Скандалозно новинарство

За разлику од других области, медијска продукција у пуном је замаху. Фабриковање скандала, афера и сензационалистичких открића у домаћој штампи одвија се несметано, а прокажени починиоци при томе остају некажњени. Надлежни органи, рецимо тужилаштва, не реагују вероватно и зато, јер истинитост оваквих садржаја по правилу саопштава „извор који је желео да остане анониман”.

Ту шему слободе изражавања, а без одговорности, посебно практикују политичари и бизнисмени за међусобна разрачунавања и убирање политичких поена.

После оваквих налаза Савета за штампу Медија центра о писању дневних листова у Србији понуђена је Декларација новог система етичког новинарства у Србији у којој се новинари, њихова удружења, уредници, Министарство културе позивају да преиспитају своју посвећеност демократским вредностима и стандардима професије, као и потреба да се донесе јединствен новинарски етички кодекс.

– Свако ко доноси суд о писању медија мора да има у виду да живимо у контаминираној јавности где је доста примера и говора мржње и афера што се свакодневно смењују у зависности од интереса актера на политичкој сцени. Чињеница је да новинарство подлеже тој атмосфери лансираних, полуистинитих и неистинитих оптужби и да медији некритички преносе исказе који нису засновани на доказима. Не треба заборавити да живимо у тржишном амбијенту и са законима који не иду на руку етичности у новинарству и јавној сфери, као и да свако може да штампа новине, а да се при томе не зна ни адреса власника новина – каже Нино Брајевић, председник Удружења новинара Србије.

На цени су дрски и немилосрдни

– Решење се не може наћи преко ноћи нити је излаз у забрањивању медија. Јасно је да имамо и самоникло новинарство – људе који се баве тим послом, али не припадају професији ни по образовању ни по етичком опредељењу. Власници појединих медија посебна су категорија и они у доброј мери генеришу оно што зовемо контаминирани јавни живот. Новинарство виде као бизнис у којем треба бити храбар, дрзак и немилосрдан и тако говоре својим запосленима и такве награђују.

То се може решити заједничким деловањем како уз помоћ кодекса тако и закона, али и ефикаснијим судским поступањем – оцењује Брајевић.

Он подсећа да је Министарство културе приликом недавне допуна Закона о јавном информисању повукло предлог о увођењу регистра јавних гласила. Тиме је, каже, изостала могућност да се, ако ништа друго, зна бар адреса власника неких новина, а камоли неке друге генералије. Када УНС у име бројних колега подиже тужбе дешава се да и по годину дана суд не може да дође до туженог власника, „јер се власништво преноси, а остављају дугови на све стране ”. Таква искуства имали су са „Националом”. Говор мржње постоји у јавном животу а тиме и у медијима, али Закон о јавном информисању, наводи Брајовић, штити „само групе лица, али не и појединца који је у таквим случајевима упућен на редовну парницу”.

Поменуту декларацију, којом се струка позива на поштовање професионалних стандарда и израду кодекса који би важио за све новинаре, Брајовић сматра куцањем на отворена врата. УНС је већ усвојио конвенцију по којој је као најприоритетнији задатак предвиђено доношење заједничког кодекса и који се већ припрема са Независним удружењем новинара Србије. Уз измене Закона о јавном информисању, кодекс би постао нека врста подзаконског акта како би се на његове одредбе ослањали не само судови части, већ и редовни судови.

Не спорећи да је потребно увести ред у медијску сферу, Небојша Бугариновић, председник Независног удружења новинара Србије, каже да је прича о јединственом новинарском кодексу који би важио за све новинаре започета још лане. Постоји неколико удружења и више кодекса, али више од једне трећине новинара није учлањено ни у једно. Дешавало се да у неким спорним случајевима реаговање НУНС-а и позивање на одредбе кодекса буде пропраћено коментарима – шта ме се то тиче, ја нисам члан НУНС-а. То је главни разлог што се припрема заједнички кодекс, а радна група УНС-а и НУНС-а завршава прву верзију. У октобру ће позвати остале медијске организације на заједничку дораду текста, а после јавне расправе заједнички кодекс могао би да буде донет можда и у новембру.

Финансијска потпора државе

– Да би новинарски кодекс имао реалну снагу мора да постоји и тело које би водило рачуна о његовом спровођењу. Назив му још није одређен, али би га чинили најбољи представници струке и то је следећи корак. Али да би то тело имало реалну снагу потребан је и трећи корак, а то је закључење споразума са свим водећим медијским кућама које би се обавезале да објављују ставове тог тела. Преовлађујуће је мишљење колега из струке да је потребно направити и договор са државом и да се за функционисање тог тела обезбеде средства из буџета.

Мада има идеја да би у том надзорном телу могли бити и људи из јавног живота, Бугариновић каже да већина сматра да би чланови у постојећој ситуацији, ипак, требало да буду само из новинарске професије, јер је реч о саморегулативи.

Како, међутим, обезбедити етично новинарство док се све планирано не оствари?

– Не слажем се да је новинарство код нас неетичко, такви су само поједини делови. Општи ниво поштовања етичких принципа у великим редакцијама се побољшао у последњих пет година. Искључујући таблоиде, водећи дневни листови и многе телевизије много више воде рачуна о правима мањинских или заштићених група, попут деце, него пре. Уосталом, у месечним анализама Савета за штампу апострофирају се два-три листа који драстично крше новинарске стандарде, а код других је то упадљиво мање. Ови бизарни моменти, попут решености рецимо српског „Национала” да свој положај и тираж од неколико хиљада примерака поправи перманентним објављивањем бизарности и скаредности, ипак су изоловани примери или потези очајника – закључује Бугариновић.

Марија Петрић

Tagovi

Povezani tekstovi