ENOva izjava se može shvatiti i kao lični stav poznatog režisera, ali i kao poruka novog Upravnog odbora preduzeća čija je osnovna delatnost danas štamparska (poseduje jednu od najmodernijih rotacija za štampu magazina na ovim prostorima) i upravljanje nekretninama (vlasništvo nad palatom „Politika” u Makedonskoj 29, zgradama u Makedonskoj 31, Cetinjskoj 3 i Despota Stefana – nekada 29. novembra – 24). „Politika a. d.” je takođe i sa 50 odsto suvlasnik preduzeća „Politika novine i magazini” (ostalih 50 odsto su u posedu nemačkog VAC-a), koje, pored „Politike”, izdaje još jedan dnevni list („Sportski žurnal”) i još desetak magazina („Zabavnik”, „Ilustrovana politika”, „Bazar” i druge).
U novi UO „Politike a. d” izabrane su ličnosti od nesumnjivog ugleda u javnosti: pored Emira Kusturice, u ovom telu su sada i akademik Matija Bećković, potpredsednik Komercijalne banke dr Predrag Mihajlović, savetnik premijera Koštunice Aleksandar Simić, a po slovu statuta još dva predstavnika zaposlenih u ovom preduzeću i generalni direktor.
Za pohvalu je što je država – jer ove su ličnosti izabrane na inicijativu vlade Srbije – pokazala interes za akcionarsko društvo u kojem, kad se svedu računi, s javnim preduzećima ima većinski udeo. „Politici a. d.” je neophodna pomoć vlade da savlada teško nasleđe iz 90-ih godina prošlog veka, kada je firma materijalno opustošena, pre svega zbog toga što je list „Politika” bio jedan od stubova režima i služio jednoj ličnosti i jednoj destruktivnoj političkoj opciji, urušivši pri tome decenijama građen ugled i poverenje čitalaca.
„Politika a. d.” iz tog perioda duguje milione evra, pre svega Komercijalnoj banci, i ima određeni deo obaveza prema državi. U poslednje tri godine ona je, međutim, izlaz iz krize potražila u promišljenoj razvojnoj politici (investicija u savremenu štamparsku tehnologiju), tako da bi, ako joj se pomogne da se oslobodi tog bremena prošlosti, s velikim samopouzdanjem gledala u budućnost.
To će svakako biti veliki izazov za novi Upravni odbor. Ali, sudeći po izjavama njegovog novog predsednika, prioritet je na drugoj strani – to je uređivanje lista „Politika”.
Oslobodivši se Miloševićevih stega, „Politika” je od 5. oktobra 2000. do danas mukotrpno radila da povrati svoj kredibilitet, da iz traumatičnog iskustva devedesetih izvuče pravi nauk: da nikome više ne služi. Da bude građanski list građanske Srbije, okrenut istovremeno i svom narodu i svetu, da se vrati svojoj prosvetiteljskoj misiji koju su joj još 1904. udahnuli osnivači, da se na svojim stranicama zalaže za jednu demokratsku i evropsku Srbiju, ekonomski prosperitetnu i građanski tolerantnu Srbiju u kojoj vladaju pravo i socijalna pravda.
„Politika” je neposredno posle oktobarskog demokratskog prevrata nekim čudom izbegla i da postane partijski plen. Ljudi koji je od tada vode i uređuju nisu pripadnici nijedne političke partije niti intimusi bilo koje političke ličnosti. To nam je pomoglo da obnovimo poverenje čitalaca, ali je, istovremeno, u minulih bezmalo pet godina smetalo mnogima koji su uvereni da „Politika” treba da bude samo njihova.
Tako je ostalo i kad je, u martu 2002, suočena sa iznudicom pronalaženja stranog partnera da bi opstala i stvorila uslove da prosperira, „Politika” odlučila da se udruži s velikom nemačkom medijskom grupacijom VAC. S njom je sklopljen takav ugovor koji podrazumeva podelu poslova i odgovornosti, konsenzus u donošenju ključnih odluka – i uređivački suverenitet redakcije.
VAC je u nekoliko navrata otkako je u „Politici” bio, uz redakciju, važan bedem odbrane te uređivačke nezavisnosti i slobode, kada su, u raznim kontekstima i raznim povodima, iz vlasti vršeni pritisci i crtani profili glavnih urednika.
Otuda su u najmanju ruku teško razumljive, a svakako zbunjujuće reči novog predsednika Upravnog odbora „Politike a. d.” da „Politika treba da se prelama iz naše, a ne iz tuđe glave”. Iz čije se to tuđe glave do sada prelamala? Koje to evropske standarde poslednjih godina nije poštovala i kada je zanemarivala činjenicu da je „njeno tržište narod koji živi na ovoj teritoriji”. Pa ko ju je, svih ovih godina, kupovao? Ili u kojim je to prilikama prethodni Upravni odbor zastupao praksu da je važnije „da li je Šreder oboleo od kijavice” od „problema s kojima se suočavaju građani Srbije i Crne Gore” (iz izjave Kusturice „Novostima”)?
Želeli bismo da verujemo da je samo reč o nespretnoj formulaciji dobrih namera, kao i da se pri pomeni „naše glave” ne misli na glavu vlasti.
„Nema demokratije bez slobodnih novina, ni slobodnih novina bez slobodne `Politike`”, konstatovao je, podsetimo, prilikom svoje posete „Politici” kao prvoj redakciji posle preuzimanja dužnosti predsednika Savezne Republike Jugoslavije, 10. jula 2001, dr Vojislav Koštunica, danas predsednik Vlade Republike Srbije.
Milan Mišić
