivno. Odustali su tada, nije bilo vremena. Spasojević se tada posvetio Đinđiću i nisu imali vremena da se bave time. Znači, Milivojević je to trebalo da radi. Oni su čak davali neke intervjue, ali je to trebalo da se napravi ozbiljno, na televiziji, kao što sada čitate po štampi. Kao što se zna, novinaru se da 50 maraka i on piše šta hoćeš.“
B92: Tačno mesec dana pre ubistva premijera Srbije Gradiša Katić u intervjuu za Srpsku reč kaže ‘Legija i Spasojević ne bi ni mrava zgazili. Svojih prijatelja se nikada neću odreći, a najmanje kada ih raznorazni tipovi prozivaju za sve i svašta. Dakle, ako su ti ljudi mafija, onda sam ja portparol mafije’, rekao je Gradiša Katić. Dan pre ubistva premijera u Identitetu na naslovnoj strani objavljeno je ‘Đinđić meta slobodnog strelca’. Gradiša Katić odbija razgovor za Insajder. Od države je posle promene vlasti dobio odštetu zato što je u zatvoru bio bez dokaza. Gradiša Katić danas radi u Kuriru i prati suđenje za ubistvo premijera Srbije. Jedan od njegovih tekstova objavljen na naslovnoj strani Kurira je ‘I Legija piše pesme u zatvoru’.
Zamenik glavnog i odgovornog urednika Kurira Dragan J. Vučićević: „Tabloidno kod nas jeste to što se bavimo ozbiljnim temama na tabloidni, lepršavi način.“
B92: Kako možete ozbiljnim temama, recimo, ozbiljna tema je, vrlo ozbiljna tema ubistvo premijera Srbije, kako se time bavite na lepršav način?
Dragan J. Vučećivić: „Dakle, na tabloidni način. Tabloidno pre svega znači – velikim fotografijama, kratkim i upečatljivim tekstovima, u tom smislu tabloidno, ali vrlo ozbiljno.“
B92: Kada se Legija predao ‘Legija je napokon progovorio’ preko cele strane, pa ‘Ko se plaši Legijine istine’.
Dragan J. Vučićević: „Legija je napokon progovorio? To kad se pojavio u sudu, nije kad se predao.“
B92: Dobro, kad se pojavio u sudu, pa ‘Legija piše pesme’, pa mislim… potpuno… pa, mislim, jel’ to nije amnestiranje nekoga ko je prvo….
Dragan J. Vučićević: „A da li je amnestiranje zločina kada USA Today objavi da Sadam Husein piše knjigu u zatvoru?“
B92: Dobro, da li možemo da se zadržimo…
Dragan J. Vučićević: „Evo, pričamo, to je isto. Znači, vi mene pitate zašto se bavim fenomenom čoveka koji je ubio… odnosno postoji optužnica…“
B92: Da, ali je vrlo zanimljivo da taj tekst iz zatvora piše Gradiša Katić, koji sada radi u Kuriru, koji je bio glavni i odgovorni urednik Identiteta…
Dragan J Vučićević: „Ima čovek izvore u zatvoru pošto je bio u Sablji u zatvoru, a onda oslobođen svih optužbi i onda iz mog i vašeg džepa plaćena mu je odšteta 800.000 dinara jer njegovo dete….“
B92: Samo da završim, znači on je bio glavni i odgovorni urednik lista Identitet koji je zatvoren u akciji Sablja, u vanrednom stanju, svedoci saradnici su njega naveli kao čoveka koji je bio saradnik zemunskog klana što se tiče novinara, da je za to dobijao novac i ko je sve… ko je ustvari bio vlasnik Identiteta.
Dragan J Vučićević: „Ja nisam čitao izjave svedoka saradnika tako da to ne znam. Dakle, ja mislim, sad nemojte da mi spočitavate što smo zaposlili Gradišu Katića, zaposlili smo čoveka koji je oslobođen svih optužbi.“
B92: Dragan J Vučićević bio je zamenik urednika Nacionala koji je ugašen u vreme Sablje, a koji je prema analizama medijske dokumentacije Ebart vodio otvorenu kampanju protiv premijera Zorana Đinđića.
