Zar baš ružni, prljavi, zli?

[box align=’box-left’ id=’4472′]

Jedan ugledni dnevni list objavio je u utorak vic dana u kojem pred veronauku sin pita oca kako se zvala Adamova tašta? „E, moj sine, Adam uopšte nije imao taštu. Zato se to zvao raj!“, odgovorio je otac.

Verovatno se svako ko je pročitao vic refleksno nasmejao i ne razmišljajući o silini netrpeljivosti i gomili loših poruka koju ta četiri redića izazivaju. U njih je stala čitava filozofija života brdovitog Balkana od kolevke pa do groba, sa svim stereotipima i predrasudama prema starijima, što se najlakše objašnjava već zaboravljenom rečju – lapot. Istina, ritualno nevoljno samoubistvo nije specifičnost samo ovdašnje kulture, jer je drastično „ustupanje“ životnog prostora (i posebno hrane) mlađima poznato i na Dalekom i na Bliskom Istoku, a u prošlosti su ga tolerisale i religije koje ne priznaju suicid.

Danas je lapot manje vidljiv, ali nije uopšte netačno reći da je rašireniji, o čemu svedoče i podaci o dramatičnom rastu samoubistava među starijima od 65 godina, što se uzima kao nova uslovna granica za treće doba. Najčešći uzroci prevremenog dobrovoljnog odlaska sa životne scene su siromaštvo, usamljenost i – pokidane veze sa decom. Ujedno, ta tri vodeća razloga za učestala samoubistva istovremeno su i indikatori kvaliteta života starijih i odnosa mlađih generacija prema njima, koji se sve češće i javno označava kao diskriminacija. Sa druge strane, manjak empatije koji se dobro ilustruje naslovom kultnog filma „ružni, prljavi, zli“ proizvodi društveni model u kojem je takvo ponašanje ne samo moguće, nego ponekad i poželjno, što sve vodi u međugeneracijski rat.

Neželjeni

Bolje biti pijan nego star, pevao je Plavi orkestar pre dve decenije, ne znajući da će to postati mantra novog doba u kojima su bake i deke balast i babaroge za decu. Diskriminacija je uobičajena na liniji rase, pola i – starosti, a da je starost u Srbiji nepoželjna i da starije ljude treba izbegavati rezime je i opsežnog istraživanja koje je pre godinu dana sproveo Institut za pedagoška istraživanja u saradnji sa Gerontološkim društvom Srbije (GDS) o odnosu dece prema starijima. Iako upozoravajuće, ili baš zbog toga, istraživanje je u ovdašnjoj javnosti prošlo gotovo nezapaženo. Možda je deo tajne u ekonomskoj krizi koja nagoni tri, pa i četiri generacije da žive pod istim tesnim krovom, možda u zahtevima novog doba koje je previše brzo za stariju generaciju. Izvesno je da problema ima. I da, na sreću, nisu endemski.  

„U savremenom društvu postoji diskriminacija na osnovu uzrasta – sa jedne strane je naklonjenost mladima, a sa druge smanjena tolerancija prema starijima i njihovo obezvređivanje“, upozorila je autorka istraživanja Slobodanka Gašić Pavišić na prezentaciji rezultata.

Predsednik Gerontološkog društva Srbije Miloš Nemanjić za Novi magazin kaže kratko: „Podaci pokazuju da se odnos dece prema starijima pogoršava sa godinama“.

Kontinuirano starenje nacije takav odnos će u budućnosti samo zaoštravati i neminovno dovoditi do otvorenih sukoba na starosnoj liniji, kako su zaključili i istraživači. Posebno brinu stavovi osnovaca nižih razreda tipa da su stariji „škrti“, da su opasnost u saobraćaju (ne treba im produžavati dozvole), da su zaglavljeni u prošlosti i slično.

Rastući teror mladosti i snage nad starošću i nemoći ima i svoje specifičnosti koje se nameću i kroz institucije, pa se, primera radi, u debatama o smanjenju javne potrošnje kao prva stavka gotovo uvek navodi smanjenje ili zamrzavanje penzija, sa posebnim akcentom na to da su „penzioneri pojeli svoj penzioni fond“, te da radno sposobno stanovništvo ne treba da ih izdržava. Doda li se tome činjenica koju je istakla i Slobodanka Gašić da će današnja deca kroz deceniju-dve biti ključni donosioci odluka u društvu, može nam se u bliskoj budućnosti lako desiti pravi džihad protiv starosti. Ako mere koje budu donosili u budućnosti budu zasnovane na stavovima koje imaju sada – one će pogađati pre svega najstarije.

Na prvi pogled

Dodatno opterećujuća činjenica za preovlađujuće odnose na relaciji mladi – stariji jeste to što je diskriminacija po uzrastu svetski trend i širi se kao požar putem tradicionalnih i novih medija. Nju podržavaju čak i umetnost i primenjena kultura kroz, primera radi, reklame, a kako je sedenje pred TV aparatom jedan od najčešćih vaspitnih metoda, jasno je da se takve poruke nesvesno primaju. Tim pre što je model društvenog ponašanja u kome snaga i mladost dominiraju uočljiv u svim segmentima društva, od kuće, preko ulice, prodavnice i škole, do domova zdravlja i ostalih institucija opšteg dobra. Nema sumnje da se posledice ovakvog odnosa društva u celini prema starijima prenose i na decu, od grubog ophođenja na javnom mestu prema nepoznatima, do socijalnog, psihičkog, pa i fizičkog zlostavljanja najbližih.

„Tucite decu kad počnu da liče na vas“, savetovao je svojevremeno legendarni Duško Radović mladim i manje mladim roditeljima. Ta je poruka – naravno bez batina – danas još aktuelnija, tim pre što prema zapažanjima Ivane Ćirović, takođe jedne od autorki istraživanja, mlađa deca nesvesno negativno reaguju na starije. Kako navodi u autorskom članku za najnoviji broj časopisa Gerontologija, već bebe od nekoliko meseci preferiraju atraktivna lica. „Na uzrastu od godinu dana deca imaju negativne afektivne odgovore na neatraktivne odrasle (Langio, Roggman&Rieser-Dannmer, 1990), dok nešto starija deca smaraju da neprivlačne osobe poseduju i socijalno nepoželjne osobine“, upozorava Ivana Ćirović.

Utešno je što negativnu percepciju mogu da redefinišu ljudski glas, kao i izgled lica i tela koji ukazuju na slabost i ranjivost. Upravo na tim premisama savet Duška Radovića dobija na snazi, odnosno upozorava roditelje da ne greše. Uostalom, kako jedna baka kaže za Novi magazin – biće i oni uskoro bake i deke, a starost dođe pre nego što stigneš da se okreneš!