ENKad, na primer, neki list (ne mora to da bude samo Glas ili Kurir) otkrije da je izvesna, poznata javna ličnost, g. Pera Perić, proneverio poveliku gomilu društvenog novca, već sutradan g. Pera, koristeći Zakon o informisanju, objavi demanti i nonšalantno objasni da je tvrdnja da je opljačkao državne pare čista budalaština, politički motivisana da se okruni njegova svetla čast. I tu se, po pravilu, priča završava. Čitaocu je ostavljeno da slobodno razmišlja da li je Pera Perić stvarno lopov ili častan čovek.
I novinar je oslobođen daljeg istraživanja i može da se krene u potragu za sledećim lopovom, što je, inače, jako spor proces jer nemamo toliko novinara koliko lopova. Istina, nemamo mnogo ni onakvih novinara, čast izuzecima, poput onog američkog, zadrtog novinara, koji je otkrio aferu „Votergejt“ pa poslao na nepovratni godišnji odmor predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Našim novinarima je uteha što je koža naše vlasti mekana i osetljiva kao u matorog slona u vrtu g. Bojovića, pa i ne oseća ubode komaraca. Dakle, kod nas neke javne i nejavne ličnosti često masovno ne govore istinu ili da se suptilnije izrazim, tako masno lažu da bi se zbog njihove naivnosti postideo i sam baron Minhauzen.
Ali, kod nas nisu sve laži jednake važnosti i opasnosti. Neke mogu da služe za uveseljavanje naroda. Međutim, mnogo je više onih koje veoma uznemiravaju ovaj, ionako uznemiren narod. E, sad, kad bi se javni tužilac striktno pridržavao zakona o zabrani uznemiravanja naroda, njegov radni dan bi trajao 24 sata, a na godišnji odmor ne bi smeo ni da pomisli. A i šta bi mu vredelo da razmišlja, kad sa svojih bednih 100.000 dinara mesečne plate ne bi mogao da ode ni na selo kao turista, a kamoli na Milovo more. Pored toga, morao bi da ima bar 100 pomoćnika ili zamenika, pa da stignu da bar delimično obave posao. U takvoj situaciji, javni tužilac je pribegao spasonosnom rešenju: zatvorio je oči i zapušio uši, jednom rečju, pravi se Englez, što u prevodu podseća na onu nezgodnu reč koju za takvu priliku koristi komentator Kurira.
Eh, kako je ovaj narod bio srećan kada bi u provinciji dobošar obaveštavao građane o naredbi predsednika opštine da redovnije čiste ulice ispred svojih kuća ili o vremenu održavanja vašara i kad su novine kupovali i čitali retki bogati pojedinci i politički zagriženi radoznalci. Narod uglavnom nije bio opterećen informacijama o pljačkama naroda.
dr Damjan Dragojević, Novi Beograd