Dragan J Vučićević: „Ne bih se složio da smo vodili kampanju protiv premijera i tadašnje Vlade, već da smo u to vreme samo radili svoj posao. Podsetiću vas da je sukob tadašnjeg Nacionala sa premijerom Đinđićem i njegovom Vladom, ne bih rekao čak premijerom Đinđićem, nego pre svega ljudima oko njega, otpočeo negde u januaru 2002. godine kada smo prvi otkrili i objavili da je premijer Đinđić Novu 2002. dočekao u Dubaiu u najskupljem hotelu tada u svetu u društvu nekolicine srpskih biznismena. Kada smo to objavili nametnut nam je sukob od strane Vlade prema nama, tako što su prvo tražili da o tome ne pišemo, ucenjivali, pretili, a onda su neki egzotični likovi iz neposrednog okruženja pokojnog premijera, koji su kasnije isplivali u nekim korupcionaškim aferama, nudili pogodbu, nagodbu, dil, da se dogovorimo. Mi nismo hteli da se dogovorimo i onda je to proizašlo u nekakav rat Vlade protiv Nacionala u prvo vreme. Zašto to tvrdim? Evo dokaza – odmah posle tog našeg napisa svim novinarima Nacionala, fotoreporterima i tako dalje zabranjen je pristup u zgradu Vlade na sve konferencije za štampu, sve događaje koje organizuje Vlada.“
B92: Nacional je tada tvrdio da je premijera Srbije uhvatio u laži da je u Dubai leteo redovnom linijom. Danima Nacional objavljuje tekstove o tome koliko je tačno koštala novogodišnja turneja Zorana Đinđića u Dubai i ko je to platio. Postavlja javno pitanje da li je tačno da su njegov boravak platila dva biznismena poznata po nadimcima i konstatuje da u pretprazničnim danima nije bilo redovnih letova za Emirate. Nacional postavlja pitanje da li je premijer leteo privatnim avionom i čiji je to avion. Tada se u javnosti već pojavila priča da Đinđić koristi privatni avion Stanka Subotića Caneta. Pošto je Vlada Srbije saopštila da je Đinđić leteo redovnom linijom Beograd – Istambul – Dubai, Nacional piše da su im na Aerodromu potvrdili da postoji ta redovna linija, ali da niko nije mogao da im potvrdi da li su ti letovi odrađeni po planu. Slede saopštenja Otpora, Srpskog pokreta obnove i razne političke reakcije da je Đinđić Marjanović u rukavicama. Posle izjave Predraga Popovića, urednika Nacionala za emisiju Kulturni nokaut Televizije B92, koji kaže da je Đinđić uhvaćen u flagrantnoj laži i da bi u normalnoj zemlji pala Vlada zbog toga, Zoran Đinđić odlučuje da po privatnoj tužbi podnese krivičnu prijavu protiv Popovića. Kao dokaz, preko advokata Strahinje Kastratovića priložio je fotokopiju avionskih karti na relaciji Beograd – Istambul – Dubai.
Snježana Milivojević profesorka na Fakultetu političkih nauka: „To jeste bio jedan otvoreni, kako bih rekla… osporavanje u najmanju ruku tadašnje Vlade, pa i premijera Zorana Đinđića lično, međutim, ono što mislim da je važno je da je postojanje konteksta u kome je to moglo da bude javno prihvaćeno kao poruka, doprinelo da to ima, ako ima, karakteristike linča. Dakle, mediji to mogu da pišu ili neki mediji su to možda mogli da pišu ili to što su samo oni to radili ne bi bilo dovoljno da ovde nije bila sačuvana, kako bih rekla, ili sačuvan taj kontekst u kome je, koliko se meni čini, glavni zadatak bio odbrana jedne propale prošlosti, odbrana tog branitelja haškog lobija ili te ideje nerealizovanih političkih projekata iz prošle decenije.“
B92: Iako je u pitanju žuta štampa koja ni u jednoj zemlji nema uticaja, u ovoj ima, pre svega zbog političara kojima takve novine odgovaraju da bi rušili svoje političke protivnike. Za takvu zloupotrebu i manipulaciju jedan od najboljih primera je i predsednička kampanja 2002. godine. Usred predsedničke kampanje Nacional i Identitet počinju da objavljuju pisma Ljiljane Buhe koja se nekoliko meseci vodila kao nestala. U tim pismima ona tvrdi da je njen suprug Ljubiša Buha Čume kriminalac i narko bos koji uživa zaštitu tadašnje Vlade i Zorana Đinđića. Ljubiša Buha Čume tada u izjavama, međutim, tvrdi da je Ljiljana Buha kidnapovana i da se nalazi u Šilerovoj, te da pisma ne piše ona nego Spasojević i Legija. Pošto se u tim pismima spominje i Nebojša Pavković, tadašnji kandidat za predsednika, on odlazi na sastanak sa urednikom Nacionala Predragom Popovićem i tajno snima njihov razgovor. Nebojša Pavković je u intervjuu za Svedok tada tvrdio da je tačno da se video sa urednikom Nacionala, ali da taj razgovor nije tajno snimao. Ekipa Insajdera uspela je, međutim, da dođe do tog audio snimka koji je još tada predat policiji. Iz konteksta celog razgovora između Popovića i Pavkovića već tada je jasno da iza pisama ne stoji Ljiljana Buha.
B92: Ljiljana Buha pismo šalje i Vojislavu Koštunici u kojem ga obaveštava i upozorava da Ljubiša Buha Čume priprema njegovo ubistvo i da je Vlada Zorana Đinđića povezana sa kriminalnim krugovima. 31. oktobra 2002. godine na osnovu tog pisma kabinet Vojislava Koštunice odlučuje da podnese krivičnu prijavu za pokušaj ubistva. Predstavnici DSS-a, međutim, tek nekoliko meseci kasnije tvrde da je bilo planirano ubistvo Koštunice, ali ne žele da saopšte javnosti na osnovu čega iznose takve podatke i kažu da je reč o državnoj tajni.
Vojislav Koštunica: Jako mnogo ima reči o nekim zanimljivim, neobičnim vezama premijera Đinđića sa pojedinim uglednim biznismenima i njegovih angažmana sa njima. Znate, to je nešto što bi u svakoj drugoj zemlji, dakle, bilo da je reč o Surčinu, bilo da je reč o nekim drugim poslovima vezanim duvan i tako dalje, u svakoj drugoj zemlji bi to izazvalo itekakvu pozornost. Hvala Bogu, moram reći, posle godinu dana mediji su počeli time da se bave.
B92: Tako su predsednički izbori 2002. godine obeleženi optužbama na račun Zorana Đinđića da je kriminalac. U svakom javnom nastupu Vojislav Koštunica insistira na vezi vlasti sa organizovanim kriminalom ne pružajući nikakve dokaze, već se samo poziva na novinske tekstove.
