Selo tuge i straha

[box align=’box-left’ id=’4476′]

Nepun sat i po vožnje od Beograda, tek nekoliko stotina metara od bučne Ibarske magistrale, gotovo nadrealna slika – uz uzani seoski drum, mahom u manjim grupama, promiču desetine pognutih prolaznika za koje istog trena slutimo da ih je ovde dovela neopisiva nevolja. Oni koji nam se primiču hodaju s rukama u džepovima, zagledaju nas s podjednakim zanimanjem koje i sami pokazujemo za njih, oni koje automobilom prestižemo vraćaju se „kući“ noseći kese s robom kupljenom u seoskim prodavnicama. Do „kuće“ je od centra sela daleko, bar iz perspektive ljudi sviklih na sopstveni ili javni prevoz.

Srbija i Evropa

Početkom novembra je u Bogovađu, selo za čije je postojanje javnost saznala tek kada je izraslo u sinonim azilantske muke i nezadovoljstva lokalnog stanovništva njihovim dolaskom, stigla podjednako neočekivana i važna delegacija. U Centar za azilante došli su zaštitnik građana Saša Janković i komesar Saveta Evrope za ljudska prava Nils Muižnieks. Uz njih se nalazilo i nekoliko predstavnika ovdašnjeg Komesarijata za izbeglice i tri novinarske ekipe. Upravo je Janković inicirao dolazak Muižnieksa, uverljivo objašnjavajući da skrivanje problema sa azilantima u Srbiji nikome nije od koristi, te da Evropa ima pravo ne samo da zna, nego i moralnu obavezu da materijalno pomogne njihovo zbrinjavanje.

U dva sata, koliko je trajao obilazak Centra i obližnjih šumica u kojima je uglavnom pod šatorima smešteno više azilanata nego u zidanom zdanju, te u razgovoru sa azilantima i predstavnicima lokalne zajednice, važan gost iz Evrope imao je priliku da se upozna s mukom koju, svako na svoj način, dele država, lokalno stanovništvo i izbegli iz dalekih zemalja. Komesar Saveta Evrope nije davao izjave, stigao je, kako je objasnio domaćinima, da se uputi u stanje, te da shodno svojim obavezama prenese utiske i poruke evropskim zvaničnicima i Vladi Srbije kako bi se što pre rešio problem smeštaja azilanata. Topli dani koji su se odužili i prvih dana novembra nisu mogli da prikriju strahovanje da će vrlo brzo rešavanje problema postati urgentno, jer kiša, sneg i niske temperature izvesno neće čekati odobrenje, niti bilo čiju saglasnost.

Nažalost, kada se o problemima govori brojke su brutalne. Kroz ovaj centar od osnivanja su prošli azilanti iz 33 države. Trenutno ih je najviše iz Sirije, Libije, Alžira, zemalja u kojima se oružanim sukobima ne nazire kraj, ali ih je u velikom broju i iz afričkih država u kojima se smenjuju ratovi, nemaština, glad, progon, bolesti, otimačina… Ovih dana u Centru je smešteno 160 azilanata, najviše što je moguće organizovati. Ako postoji lepša strana, onda je to činjenica da su pod čvrstim krovom smeštena sva deca i žene. Samo se pretpostavlja, jer je preciznu evidenciju nemoguće voditi, da je u šumi pod iskrzanim šatorima, urušenim barakama i u zemunicama nadomak Centra još oko 230 azilanata. Brojno stanje se svakodnevno menja, uglavnom sa dolaskom novih nevoljnika. Od onih koji su trenutno tu tek osmoro poseduje lična dokumenta.

Spasilac i krivac

Jedna rečenica, bezbroj puta ponovljena na raznim jezicima, dovoljna je da opiše šta ovi nesrećnici žele: „Samo da kada dođe zima, kad pada kiša, imam gde da se sklonim, gde da spavam, ali nije nam ni prijatno ovde, osećamo da nas meštani ne prihvataju i plašimo se“.

Strah je centralni trg oko kojeg se okuplja čitava Bogovađa. Meštani, koji kažu da ih ima nešto više od 250, plaše se neznanih pridošlica. Objašnjavaju da im nije prijatno ni po danu, a kamoli po mraku, da decu ne smeju da puste da se sama igraju u dvorištima, da je bilo krađa letine i živine, upada u vikendice i kuće, odnošenja delova nameštaja, pokućstva, posteljine… „Čak i kada ništa nije odneto, štetu su pravili time što su telefonom pozivali rođake u dalekim zemljama i pravili ljudima ogromne račune“, tvrdi jedan od domaćina. Istovremeno, gotovo svi uveravaju da nemaju ništa protiv azilanata, ali da oni nisu problem ni Bogovađe ni meštana, već države koja je obavezna da reši problem odgovarajućeg smeštaja i zbrinjavanja. Zbog toga su, sa jasno iznetim zahtevima, po ko zna koji put održali još jedan protest i dvosatnu blokadu lokalnog puta. I to nekoliko dana po dolasku Komesara SE koji je, uzgred, napomenuo da uvažava njihove argumente i da će ih uvažiti i Srbija i Evropa.

