ENBeograd – Mada je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja usvojen pre više od sedam meseci, izvesno je da se nastavlja beskrajna igra mačke i miša između države i građana. Država i dalje ne daje informacije koje ne želi ili koje joj ne odgovaraju.
Inicijativa mladih za ljudska prava nedavno je predstavila zanimljiv izveštaj o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Istraživanje je trajalo od 5. decembra prošle godine do 5. aprila ove godine. Osnovna ideja projekta je bila da se u praksi proveri funkcionisanje pravnog sistema kroz odnos državnih organa prema primeni zakona.
Rezultati istraživanja pokazali su da čak 76,42 odsto državnih organa ne poštuje ovaj zakon. Jedini zaključak koji bi mogao da se izvede je da državni organi, nepoštovanjem zakona, urušavaju autoritet „legislative i promovišu koncept nepoštovanja zakona i nedodirljivosti organa javne vlasti“, ali i da nema stvarne iskrenosti, volje i sposobnosti državnih organa da građanima omoguće pristup informacijama od javnog značaja.
NEPOŠTOVANJE PREDVIĐENIH ROKOVA
Zakon o slobodnom pristupu informacijama stupio je na snagu 13. novembra prošle godine. Tokom četvoromesečnog istraživanja podneto je 530 zahteva organima javne vlasti. Tražene su različite informacije ili uvid u određene dokumente. Dobijeno je 259 odgovora (48,86 odsto). U okviru Vlade Srbije testirano je 16 različitih organa, poslato 50 zahteva, a odgovor je dobijen u 21 slučaju. Nijedan odgovor nije dobijen od Ministarstva prosvete i sporta, Ministarstva zdravlja, Ministarstva privrede, Kabineta predsednika Vlade, Kabineta potpredsednika vlade i Vlade Srbije.
Ministarstvo finansija odgovorilo je na jedan od sedam zahteva, a Ministarstvo pravde – na jedan od pet zahteva. Ukoliko se onome ko traži informaciju ne omogući da do nje dođe, novčane kazne predviđene su u rasponu od 5.000 do 50.000 dinara, za ovlašćena lica, dok je za odgovorna lica kazna od 30.000 do 300.000 dinara.
Od MUP Srbije je na poslatih sedam zahteva dobijeno četiri odgovora, a MUP je probio zakonski rok od 15 dana predviđen za davanje odgovora.
Kao veoma ažurni pokazali su se Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, Ministarstvo kulture i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom, koji su odgovorili na sve zahteve i poslali tražene informacije.
U istraživanju se posebno ističu odgovori Ministarstva vera. Ovom ministarstvu poslata su četiri zahteva sa pitanjima – kakva je verska struktura zaposlenih u Ministarstvu; da li su u budžetu za 2005. predviđene donacije malim verskim zajednicama; koliko sredstava je u budžetu predviđeno za Islamsku versku zajednicu; da li biste mogli da nam dostavite budžet i finansijski plan ministarstva za 2005? Ministarstvo vera odgovorilo je na sve zahteve u propisanom roku, ali je prilikom analize odgovora ustanovljeno da je bar u tri od četiri odgovora prekršena neka odredba Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Na treći odgovor ministar vera daje odgovor da se „budžet Ministarstva vera troši prema utvrđenom finansijskom planu, koji predviđa da se Islamskoj verskoj zajednici uplati iznos koji je proporcionalan učešću vernika islamske veroispovesti u ukupnom stanovništvu Srbije prema rezultatima iskazanim u poslednjem popisu“. U analizi se konstatuje da ovakvim odgovorom Ministarstvo vera svesno krši zakon i odbija da dostavi traženu informaciju. Slično je bilo i sa odgovorom na četvrto pitanje, gde se navodi da je budžet Ministarstva sadržan u Zakonu o budžetu i da je dostupan u Službenom glasniku Srbije, a ministar vera Milan Radulović navodi da je finansijski plan za ovu godinu „interni dokument na osnovu koga se izvršava budžet“. Daljom analizom utvrđeno je da Ministarstvo vera primenom članova 39. i 40. pomenutog zakona – u kojima je propisana obaveza državnih organa da jednom godišnje izdaju informator sa osnovnim podacima o svom radu, „ne samo da je prekršilo Zakon povodom konkretne tražene informacije, već je i jasno saopštilo da nema nameru da ubuduće poštuje odredbe zakona i pruža bilo kakve informacije iz svog domena“.