Miloš Vasić u knjizi Atentat na Zorana iznosi saznanja, odnosno tvrdnje Čedomira Jovanovića da je na sastanku između Predraga Popovića i Zorana Đinđića takođe razgovarano o pismima Ljiljane Buhe.
Iz knjige Miloša Vasića: „Tada dolazi do jednog zanimljivog događaja o kome govori Čeda Jovanović. Oktobra 2002. uz posredstvo dva čoveka bliska Demokratskoj stranci, kod Zorana Đinđića, sve veoma tajno, dolazi Predrag Popović, glavni urednik Nacionala. Beba Popović za to ne zna. Predrag Popović skrušeno objašnjava kako, eto, za pare objavljuje ta pisme Ljilje Buhe, jer mora i on od nečega da živi, nego ako mu neko plati jedno 50.000 evra on će prestati sa tim. Zoran, iznerviran kaže da mu nađu sponzora, da ga plate, da mu ga već jednom skinu sa vrata. Tako je i bilo, ali Predrag Popović ne samo što je uzeo pare, nego je i nastavio da objavljuje te svoje svinjarije, pa se još i hvalisao okolo kako je izradio Zorana.“
Dragan J Vučićević: „Da, ja govorim o tih 50.000 za koje tvrdim, na sastanku na kome sam ja bio, a da je to apsolutna laž, osim ako ne postoji nešto za šta ja ne znam. Ono za šta ja znam jeste da je to bio jedan civilizovani, kulturan razgovor i taj sastanak se završio džentlmenskim dogovorom da od sada, od tada pa na dalje i ubuduće imamo kontakte sa Vladom, da konferencije za štampu ponovo budu otvorene za naše novinare i urednike, da ponovo imamo kontakt ako treba i sa njim, sa njegovim saradnicima da proveramo informacije, i to je jedno vreme funkcionisalo.“
B92: Kako mislite, složio se da nisu napadi ako novine objavljuju da je on kriminalac, da je švercer cigareta? Mislim, šta je njemu bilo s vaše strane dovoljno da on kaže – dobro, niste me napadali?
Dragan J. Vučićević: „Ne znam gde smo mi objavili da je on kriminalac i švercer cigareta? Da li vi pričate o autorskim tekstovima gospodina Aleksandra Tijanića?“
B92: Ne, pričam o novinama u kojima ste vi bili zamenik glavnog i odgovornog urednika. Ako imate tako visoku funkciju, znači morate da znate šta je…
Dragan J. Vučićević: „Brankice, dozvolite jednu stvar, dakle, ja znam šta vi citirate i šta citiraju i neki drugi koji nas kritikuju, ono što smo radili u to vreme. Dakle, vi citirate autorske tekstove Aleksandra Tijanića.“
B92: Pa, nije tačno, mislim, imali ste čitave teme, naslovne strane….
Dragan J. Vučićević: „O čemu?“
B92: O Zoranu Đinđiću kao kriminalcu.
Dragan J. Vučićević: „Ja bih voleo da mi pokažete tu naslovnu stranu.“
B92: Pa, ako ja treba da vam pokažem, pokazaću vam.
Dragan J. Vučićević: „Ja ne mogu da se sećam nečega što sam radio pre tri godine, ali koliko se ja sećam….“
B92: Pa ne, ali samo me zanima šta je to onda u tom slučaju njemu bilo dovoljno da on shvati da vi njega ipak ne napadate.
Dragan J. Vučićević: „Pa, zato što smo mu objasnili šta nam rade neki od njegovih saradnika, zato što smo mu objasnili kako su nas pritiskali i kako su nas šikanirali neki od njegovih bliskih saradnika, neću da pominjem imena. Neću da zloupotrebljavam razgovor sa mrtvim čovekom, i ovo je mnogo što sam rekao.“
B92: Dobro, ali evo sad ste izneli i rekli da je tačno sve što se tiče odlaska Vladimira Popovića, osim tih 50.000.
Dragan J. Vučićević: „Tačno je ovo što sam vam ispričao, što sam ja video. Dakle, ovako, ja mogu sto posto da vam tvrdim da je tačno da smo ušli, tu je bio Beba, kada smo izašli tu je bio Beba, nervozni Beba. Kasnije sam čuo od ljudi iz Vlade da je po tom našem odlasku on ušao unutra i pitao Zorana ‘pobogu, čoveče, kako primaš ove kriminalce’ i da je tu nastala svađa, da je on skočio, otišao do svoje kancelarije, kabineta, skinuo tablicu sa svojim imenom sa vrata, spakovao svoje stvari i otišao. To sam ja čuo, ja to ne mogu da tvrdim.“
B92: Ali ste zato tvrdili u vašim tekstovima, a kasnije u Kuriru i dan-danas, pogotovo posle pojavljivanja Vladimira Popovića u Insajderu, da je to čovek koga je Zoran Đinđić izbacio iz Vlade i koji je povezan sa kriminalom i tako dalje.
Dragan J. Vučićević: „Nisam ja napisao da je povezan sa kriminalom, gde ste to našli, pobogu?“
B92: U jednoj kolumni pozivate ministra policije Dragana Jočića da on ispita ponovo ko je zapravo ubio premijera Srbije, jer zašto se Zoran Đinđić odrekao svojih bliskih saradnika kao što su Vladimir Popović, Čedomir Jovanović i tako dalje. Znači, to jeste kampanja i samo me zanima koji je vaš motiv kad takve stvari pišete.
