EN
[box align=’box-center’ id=’6459′]
U novom Zakonu o javnom informisanju i medijima, pored ostalog, postoji odredba o predstavnicima inostranih medija i dopisništava, koja predviđa da „Predstavnik inostranog medija (urednik, novinar, foto-reporter, snimatelj i drugi saradnici) i dopisništvo inostranog medija, imaju u obavljanju svoje delatnosti ista prava i dužnosti kao i domaći urednik, novinar, ostali saranici i mediji“ (Član 55. Stav 1.). Tako kaže zakon, usvojen početkom avgusta, ove godine, a odredba zvuči savremeno, demokratski u duhu evropskog iskustva. Međutim, trinaestog novembra je objavljen, a na snagu stupio osam dana kasnije, Pravilnik o načinu vođenja i upisu u evidenciju predstavnika inostranih medija i dopisništava inostranih medija. Drugi dokument, mogao bi jednostavno da bude razrada, prvog, važnijeg, ali nije tako, jer komplikuje i otežava status stranih dopisnika.
U Pravilniku, za razliku od Zakona koji ima samo jedan član o ovom pitanju, tretman stranih dopisnika razrađuje se u 29 članova. Da li je tako jednostavnoj i jasnoj odredbi zakona koju smo citirali, zaista potreban toliki pravni tekst da bude objašnjena i primenjena u praksi? Pravilnik za osnovu ima drugi stav člana 55. Zakona o javnom informisanju i medijima koji predviđa da „Radi lakšeg obavljanja novinarskog posla, predstavnik inostranog medija i dopisništvo mogu da se upišu u evidenciju inostranih predstavnika i dopisništava, koja se vodi u ministarstvu nadležnom za poslove javnog informisanja…“. Ali, količina podataka koji treba da budu upisani u evidenciju, među kojima su: status vize, mesto izdavanja i trajanje vize, period u kome strani novinar namerava da boravi na teritoriji Srbije, profesionalna biografija, dokaz o prijavi boravka, broj i datum isteka novinarske legitmacije rukovodioca dopisništva, broj novinarskih legitimacija svih predstavnika inostranog dopisništva i drugi, ozbiljno dovode u pitanje usklađenost Pravilnika sa Zakonom.
Posebno je iznenađujuća odredba Člana 17. Pravilnika koja od predstavnika inostranih medja zahteva da nadležnom ministarstvu, a to je Ministarstvo kulture i informisanja, u roku od 15 dana prijavi sve promene podataka. Pravilnik predviđa i rešenje i legitimaciju koje ministarstvo izdaje stranom novinaru ili dopisništvu, ali nema ni jedne reči o tome, da li rešenje može da izostane i zašto i kakav je, u tom slučaju, status stranog novinara ili dopisništva. Da li oni tada mogu da obavljaju novinarski posao u Srbiji ili ne i kako se onda ostvaruje opredeljenje iz Zakona po kome ovi subjekti imaju ista prava i dužnosti kao i domaći novinari i mediji?
Moramo da se vratimo u proleće, ove godine, kada je radna grupa za izradu zakona u širem sastavu, a ne ona koja je posle jula meseca završavala i menjala odredbe radne verzije, još bila aktuelna. Tada su predstavnici vladine administracije predložili da u Zakon o javnom informisanju i medjima, uđu odredbe praktično celog nekadašnjeg posebnog zakona kojim je regulisan rad stranih novinara i dopisništava. Arhaičan, potpuno prevaziđen pravni akt, još iz vremena socijalizma, kojim su strani dopisnici tretirani, maltene, kao subverzivni elementi, ne naročito poželjni u domaćem okruženju, predviđao je obavezno upisivanje u evidenciju/registar i bez toga oni nisu mogli da rade. Članovi radne grupe raspravljali su o ovom predlogu i velikom većinom odbacili tako anahron i nedemokratski tretman stranih novinara. Preovladao je stav da Srbija, kao zemlja koja se institucionalno zalaže za evro-integracije i želi da postane deo Evropske unije, treba da prihvati iskustvo i standarde Evrope i u ovoj oblasti. Standardi su dati pre svega u Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, koja je osnov za nacionalna medijska zakonodavstva i zemalja koja još nisu u Uniji, ali jesu članice Saveta Evrope, kao i u Konvenciji o prekograničnoj televiziji koju je Srbija ratifikovala.
Prvi stav Člana 10, Evropske konvencije o ljudskim pravima izričito nalaže da se prava na slobodu izražavanja, posedovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja, moraju da ostvaruju „bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice“. To je pravni osnov za jednak tretman svih novinara u svakoj evropskoj zemlji bez obzira na njihovo poreklo i medij za koji rade. Ti novinari mogu da budu fri lenseri, pa da nemaju medij iza sebe. Oni mogu da pokrivaju izveštajima dve ili tri zemlje, da nisu stalno u Srbiji ili da su u Srbiji u prolazu, radi obavljanja jednog ili dva novinarska posla.
Zašto se dogodilo da se odredbe koje su odbačene kada ih je trebalo upisati u Zakon, vrate na snagu kroz Pravilnik? Zašto je i ovoga puta ignorisana javna rasprava i mišljenje stručnjaka za medije i medijsko pravo. Među tim stručnjacima, koji su se energično suprotstavili neravnopravnom tretmanu stranih novinara i dopisništava, bila je i dr Sandra Bašić Hrvatin, koju je Evropska komisija angažovala kao svoju savetnicu u procesu usaglašavanja medijskih zakona Srbije sa evropskim regulatornim okvirom i na koju se predstavnici Ministarstva kulture i informisanja često pozivaju kao na ekspertkinju koja je dala pozitivno mišljenje na naše zakone. Da li su je konsultovali za sadržaj Pravilnika?
Novi medijski zakoni prilično su euforično pozdravljeni od strane vlasti, kao mogućnost harmonizacije našeg medijskog sistema sa standardima Evrope. Bez obzira da li jesu ili ne veliki pomak u tom pravcu, dosledno ostvarivanje jednog broja odredaba doprinelo bi pozitivnom razvoju medijske sfere. To se, međutim, neće dogoditi, ako se ono što je dobro u zakonu, anulira podzakonskim aktima ili drugim oblicima odustajanja od demokraskih standarda.