„Svi su u pravu i svi su u strahu“, kratko kaže Stojan Sjekloća, upravnik centra u Bogovađi.

Njemu je svakako najteže; azilanti ga doživljavaju kao spasioca, uspeo je da čak i onima smeštenim u šumi koji se ne vode ni u kakvoj evidenciji obezbedi po pola vekne hleba i nekoliko konzervi dnevno. Meštani ga, pak, zbog položaja na kojem se nalazi smatraju saodgovornim za atmosferu u selu. Ni država ga ne miluje – nekima koji je predstavljaju ne dopadaju se Sjekloćini javni istupi u kojima vapi za pomoć i rešavanje zajedničke muke. Takvi bi je najradije ćušnuli pod tepih. I smenili upravnika.

Cena

Centar u kojem su smešteni azilanti zapravo je vlasništvo Crvenog krsta Srbije. Nekada je bio odmaralište. Za boravak, tri obroka dnevno i osnovne higijenske potrepštine, naravno uz troškove održavanja, vode i struje, za onih 160 azilanata pod njegovim krovom Komesarijat Crvenom krstu plaća osam evra dnevno po azilantu. Kada se uzme u obzir broj izbeglih i dužina njihovog boravka, suma nije mala. Ali se još namiče. Svi su ubeđeni da bi Evropa mnogo mogla da pomogne. Nadaju se i da hoće. Za nju je to mali iznos.

U Centru u Bogovađi svojski se trude da azilantima omoguće sve što mogu. Sirotinji većoj od naše mnogo nije ni potrebno. U kantini, ukoliko imaju kakvu ušteđevinu, mogu da kupe najosnovnije, osim alkohola po koji moraju do radnje u centru sela. I lekari iz Lajkovca redovno ih obilaze i pregledaju u ambulanti. Obezbeđeni su im časovi srpskog i engleskog jezika koje drži profesor arabistike i anglistike Vladimir, prezimenjak upravnika centra; ne želi da prizna, ali baš on najbolje zna svaku pojedinačnu tugu azilanata. Nije voljan da o tome govori. Šturo saopštava tek da su to dobri ljudi, da ne prave incidente, da razumeju u kakvoj je situaciji Srbija, da žele da uče, da komuniciraju sa svima i da, jednog dana, svoju sreću nađu daleko odavde i od zemalja iz kojih su utekli, jer ne veruju da će tamo u skorije vreme išta krenuti na bolje.

Iščekivanje

Svim azilantima je, prećutali ili to nerado priznali, krajnji cilj neka od zapadnoevropskih država. Većini je neprijatno da se fotografiše, okreću glavu, ali u tome ima i pomalo praktičnosti – ne žele da im objavljena fotografija predstavlja smetnju u pokušaju da se „udome“ negde na zapadu. Prećutkuje se i sledeće: mnogi su pokušavali i uspevali da se dokopaju Hrvatske ili Italije, ali su ih ekspresno u avionima vraćali nazad u Beograd, Skoplje, u Crnu Goru… Odande odakle su uspeli da se probiju ka boljem životu.

Kada ne gledaju u nebo strahujući od kiše i zime, trude se da se zabave. Obezbeđenje Centra tvrdi da većih incidenata među azilantima nije bilo. Odnosno, retko, tek kada alkohol uzdrma nekog od njih, pojača i tugu i bes zbog situacije u kojoj se nalazi. Uglavnom pokušavaju da se obaveste o stanju u domovini, o mogućnosti da krenu dalje, nauče poneku reč engleskog i srpskog, shvate bar deliće informacija koje se svake večeri u Dnevniku objavljuju o oružanim sukobima širom sveta. Najradije, ipak, gledaju fudbal. U njega se svi razumeju.

Umesno je, na kraju, citirati i jednog od ljudi u pratnji delegacije koja je obišla azilante poslednjih toplih dana novembra: „U ovakvim uslovima, uz sve probleme, u strahu i za danas i za budućnost, mislim da bih se ja ponašao veoma loše“.