Dragan J. Vučićević: „To je moj stav, moje mišljenje.“
Teofil Pančić: „To nije stvar toga, ne znam neki stav, neko iznosi lični stav pa kaže ovako i onako, pa ti možeš da se složiš ili da se ne složiš. Ne, to je jedna kontinuirana sistematska uređivačka politika koja je sva u tome. Ako imaš ti jednu takvu uređivačku politiku normalno je da moraš da se zapitaš – dobro, čekaj, zašto, čemu to vodi, za koga je to dobro, za koga nije dobro, ko od toga može da izvlači profit, kome je stalo do toga da se stvara takva atmosfera u javnom mnjenju. Naravno da je legitimno zapitati se za to.“
Snježana Milivojević: „Oni koriste sva sredstva u odbranu ideje sveta iza koga pretpostavljam da stoje. Kad čitate te tabloide vidite da oni… da je to jedan vrlo konzistentan svet i oni zaista brane taj svet. Taj svet zaista čine ljudi koji su na najrazličitije načine povezani sa onim što možemo da nazovemo sivim zonama naše stvarnosti. Dakle, sa tih stranica se gotovo bez izuzetka kao zaštićeni, anonimni, nepoznati izvori oglašavaju ljudi čiji rukopis jasno možete da prepoznate kao negde povezan sa tim tajnim službama.“
B92: Nekoliko meseci pre ubistva tabloidi su puni natpisa da je Zoran Đinđić kriminalac, švercer i okružen mafijom.
Teofil Pančić: „Ja se celog života borim za to, ono kako patetično kažem, da se ne zatvaraju novine. E, sad postoji samo jedno pitanje – jesu li to novine. Ako su novine ne treba ih zatvarati, ako nisu novine, daj da vidimo šta jesu, jer ja se bojim da to novine nisu bile ni u kojem smislu, osim onog čisto formalnog – dakle, određeni broj listova papira sa štampanim materijalom koji se pojavljuje u pravilnim periodičnim razmacima na kioscima. Dakle, u tom smislu su bili novine, ali ni u kojem drugom. Dakle, to su očigledno bile tribine mafije. Ja neću sad da kažem da svako ko je radio u tim novinama da je znao da radi za mafiju, ne mogu to da tvrdim, ali da je to bila jedna dominantna tendencija, da su to ti vodeći ljudi tih publikacija radili i da su vukli na tu stranu, mislim da je to, izvinite molim vas, sasvim očigledno. I u tom smislu ja stvarno ne mogu da kažem da sam se nešto potresao kad sam čuo da je to ukinuto, bez obzira što možemo da se raspravljamo da li je to bilo pametno na taj način uraditi, jer naravno, čim je okončano vanredno stanje te iste publikacije su se pojavile možda pod nekim novim imenom u nekom možda još mutantnijem obliku i nastavile da berićetno i srećno rastu do dan-danas.“
B92: Tokom vanrednog stanja na brifinzima u Vladi Srbije Vladimir Popović saopštava da postoje novinari koji su iznošenjem lažnih optužbi na račlun Zorana Đinđića stvarali atmosferu za njegovo ubistvo.
B92: Zašto ste na brifinzima optuživali razne novinare i medije da su na ovaj ili onaj način učestvovali u pripremi za ubistvo premijera Srbije?
Vladimir Popović: To što sam na brifinzima iznosio i govorio, iznosio sam na osnovu podataka koje sam dobio i na osnovu informacija koje je odeljenje koje se bavilo istragom dobijalo. Načine na koje su dobijali ja tačno ne znam, ali mogu da vam kažem na primeru jedne osobe za koju važi u javnosti da postoji sukob između mene i te osobe. Jedan od tih je Željko Cvijanović i danas ugledni urednik jednog uglednog nedeljnika i osoba koja je vrlo često na državnoj televiziji i dva ili tri miliona ljudi sluša i gleda njegove komentare i analizu, njegovu političku analizu Srbije, nas pojedinačno i tako dalje. To je osoba koja je bila član ratnog kabineta Radovana Karadžića zadužena za medije, pa je onda odatle prešao u kabinet Biljane Plavšić, u vreme dok u Bosni besni rat. Znači, on je novinar koji samo umesto penkala i reporterskog, novinarskog sakoa, nosi maslinastu uniformu i kalašnjikov oko ramena. I to tako nekoliko godina. On je čovek koji je hapsio strane novinare u Bosni, postoje svedoci, tu su, danas u Beogradu žive. To je čovek koga su, kad je umesto njega došla ratni urednik SRNA-e kad je on otišao i došla Sonja Karadžić, strani novinari su u Sarajevu slavili dan kada se to desilo. Dolazi u Srbiju, završio se rat, dolazi u Srbiju, postaje saradnik Službe državne bezbednosti, istog trenutka, zadužen za ruske novinare, da prati ruske novinare. Međutim, već iz Bosne vuče kontakt sa vojnom službom bezbednosti i dvostruki je saradnik, i vojne i državne službe bezbednosti. Zbog toga ga marta ’99. godine, neposredno pred bombardovanje, desetak dana pred bombardovanje, hapse pripadnici prve uprave Državne bezbednosti beogradskog centra i prebiju ga zbog toga što ih je nešto nameštao. Jel’ on o tome obavestio javnost kao novinar? Jel’ tražio zaštitu kao novinar? A kukao je kad sam ja na sudu rekao za njega da je plaćenik, cela država se tresla. Zašto – pa zato što je saradnik službe, dan-danas radi za Službu državne bezbednosti, drži ga na vezi operativac Stanković.