Skupština Srbije je, prema istraživanju Inicijative mladih, takođe pokazala nedoslednost u poštovanju zakona, tako da je od dva zahteva odgovor dobijen samo na jedno pitanje, u kojem su traženi transkripti sa 13. sednice Odbora za odbranu i bezbednost od 15. novembra 2004.
ZLOUPOTREBA INSTITUCIJE TAJNE
Na adrese šest javnih preduzeća u Srbiji poslato je devet zahteva, a odgovor je dobijen na pet, što je 55,55 odsto. Zakon su poštovali i odgovorili na sva postavljena pitanja – Telekom Srbija, Radio televizija Srbije i Naftna industrija Srbije. Jat i Elektroprivreda Srbije nisu odgovorili ni na jedan zahtev. EPS su poslata dva zahteva, dok je Jatu poslat jedan zahtev. Železničko transportno preduzeće odgovorilo je na jedan od dva poslata zahteva za dostavljanjem informacija od javnog značaja. Telekom Srbija je odgovorio na zahtev, ali je odbio da odgovori na pitanje kolike su plate direktora i članova Upravnog odbora Telekoma. Obrazloženje je bilo da je to poslovna tajna, pozivajući se na član 9. stav 1. tačka 5. Zakona o slobodnom pristupu informacijama. U pomenutom članu zakona navodi se da „organ vlasti neće tražiocu omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama od javnog značaja, ako bi time učinio dostupnim informaciju ili dokument za koji je propisima ili službenim aktom zasnovanim na zakonu određeno da se čuva kao državna, službena, poslovna ili druga tajna, odnosno koji je dostupan samo određenom krugu lica, a zbog čijeg bi odavanja mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom koji pretežu nad interesom za pristup informaciji“.
Prema analizi Inicijative mladih, ova citirana odredba svojom nepreciznošću poslužila je nekim državnim organima da pronađu opravdanje za odbacivanje velikog broja zahteva, čime ovaj zakon gubi smisao. Da podsetimo, od šest javnih preduzeća, odgovore su poslala tri, tako da se može konstatovati da 50 odsto javnih preduzeća ne poštuje zakon.
SELEKTIVNA PRIMENA PROPISA
Institucijama državne zajednice Srbije i Crne Gore podneto je 11 zahteva, a odgovoreno je na šest, što je 54,54 odsto. U analizi se postavlja pitanje da li su organi državne zajednice dužni da postupaju po ovom zakonu. Ministarstvo odbrane odgovorilo je na sve zahteve osim jednog, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, ali i Ministarstvo spoljnih poslova samo na jedan od tri zahteva. Od Ministarstva za ljudska i manjinska prava zahtevani su odgovori na sledeća pitanja – koliko ljudi romske nacionalnosti radi u Odseku za romska pitanja u Ministarstvu i da li je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava pokrenulo bilo kakvu inicijativu da se nadoknadi šteta žrtvama ratnih zločina i etničkog čišćenja u Sandžaku tokom devedesetih. Zahtevi su poslati 24. decembra 2004, odnosno četiri dana kasnije. Pošto odgovor nije dobijen, 12. marta ove godine ponovljen je zahtev, a odgovori su stigli sa zakonskim zakašnjenjem, odnosno probijen je zakonski rok od 15 dana u kojem bi trebalo da se dostavi odgovor na zahtev.
Ministarstvo odbrane odgovorilo je na tri od četiri zahteva. Jedno od pitanja na koje nije pružen odgovor je – kada je i po kom osnovu penzionisan oficir Vojske Jugoslavije Ratko Mladić.
Pošto je na sve druge zahteve, bilo da su poslati pre ili posle ovog zahteva, Ministarstvo odbrane ažurno odgovorilo, „nameće se utisak da u Ministarstvu odbrane očigledno jesu svesni odredaba ovog zakona, ali ih primenjuju selektivno, onda kada im to odgovara“.
Od četiri institucije državne zajednice, samo je Savet ministara SCG odgovorio na sve zahteve, što znači da je samo 25 odsto institucija državne zajednice poštovalo Zakon o slobodnom pristupu informacijama.
Aleksandar Roknić
Nastavlja se
