ENКолика је материјална штета настала због протеста механичара Јат ервејза у марту ове године велика је непознаница, али код националног авио-превозника су „тајна” и разлози измена летњег реда летења, као и број отпуштених и новопримљених радника у минуле три године. У службама града Београда, односно градоначелника, јавности су недоступни подаци у колико улица је лане промењен асфалт, да ли се планира реконструкција куле Сибињанин Јанка, па чак и са колико градова у свету је збратимљен Београд! У Министарству привреде тајновит је не само број приватизованих предузећа у Србији од почетка године, већ и листа фирми у којима су некадашњи руководиоци постали већински власници после приватизације, као и начин на који ће се приватизација спровести у здравству.
Да смо окружени обиљем наоко обичних, а ипак недоступних података показао је Закон о слободном приступу информацијама, тачније његова примена у протеклих непуних годину дана. Тај закон промовише право јавности да зна информације којима располажу органи јавне власти настале у њиховом раду или у вези с њиховим радом. У свету је сасвим нормално да они који су власт бирали имају право и да знају шта та власт ради у њихово име и чију делатност плаћају. Да би се проверило колико органи јавне власти, као што су парламент, влада, министарства, управе, судови, јавна предузећа и други, одговарају на упите везане за свој рад, недавно је спроведено регионално истраживање о примени поменутог закона у Хрватској, БиХ и Србији.
На основу јединствене методологије, Комитет правника за људска права (Јуком) такво истраживање спровео је на подручју Србије. У најкраћем, на 20 адреса различитих органа власти је 21. јуна упућено (са поштанском упутницом) 100 захтева за приступ информацијама. Законодавац је предвидео рок од 15 дана од приспећа захтева, у коме органи власти, ако ништа друго, треба бар да обавесте заинтересованог да ли тражену информацију имају. Недавно објављен извештај показује да је на 100 захтева у прописаном року (до 9. јула) стигло само 37 одговора. Када је Јуком јавно упозорио на толики број „немих”, ствар се донекле поправила, па је одговорено на укупно 57 захтева, истина изван законског рока. Забрињава што је после тога готово 40 одсто захтева остало без одговора.
МУП углавном ћути
Поред већ поменутих адреса, захтеве за приступ информацијама, тачније своју законску обавезу, у целости је – према овом извештају – игнорисао Уставни суд Србије. С те највише судске адресе су тражени подаци о броју поднетих и решених иницијатива за оцену уставности и законитости од момента кад је тај суд у садашњем сазиву конституисан или када ће (ако већ није) бити одржана јавна расправа о уставности поступка доношења Закона о раду, односно Закона о влади које је иницирао председник Борис Тадић.
И Министарство одбране СЦГ је искористило чињеницу да, као орган државне заједнице, формално и није обавезно да поступа по овом републичком закону. Изостали су одговори када је и по ком основу пензионисан Ратко Младић, колико је станова подељено војним лицима од почетка ове године, да ли је војска и с ким склопила уговор о изградњи војних станова од почетка 2004. године, колико се војних објеката у Србији не употребљава, колико је војних и цивилних лица остало без посла од почетка до 1. јуна ове године.
МУП „углавном не одговара на захтеве грађана”, наводи се у извештају. Одговор је стигао само на питање (од пет постављених) у коме се наводи да немају информације да ли се води интерна истрага против лица за која се сумња да су уништавала документе Државне безбедности. Колико је у МУП-у било поступака и колико је дисциплинских мера изречено прошле и ове године, колико је радника овог министарства смењено или суспендовано од доласка актуелног министра, да ли је именовано лице задужено за остваривање права на приступ информацијама и колико је примљено захтева по овом закону – судећи по реакцијама – третирају се као тајне. Делимична примена закона се практикује и на другим местима. Министарство правде рецимо је ускратило одговор да ли се предвиђа посебна установа за издржавање казне осуђених за кривична дела против човечности и ратне злочине, као и колико зарађују осуђеници за рад током одслужења затворске казне.
Војни добављачи мимо јавности
На питања Министарству финансија у којој мери је фискална политика прилагођена препорукама Међународног монетарног фонда, као и да ли је могућ ребаланс буџета и у ком обиму – изостали су одговори. Не зна се да ли су истраживачи нешто слутили или је све ствар случајности, тек једно од питања је било и да ли ово министарство има информације о добављачима за Војску СЦГ са територије Србије. То, као и питање упућено у јуну – да ли се за набавку тих средстава расписују тендери у складу са законом и да ли добављачи плаћају порез на додату вредност – остало је без одговора. У августу је, међутим, избила афера баш с војним набавкама.
Иако је поменути закон усвојио садашњи скупштински сазив, републички парламент као да много не хаје за законски прописане рокове, јер је од шест упита истраживача благовремено одговорио само на један. Било како било, тек јавност је обавештена да у згради Народне скупштине нема тајних пролаза, да је током ове године било 35 приговора посланика о повреди Пословника, као и да један радни дан стаје милион и по динара (трошкови струје, воде, телефона, плате, дневнице и остало).
Влада одговара „на захтеве грађана тек под притиском јавности, а не по принципу правног легализма”, наводи се у овом извештају, дакле мимо законског рога. Да ли је одобрила МУП-у куповину опреме без расписивања тендера, а ако јесте по коме основу и када, влада је – тврде истраживачи – одговорила делимично. Тачније, наведен је само законски основ по коме се МУП-у одобравају овакве куповине, али су изостали подаци да ли је и када то учињено. Износ трошкова пратње лица која су оптужена пред Хашким трибуналом у овој години остао је непознат, јер је у одговору наведено да су ови подаци према пословнику владе поверљиви.