B92: Ali otkud vi sve to znate?
Vladimir Popović: Šta je to važno? Da li je važno odakle ja to znam ili je važno da li je to tačno ili nije tačno?
B92: Ne, ali to sad pričate zato što ste u sukobu sa Željkom Cvijanovićem…
Vladimir Popović: Ne, kakve to veze ima? Mogu da vam pričam i o drugim novinarima. Uzeo sam njega kao primer, zato što je to jedna osoba koja se bavi mojom ličnošću dve i po godine, tri godine. Ne bavi se zato što on ima sa mnom neki lični problem, nego zato što to radi po nalogu službe. Zato što je prirodno, ja sam deset godina bio na strani koja je bila protiv ratnih štabova i ratne SRNA-e, Karadžića i Biljane Plavšić i tih ljudi. On je bio na toj strani.
B92: Svako ko kaže nešto protiv vas je znači saradnik Službe državne bezbednosti ili vojne službe.
Vladimir Popović: Nije tačno, mislim, ja sam rekao za jednog čoveka, protiv mene govori stotine ljudi, ja sam vam rekao za jednog. I pokušavam da vam objasnim kroz podatke, rekao sam vam pedeset podataka koji su proverljivi, znači pedeset podataka sam rekao koji su proverljivi, nisam rekao da se to dešavalo na Tahitiju i da je svedok tome – ja, nego sam vam rekao podatke koji mogu da se provere. I stojim i materijalno odgovaram za ovo što sam ovde rekao, ali vam kažem, niko se ne bavi time, čekaj, ko je čovek koji je dve i po godine uređivao novinu koja se zvala Blic News ili danas uređuje novinu koja se zove Evropa koja se bavi odbranom ubica Zorana Đinđića. I koja je prethodno dve i po godine napadala Zorana Đinđića i pričala da je Zoran Đinđić kriminalac. I zašto taj čovek to radi i kakav je to povod, nego, nemoj, mediji… nemoj da diramo, to je nezavisni autoritet, on se pojavljuje na televiziji, priča. Takva ličnost priča, takva ličnost napada ljude. Prema tome, odgovor na pitanje zašto sam ja to radio, pa kažem vam iz kog razloga, zato što znam, zato što znam, kao što znam ovaj podatak, tako znam još za pedeset ljudi i znam njihova šifrirana imena i znam još stotine podataka o svakom od njih i objaviću sve to.
B92: Željko Cvijanović, koji je pristao na razgovor za Insajder, nije se pojavio u zakazano vreme snimanja, pošto je, kako kaže, imao neodložne obaveze. Odgovor Željka Cvijanovića na ovakve tvrdnje čućete u nekoj od narednih emisija.
Teofil Pančić: „To je nešto što Beba Popović može da zna, ja to ne mogu da znam, ali zapravo, mogu da znam to da je on tokom rata bio deo propagandne mašinerije Pala, to nije nikakva tajna, to nije stvar neke teorije zavere, ne znam čega, nekih… mislim, to je nešto što je javno, što je notorno. Da, taj čovek je bio deo te priče, istaknuti deo, to je jasna stvar, i to samo pokazuje da zapravo ti kad pogledaš, kad pročeprkaš malo te biografije i bibliografije, pa zaista 90% ljudi bar koji su negde deo tog, hajde sad ću da kažem, tabloidnog podzemlja, ti ćeš videti, znači mimo priče o tome da li neko radi za nekakvu službu, ja to stvarno ne znam, ali ti vidiš da je poreklo, političko poreklo tih ljudi da je u ’90-im godinama, da je u ratnim strukturama da li u Bosni, da li u Hrvatskoj, da li u samom Beogradu, da ima neke veze sa svim tim pričama, sa celim tim ratnim, ratno-mafijaškim i ne znam sve kakvim podzemljem koje je ’90-ih godina ovde nabujalo i koje je živo i zdravo do dan-danas. To je očigledno.“
B92: Posle ukidanja vanrednog stanja sve do danas Aleksandar Tijanić, Bogdan Tirnanić, novinari NIN-a, Nacionala i Kurira tvrde da je tokom vanrednog stanja vršen pritisak na medije i da su urednici stajali mirno pred Vladimirom Popovićem i tadašnjim čelnicima Vlade Srbije.
Veselin Simonović glavni i odgovorni urednik Blica: „Što se tiče vanrednog stanja, ja tu moram odmah da kažem, naravno da je bilo vanredno stanje i da smo mi imali delimično ograničenu slobodu i mi smo pristali na to, ja sam, moram lično da kažem, voljno pristao na to i računao sam da će u toj akciji Sablja… ona biti iskorišćena napokon da se raščisti sa kriminalom i mafijom u Srbiji i ako sam ja lično i novine u kojima sam bio tada i sada glavni urednik mogle da doprinesu tome, ja bih sve uradio da se to desi.“
Teofil Pančić: „Ono što oni zovu pritisak na medije jeste jedan slabašan i nedosledan, nažalost, slabašan i nedosledan pokušaj da se mediji privedu zakonu i da se privedu nekim minimalnim etičkim standardima. I u tom smislu jedino što bih ja zamerio Vladi Zorana Đinđića je što nije vršila mnogo jači pritisak na medije, to je jedini problem sa tom Vladom što se mene tiče.“
B92: Jeste vi vršili pritisak na medije?
