ENМедијски простор је попут океана – у њему се може пливати, али и утопити. Тако има политичара који у медијском простору „пливају” добро, као и оних склоних утапању.
Анализирајући медијски наступ српских политичара, истраживач Института друштвених наука Невен Цветићанин сматра да председник Србије Борис Тадић уме са медијима. Његов медијски наступ карактерише добра маркетиншка припрема и готово и прилично добро пливање у медијском простору, где се води рачуна о свему – о држању, гестикулацији, поруци и комуникативности. То је „кенедијевски” начин комуникације где политичар заводи грађане и уз помоћ шарма. „Ипак, Тадић медије користи умерено, како код грађана не би дошло до презасићења, јер се честим појављивањем производе контраефекти. Добра страна овог наступа је у складу, шарму и умерености, а мањкавости произлазе из „школског” пливања у медијском океану, те мало „слободног стила” не би било наодмет, јер наши грађани воле неконвенционалност”, каже овај истраживач.
Неконвенционалност и егзибиционизам
Како запажа, политичар који у медијском простору плива искључиво „слободним стилом” и који је потпуно неконвенционалан је Богољуб Карић и то није тако лоше, јер привлачи пажњу и утиче на емоције бирача. То је „берлусконијевски” медијски наступ. Међутим, код овог политичара неконвенционалност понекад прелази у чист егзибиционизам, те ови медијски наступи понекад смерају на стварање „култа личности” овог бизнисмена, што може бити потенцијално опасно, поготово ако се сетимо шта су нам донели разни култови личности у нашој скоријој прошлости. Ипак, Карић од сваког медијског наступа прави спектакл на ивици циркуса, што му доноси поверење, али и изазива доста одбојности, али оно што је сигурно – према његовом медијском наступу нико није равнодушан”, оцењује Цветићанин.
По његовим речима, премијер Коштуница у својим медијским наступима негује такозвани „деголовски” стил комуникације. Бивши француски председник Де Гол је имао дуге периоде ћутања, да би се, потом, нацији обратио само у изузетно озбиљним ситуацијама, бираним речником, држећи се свечано и покровитељски. Добра страна овог наступа је у озбиљности и наглашеној одговорности, а мањкавости су у смањеној комуникативности и малом броју информација које се пружају грађанима.
За Цветићанина је занимљив медијски наступ министра финансија Млађана Динкића који је спојио неконвенционалност са озбиљношћу, гитару са лаптопом и компоновање са рачунањем. Добре стране су у оригиналности и препознатљивости, али мањкавости су у понекад одвише темпераментном „пливању” у медијском океану које прави велике таласе и изазива много „политичких плима и осека”. Другим речима, Динкићев медијски наступ карактерише активизам, агилност и агресивност. Као и код Карића, нико не остаје равнодушан, те ово доноси и присталице и противнике.
Као кућни савет
„И на крају вреди поменути политичаре Српске радикалне странке, који, изузев Маје Гојковић, и немају никакав медијски наступ. Они се у медијима понашају као у сопственом домаћинству или као на улици. Они своју комуникацију приближавају „малом” човеку из народа. Добре стране овакве медијске стратегије су у ефекту „присности” са најширим бирачким слојевима, али су лоше стране у томе што радикали у медијском простору делују као кућни савет станара неке зграде, те не остављају утисак активног и ефикасног вођства. Поготово стога што је најобразованији, најлуциднији и медијски најатрактивнији човек те странке у Хагу, а без њега радикали делују можда углађеније, али једнако тако делују безидејно и пасивно. Јер, да цитирам Добрицу Ћосића: „Народу не ваља само служити, њиме понекад ваља и владати”.
„На медијски наступ политичара утиче много фактора. Ако је реч о електронским медијима, онда је веома битна фотогеничност политичара: да ли га воли камера, држање тела, реторичке способности и самоувереност. Но, веома је битна и идеја коју политичар заступа, јер ни најбоља медијска припрема не може добро да представи лошу политичку идеју, у коју не верује ни онај који је презентује. На интуитивном нивоу аудиторијум више „осећа” неког политичара него што га разуме.
Стога сви они који се залажу за „хладан” и чисто рационалан приступ политици греше, јер се не обраћају роботима, већ људима који су саткани од суптилног материјала. Овај приступ је био карактеристичан за неке лидере бившег ДОС-а, који су због своје срачунатости и пали на лествици популарности и чији су медијски наступи били безбојни и одвише програмирани. Други лидери бившег ДОС-а су у својим наступима били сувише неозбиљни и произвољни, па је медијски наступ ове коалиције био неуравнотежен, што је и довело до краха њене популарности. На срећу, европска опција се прихватила модела „политике са људским лицем” који је био кључ медијског наступа председничке кампање Бориса Тадића, те је тај модел донео резултате”, закључује Невен Цветићанин.
Н. Ковачевић
