ENĐurić se pribojava da jednostavno većinsko preglasavanje neće uvek donositi i optimalna rešenja što se Vojvodine tiče, ali dodaje da je od pojedinih članova Saveta dobio uveravanja da će se voditi računa o interesima Vojvodine.
– Druga primedba koju je Pokrajina uputila na predlog izmene Zakona o radio-difuziji odnosi se na deobni bilans RTS-a. Vi znate da je neophodno razdvojiti RTV Beograd i RTV Novi Sad kako bi se od ovih kuća formirale dve radio-difuzne ustanove koje će funkcionisati kao javni servisi. Smatram da je predloženi rok (31. mart 2006. za usvajanje deobnog bilansa, odnosno, 30. april za formiranje javnog servisa) isuviše dug i da treba brže odraditi ovaj posao. Takođe, potpuno je nejasan status TV pretplate u ovom prelaznom periodu. Naime, Zakonom je predviđeno da 70 odsto pretplate skupljene na teritoriji Vojvodine ide na račun javnog servisa Pokrajine. Predlogom izmene Zakona, međutim, sadašnjem RTS-u se daje pravo korišćenja TV pretplate, a utvrđeni finansijski odnos u okviru RTS-a je 81,4 : 18,6 u korist RTV Beograd. Dakle, tražili smo da se u ovom prelaznom periodu precizira koja će se raspodela finansijskih sredstava primenjivati. Iza ovih komplikovanih odnosa i različitih modela finansiranja krije se, zapravo, razlika od najmanje 40-50 miliona dinara mesečno u narednih 6 meseci, što je za RTV Novi Sad vrlo značajna suma.
Takođe, imali smo primedbu i na produžavanje roka za privatizaciju lokalnih radio i TV stanica. Kasni se sa dodelom frekvencija a niko ne želi da kupi bilo koji medij bez odgovarajućih dozvola. Ali, problemi se ne mogu rešavati tako što ćete beskrajno produžavati rokove.
Ipak, imam utisak da se, i pored ovih primedbi, krenulo sa mrtve tačke. Medijska situacija je do te mere haotična da su na gubitku svi: i država (jer niko ne plaća naknadu za frekvencije), i mediji (nelojalna konkurencija na neuređenom tržištu) i građani (nizak kvalitet programa, nepostojanje pravog javnog servisa). Izuzetno je važno da se uvede red i nadam se da će Savet za radio-difuziju, kao sada centralna institucija, to uspeti.
Ubiranjem TV pretplate na teritoriji Vojvodine RTV Novi Sad bi donekle popravila svoje finansijsko stanje. Da li bi tada bila sposobna da odgovori zahtevima statusa Radio-difuzne ustanove Vojvodine u pogledu samostalne produkcije? U samoj televiziji se žale da su tokom poslednjih nekoliko godina, a naročito nedavno na talasu otpremnina, ostali bez većeg broja kvalitetnih kadrova?
– Podsećam da je Zakonom o radio-difuziji predviđeno da Radio-difuzna ustanova Vojvodine dobija 70 odsto prikupljene TV pretplate na teritoriji Vojvodine. Imajući u vidu pretpostavku da smo mi, Vojvođani, nešto redovnije «platiše,» kao i da ćemo svi shvatiti značaj pokrajinskog javnog servisa, mislim da će prikupljena sredstva biti najmanje dvostruko veća od sadašnjeg budžeta RTV Novi Sad. Sada RTV Novi Sad dobija oko 40 miliona dinara mesečno i to jedva pokriva rashode za plate zaposlenih. O nekakvim investicijama ili ulaganjima u poboljšanje programa teško je govoriti. Činjenica je da je RTV Novi Sad u okviru RTS-a imala zaista inferiornu poziciju. Ako tome dodamo i da je tokom NATO bombardovanja srušena zgrada TV Novi Sad i da se televizija već dugo nalazi u potpuno neadekvatnom prostoru – onda je jasno zašto je slika vojvođanske televizije tako depresivna.
Pored ovih objektivnih okolnosti, ni rukovodstvo RTV Novi Sad nije pokazalo dovoljno energičnosti i menadžerskog umeća u inače kriznoj situaciji. Rezultat svega je, između ostalog, i odlazak kadrova. Na žalost, imajući u vidu da je osnivač RTS-a republička skupština, Pokrajina nije imala nadležnosti koje bi joj omogućavale da značajnije utiče na status RTV Novi Sad. Očekujem da će se, kada bude formirana Radio-difuzna ustanova Vojvodine i kada počne bolje finansiranje, situacija popraviti.