Vladimir Popović: Nisam vršio pritisak, ali postoji priča da sam vršio pritisak na medije, jer je to još jedna od podmetnutih priča…
B92: Od strane službe državne bezbednosti ili vojne?
Vladimir Popović: Od raznih, a od tih pritiska na medije šta vi znate? Moj razgovor sa Gordanom Sušom i neki moj nesporazum sa Manjom Vukotićem, i da li znate još nešto? Da li je iko ikada čuo da je neka osoba izašla i rekla – da, jeste, bio je, pretio mi je, radio ovo, tražio ono, tražio da se izbaci… Pa, vi radite na jednom mediju, pa ima tamo sto novinara, pa da li je neko od njih nekada bio sa mnom u sukobu? Sem jednog urednika tokom Sablje.
B92: Da, ali evo na primer, već pomenuti američki ambasador Montgomeri tvrdi da ste vi lično stajali iza kampanje koju je Pink vodio protiv B92.
Vladimir Popović: To nije tačno, mislim, i to što on priča, kako da vam kažem, ja sam već jednom komentarisao tu priču, rekao sam da je to manjek stila i ukusa.
B92: Hoćete da kažete da laže?
Vladimir Popović: Pa da, mogu da kažem da laže, ali mislim, kako da vam kažem, to je bespredmetno, tako da ne mogu da komentarišem to što se on poziva na neki razgovor sa Zoranom Đinđićem i što poluistine ili poluinformacije, polupodatak koji je dobio od Zorana Đinđića pretvara u javnost za svoje političke poene, znajući da će to kad se tako kaže da bude vest i on je to, ako se sećate, izbacio da bi zaštitio jedan fašističko-klerikalno-radikalni list NIN. A što se tiče napada…
B92: Pa, evo, to je isto sad napad
Vladimir Popović: Na koga napad?
B92: Na Nin
Popović: Jel’ treba to da dokazujem da je to tačno?
B92: Ne, ne morate da dokazujete uopšte.
Popović: Ali da se vratim na ovu priču oko napada. Nije tačno da sam stajao iza bilo kakvog napada Pinka na B92.
B92: A ko je onda stajao, pošto vi sve znate?
Popović: Koliko se sećam, napad Pinka na B92 bio je odgovor prethodnog napada B92 na Pink oko rušenja zgrade, da treba da se ruši zgrada Pinka, ja se jako dobro sećam, a ja nikad sukob sa B92 televizijom nisam imao, nikad. Ja sam imao samo jednu moju izjavu za jednog od važnih ljudi na toj televiziji i moj stav o njemu i oko određenog dela koji se odnosio na ekonomiju. I onda je od toga napravljena priča da ja rušim i napadam B92, da lepim plakate po Beogradu i tako dalje, iako u to vreme u Beogradu nisam ni bio, što ne znači da nisam mogao iz inostranstva to da uradim. Ali, kažem vam, bio sam toliko daleko da nisam ni znao da se takve stvari dešavaju.
B92: Jeste ušli u sukob sa Zoranom Đinđićem oko B92?
Popović: Ne.
B92: Predizborna kampanja 2002. godine obeležena je optužbama tabloida i DSS-a da je Zoran Đinđić kriminalac. To su tvrdili, kako se ispostavilo, na osnovu pisama Ljiljane Buhe, iz Nacionala i Identiteta. Predizborna kampanja 2004. obeležena je tekstovima u kojima se tvrdi da su Đinđića ubili njegovi. Dejan Mihajlov je godinu dana kasnije pred specijalnim sudom rekao da nije mislio ozbiljno kada je to izjavio. Ta predizborna kampanja mnogima je poslužila da se pozivaju i na tvrdnje Milorada Ulemeka Legije da je po nalogu države ronjenjem švercovao drogu.
Velimir Ćurgus Kazimir: „Onda smo uradili jedan zanimljiv eksperiment, potpuno frekvencijski, da vidimo za ta tri dana od predaje Legijine, dakle 4. maja prošle godine objavljeno je negde oko 220 tekstova i mi smo onda hteli da vidimo koliko se Legija uopšte kao pojam koristi i u tih 220 tekstova otkrili da se pominje 2.006 puta. To je prosto kao mantra, to je onako kao prizivanje neke tajne moći, misterije – Legija, Legija, Legija. To znači da je deset puta skoro prosečno u svakom tekstu pomenuto njegovo ime. A onda smo uporedili to koliko se puta pominje ime Zorana Đinđića za čije ubistvo je on glavnooptuženi i otkrili da je reč o par stotina. Što znači, prosto i kroz jezik tako ne možete to sakriti, vi vidite šta je tendencija, vi vidite ko treba da se pretvori u junaka, a ko treba da se baci u marginu i da se zaboravi.“
Dragan J Vučićević: „Ne sporim da su ga ubili, da upotrebim taj izraz, nadrkane crvene beretke, kriminalci i ubice, zločinci, to niko ne spori u Kuriru, pa nismo mi, bre… nećemo mi da dižemo spomenik tim ubicama i zločincima.“
B92: U kolumni u Kuriru Vučićević je međutim pisao drugačije.
