ENДомаћа гласила претходних дана су обиловала вестима, али и фотографијама насиља разних врста, од терористичких аката до извештаја о појединачним убиствима и несрећама. Да ли објављивањем идентитета и снимака жртава, али и могућих починилаца, посебно оних малолетних, медији заправо крше професионалне норме, па чак и подстичу крвожедност публике?
Удружење новинара Србије ових дана је апеловало на гласила да не прећуткују бруталности, али да о њима пишу „с мером и добрим укусом, у складу с кодексом који је изричит у очувању људског достојанства”.
– Добро је што бар постоји свест да се новинари подсете да поштују правила. Реч је о доброј намери новинарског удружења да скрене пажњу на овакве ствари које нису само питање професионалних правила, већ и културе друштва у најширем смислу. Заштита деце у таквим случајевима је неспорна, али се мора говорити и о претпоставци невиности наводних учинилаца кривичних дела – каже Стеван Никшић, директор Центра за професионализацију медија и један од аутора приручника о новинарској етици.
У случају недавног бруталног убиства трогодишње девојчице које је усијало јавност, Никшић сматра да идентитет и слику жртве није требало објавити. И кад стигну пред суд такви поступци су, каже, по правилу, затворени за јавност. Цела прича је, сматра он, много шира од евентуалне дилеме да ли је медијским приказима случаја повређен само новинарски кодекс.
Комерцијализација људских трагедија
– Шта јавност у конкретном случају има од објављивања имена и слике жртве? Све је толико драстично да је довољно рећи шта се догодило. У питању је мера пристојног понашања која је релативна ствар. Међутим, основни критеријум у таквим приликама јесте да се може објавити само оно што јавност има право да зна. Какву корист јавност има од тога што је видела слику страдалог детета и сазнала њено име – појашњава Никшић, напомињући да говори о личном осећању мере и како би он поступио у улози новинара, односно уредника.
Подсећа да су пре неколико месеци све новине објавиле такође шокантну слику мајке која је с дететом у наручју скочила са моста. Јавност је помало и крвожедна и гута драматичне приче „а овде је комерцијализована тешка људска драма”. Замера и што се објављују име и слика наводног починиоца пре него суд што утврди кривицу.
– Новинари се правдају да су податке добили од полиције, што значи да у том случају полиција крши елементарне стандарде, односно закон, јер медијима доставља саопштења у којима појединце унапред означава починиоцима дела пре суда. Полиција није надлежна да суди, она може да приведе такво лице и преда суду, а не да даје слике и тврди да је тај и тај починио неко дело. Ко зна шта ће се сутра утврдити на суду – каже овај дугогодишњи новинар и уредник и додаје:
– Сви професионални новинарски кодекси и међународни стандарди Савета Европе говоре о сценама насиља у медијима и апелују на гласила да не претерују у објављивању, односно да поштеде јавност од тога. Препорука је да се слике таквих сцена могу објавити само у изузетним приликама када постоји стварни интерес јавности да зна. Новине јесу роба, али мислим да такве слике нису роба коју треба продавати. Мора се водити рачуна о добром укусу, мада знам да је тешко дефинисати шта је то добар укус и шта је мера. Нема кодекса у коме је та мера изричито одређена и свако од нас зна да је то је ствар личне процене.
Моралне санкције пре судских
Ако је купаћи костим прикладан за плажу, није за одлазак у оперу, па тако и медији морају наћи меру да не повређује туђа осећања. Како је реч о вредносним категоријама, те мере није могуће предвидети до танчина, ни кодексом, али ни законом. Ако се изузме суд, Никшић каже да за случајеве оваквих огрешења медија не постоји механизам који би пружио заштиту оштећенима и неку врсту сатисфакције, сем да се обрате суду части професионалних удружења новинара.
– Ми немамо механизме какви постоје у већини европских земаља, а то су комитети, одбори, односно тела за саморегулативу, чија правила потписују не само новинарске организације, већ и медијске куће. Оштећени се пре суда обраћа таквом телу које спроводи поступак и утврђује да ли су прекршене професионалне норме. Такво тело чине професионалци и људи од угледа, а његову „пресуду” су дужни да објаве сви медији. Иако није судска, таква пресуда има велику моралну тежину, јер ако се покаже да је неко објавио неистину или повредио кодекс, за новинара то може значити и завршетак каријере.
Приметни су покушаји да се такво тело створи и код нас, али недостаје основи предуслов, а то је јединствен медијски кодекс. Тачније, сада имамо више кодекса разних асоцијација, али нема јединствених правила. Наравно, ни постојећи се не примењују.