Vidite li i Vi «zadnje političke namere» u predlogu da se rok za privatizaciju elektronskih medija pomeri na sam kraj 2008. godine? Koliko će, po Vama, elektronskih medija preživeti Novu 2009. godinu?
– Pretpostavljam da mislite na neke komentare koji su se pojavili u javnosti i u kojima se govori o želji lokalnih vlasti da što duže zadrže kontrolu nad «svojim» medijima. Sigurno ima i toga, međutim političke strukture u opštinama su toliko različite da je teško govoriti o motivu jednog centra političke moći (u ovom slučaju republičke Vlade) da se to stanje produži. Mislim da je osnovni razlog produženja rokova upravo kašnjenje sa dodelom frekvencija i dozvola, i činjenica da se nisu pojavili ozbiljni kupci za lokalne radio i TV stanice. Niko ne želi da kupi televiziju ili radio a da pri tome ne zna da li će sutra imati dozvolu za emitovanje ili ne.
Što se tiče procene koliko će lokalnih medija preživeti – to je zaista teško reći. Niko ni danas nema tačnu procenu koliko u stvari ima emitera u Srbiji. Pretpostavlja se da ih ima oko 2000. Mnogi od njih se gase, ali se i mnogi svakim danom osnivaju. Svako ko ima iole iskustva, nešto novca (za najjednostavniju radio stanicu treba svega 3 – 4.000 evra) i ambicija – može da postane emiter. Iza ovog zapanjujućeg «medijskog preduzetništva» stoji zapravo nedostatak bilo kakve regulative i nije pitanje koliko će emitera preživeti već kako urediti pravila igre.
Iz pisanih medija na jezicima manjina upozoravaju da sve više klize u stranačka glasila i da se time ugrožavaju prava manjina na informisanost. Takav epilog su, uostalom, mnogi najavljivali kada je te medije Pokrajina bez borbe izručila nacionalnim savetima. Pokrajina sad naprasno pokazuje zabrinutost za sudbinu elektronskih medija na jezicima manjina kad i na njih dođe red za privatizaciju. Možda zazvuči cinično, ali zašto i oni jednostavno ne bi bili prepušteni nacionalnim savetima?
– Ne zvuči cinično, ali zvuči kao nedovoljno poznavanje činjenica. Naime, Zakon o javnom informisanju iz 2003. godine jasno je definisao da osnivač javnog glasila ne mogu biti, ni posredno ni neposredno, država i teritorijalna autonomija, kao ni ustanova, preduzeće i drugo pravno lice koje je u pretežnom delu u državnoj svojini ili koje se u celini ili pretežnim delom finansira iz javnih prihoda, osim ukoliko je to predviđeno posebnim zakonom kojim se uređuje oblast radio-difuzije». Dakle, rukovodeći se ovim odredbama Skupština AP Vojvodine je već polovinom 2004. godine donela odluku kojom se osnivačka prava listova na jezicima nacionalnih manjina prenose na nacionalne savete i time praktično kao prva institucija otpočela proces deetatizacije.
Međutim, izmenama Zakona o javnom informisanju republička Vlada je u proleće 2005. godine produžila taj rok do maja 2006. godine. Pokrajina nije «bez borbe izručila» ova glasila nacionalnim savetima, već je samo poštovala Zakon o javnom informisanju. Tu odluku je doneo prethodni saziv vojvođanske Skupštine u dobroj nameri da se otpočne proces povlačenja države iz poslova upravljanja medijima.
Drugo je pitanje koliko su sami nacionalni saveti na visini zadatka i u kojoj su meri prožeti stranačkim i personalnim sukobima. Istina je da u pojedinim nacionalnim savetima postoje nesporazumi koji se donekle reflektuju i na listove, ali do sada to nije bitnije ugrožavalo uređivačke koncepcije i stabilnost izlaženja. Što se tiče lokalnih elektronskih medija koji imaju višejezične programe, tu je situacija drugačija jer njihov osnivač nije Pokrajina već lokalne samouprave (opštine), tako da ni Izvršno veće a ni Skupština AP Vojvodine nisu nadležni za promenu njihovog statusa.
Mi smo samo ukazali republičkoj Vladi na mogućnost da novi vlasnici lokalnih radio i TV stanica zbog komercijalnih razloga ukinu programe na nekim manjinskim jezicima. A to pitanje, kao i većina drugih iz ove oblasti ide na adresu Vlade Republike Srbije.