„Kad je ono pre dve nedelje ministar policije Dragan Jočić najavio novu istragu o ubistvu premijera umalo ga nije rastrgla sva ona sila para političkih lezilebovića okupljena u Čedimom centru za moderno plivanje. Hajde, dakle, da bacimo sve karte na sto i da već jednom obznanimo punu istinu. Hajde da vidimo šta bi bilo sa Čedom, Bebom, Rašetom, Janjuševićem, Kolesarom, Krmivojem, Milićem i sličnima da je Đinđić poživeo još koji mesec. Nagradno pitanje glasi – ko bi od njih bio smenjen, a ko bi završio na robiji. Zato, nemoj da odustaneš, Jočiću, pokreni novu istragu, ministre, pretresi nanovo sve stvari i sve činjenice, saslušaj sve sumnjivce bez obzira na funkciju, nađi odgovore na sva pitanja.“
Iz kolumne Dragana J Vučićevića: Kada je Kurir objavio intervju sa pripadnikom prokazanih crvenih beretki, dežurna moralizatorska inkvizicija spremno ga je proglasila za glasilo poraženih kriminalno-terorističkih snaga. Još se štamparska boja na tom broju Kurira nije ni osušila, kada je u rano jutro zaskičala ona Biljana Kovačević Vučo, zdušno podržana od jurišnih odreda paranovinarskih snaga, zaurlala je kako je Kurir političkva tvorevina.“
B92: U kampanji ‘treći metak’ Dušan Spasojević i Mile Luković ubijeni da ne bi progovorili, Đinđića su ubili njegovi najbliži saradnici, optužnica za Legiju je tanka, uvek se uključuju Kurir, Nacional, Balkan, Svedok, Ekspres ali i Evropa i NIN. Od političkih stranaka takve tekstove za te novine komentarišu predstavnici DSS-a i radikala.
Teofil Pančić: „Dok je ovakav odnos političkih snaga, dok su ovakve institucije, dok je ovakva situacija u društvu, dok oni imaju takve promotere i zaštitnike političke, finansijske i tako dalje, ti njima ne možeš ništa, oni su zaštićeni kao beli medvedi, i oni vode priču. I oni medijski odstreljuju ljude koji im nisu po volji.“
B92: Iz ugašenog Nacionala i Identiteta nastali su Kurir, Centar, Balkan, Internacional, pa Srpski nacional.
Snježana Milivojević: „Dolazi novac nepoznatog porekla iz centra ratnih nekadašnjih operacija ili sa obronka ratnih operacija povezan sa najrazličitijim isto biznisima, verovatno sumnjivog porekla, i mi možemo samo da zaključimo da taj ekonomski motiv očigledno nije primaran u formiranju ili pokretanju tih novina. Ako nije ekonomski, onda je politička uloga koju bi ti mediji trebalo da imaju na sceni, i ako je ta politička uloga širenje određene atmosfere ili prosto kondicioniranja javnog mnjenja da prihvati, podrži, čuva jedne a ne druge ideje, onda to očigledno jeste.“
B92: Postojale su vrlo pouzdane informacije da se u Nacionalu nalazi kapital gospodina Mandića koji je vrlo blizak Radovanu Karadžiću. Ko je stajao iza Nacionala?
Dragan J Vučićević: „Te informacije nisu tačne. Evo, ja ću ekskluzivno da vam otkrijem ono što zna ceo Beograd, a samo se neki prave da ne znaju. I Miloš Vasić i svi znaju da je vlasnik Nacionala čovek koji se zove Jovica I. Petković, koji je pre toga izdavao u Bijeljini novine, poreklom ne iz Bijeljine nego iz Tuzle. Nije biznismen nego je čovek koji je bio celog života novinar i koji je u vreme rata bio zadužen za odnose s javnošću u nekom delu vojske Republike Srpske, ne znam gde. On je poreklom iz Tuzle, izbeglica iz Tuzle, nastanio se u Bijeljini, tamo je izdavao časopis Ekstra magazin koji je izlazio u Republici Srpskoj, Federaciji Bosne i Hercegovine, u Srbiji i u dijaspori. U ovom izdanju za dijasporu za Australiju je zaradio prilične pare, i sa tim parama, u to vreme su to još bile marke, ako me sećanje dobro služi, nekoliko stotina hiljada maraka i došao ovde u Beograd sa idejom da otvori dnevne novine. I pošto je tada već izdavao Ekskluziv u kome sam ja sarađivao i Peđa Popović bio glavni urednik, on je pitao nas da li bismo mi mogli to da pravimo. I sedeli smo u jednom kafiću na Zelenom vencu i razgovarali, i to je čitava teorija zavere.“
Velimir Ćurgus Kazimir: „Ljudi određenih vrednosti, tako da kažem, nazora se okupljaju i drže se međusobno. I očigledno da što su te vrednosti i sumnjivije i niže, oni se čvršće povezuju i druže. I to je na neki način problem pristojnog sveta uopšte ovde, što se pristojan svet i u profesiji vrlo slabo drži. Za razliku od ljudi kao što je gospodin Katić i slični, oni međusobno ne samo da se drže, nego šire svoje poslove, nameštaju jedni drugima, preporučuju jedni druge i vrlo su solidarni u tim poslovima koji očigledno imaju vrlo malo veze sa novinarstvom.“
Teofil Pančić: „Da, postoji jedna vrsta personalnog kontinuiteta ideološkog, uređivačkog, ne znam da li i finansijskog, očigledno postoji neki kontinuiteta i očigledno je to deo sve jedne te iste strukture, to je nešto što je u najmanju ruku sasvim razumljivo.“
Velimir Ćurgus Kazimir: „Ja sam se oduvek zalagao i bio usamljen u tome, da smatram da novinarstvo treba da ima licencu, treba da se zna kakva su pravila i ko može da bude zaista novinar, s jedne strane. S druge strane, to ne znači da onaj ko nema licencu ne može da piše i da se bavi novinarstvom, ali pod određenim, drukčijim uslovima.“
Veselin Simonović: „Stvar je u tome da udruženja postanu prava udruženja ili jedno ili dva, mislim da u ovom trenutku i ne treba da bude dva, da bude jedno, da se napravi unutar udruženja novinara, jasno razgraniči ko je profesionalac, ko nije.“
Velimir Ćurgus Kazimir: „Mi smo došli u tu situaciju da se ne mogu uvesti ova pravila, između ostalog i zbog toga jer ona ne bi odgovarala najvećem broju političara, odnosno političari će vrlo glasno da vrisnu da je to užasno neodgovorno, destruktivno, to novinarstvo koje njih u jednom trenutku izloži na stub srama, ali će to isto da zaborave kad su u pitanju njihovi politički protivnici. I onda mi ustvari smo u situaciji, okrećemo se levo-desno, čas kažemo – jaoj, ovo je strašno, čas – a zašto se sad bunite kad se niste bunili do juče. I ja prosto ne znam nijednog političara na našoj javnoj sceni koji se držao, tako da kažem, ispravno i dosledno i reagovao na napade onako beskrupulozne od strane medija u odnosu na svoje protivnike političke.“
B92: Jedan od takvih primera je i poslednji sukob na relaciji G17 – Kurir.
Sud časti NUNS-a utvrdi, bili ste na tom sastanku, utvrđeno je i to saopštenje postoji na sajtu da je godinama postojala saradnja između G17 i Kurira i da su preko vas oni plasirali razne afere o bivšoj Vladi, između ostalog zato je i srušena bivša Vlada.
„Tačno. Da, i?“
B92: Pa, jel’ vam to normalno?
„Jeste.“
Veselin Simonović: „Kako to da oni nisu plaćali? Zar poreska policija, zar ministar finansija, zar Vlada nije znala da oni ne plaćaju porez godinu dana? Ne može niko u Srbiji da ne plati porez mesec dana da niko ne zna. Znači, oni su napravili neki dil, znači nekad im je odgovaralo. E, sad kad su se oni okrenuli protiv njih ili kada su ovi rekli – e, sad morate da platite, naš dil više ne važi, e, sad oni ne valjaju i onda se vodi jedna hajka protiv. Ni jedno ni dugo ne opravdavam, i jedno i drugo je brutalnost, bahatost, a to nema veze sa novinarstvom.“
B92: Kao što su neprimerene tvrdnje nekih članova Đinđićeve Vlade da su mediji krivi za sve, isto tako neprimereno je ignorisanje onoga što se dešava u novinarskoj profesiji.
Velimir Ćurgus Kazimir: „Ljudi se nerado zameraju i nerado javno istupaju protiv svojih kolega, bez obzira što će u privatnom, intimnom okruženju reći sve najgore za pojedine kolege, javno izaći sa tim, to nije baš popularno, a i očigledno iziskuje određenu vrstu hrabrosti.“
Dragan J Vučićević: „Šta misle ozbiljni novinari o meni? Pa, mogu i ja da mislim svašta o njima, a to što oni misle o meni to ili o nama to, to ne govori da je to sud javnosti, to je sud možemo reći stručne javnosti.“
B92: Samo me zanima da li vi sebe smatrate profesionalcem?
„Da, ja sebe smatram vrhunskim profesionalcem. I baš zbog toga što sam profesionalac radim to što radim.“
Teofil Pančić: „Demokratija je da ja kažem ili napišem šta god hoću, taj i taj je govno, ovaj i onaj je đubre, ovaj je guzikolik, onaj je majmunolik ili ne znam kakav, mislim, to je shvatanje ono predpubertetsko, to nema blage veze s mozgom. To je ništa, to je magla, to je trućanje, ali to se nama prikazuje kao… možeš da zagovarao mržnju, ne samo prema konkretnim ljudima, prema grupama ljudi, prema nacijama, prema verama, prema nečijem političkom ili ne znam kojem ubeđenju i opredeljenju i onda se to tretira kao, bože moj, sloboda mišljenja. Tako da se svela cela ta priča na to da ti zli cenzori su oni koji negde pokušavaju da ipak zakonski ili ne znam kako, da ograniče to đikljanje te divlje gradnje. To je divlja gradnja, mislim, ti naši tabloidi koji su mutanti totalni, to je jedna divlja gradnja u medijima, kao što imaš divlju gradnju na rubovima gradova, ovo je na rubu neke naše političko medijske scene nastala jedna užasno jaka korporacija te divlje gradnje koja ima svoje vrlo ozbiljne interese i koja sad naravno ne da da se na nju udari. I svako ko bilo šta kaže protiv, biće podvrgnut najstrašnijem mogućem maltretmanu, provlačenju kroz blato, kroz govna, to je tako.“
B92: Kampanja u koju se upuštaju tabloidi nikada nije samostalno vođena, već kao što ste videli u pitanju su sinhronizovane akcije i uvek po jednoj te istoj matrici čiji je rukopis prepoznatljiv. O tome se međutim u Srbiji ćuti.
Ovo je bila poslednja emisija Insajder, ali i prva u kojoj je pokrenuto pitanje novinarske profesije. Više o tome u novom serijalu Insajdera u septembru.
