Ma, može se živeti uspravno!

Novosadski centar “Živeti uspravno” pozvao je 6. maja javnost da mu, ili tačnije DA IM, pomogne u opstanku. Prethodnog dana i u Srbiji je obeležen Dan samostalnog života, a ovaj centar postoji da osobama sa invaliditetom pruži podršku za osamostaljivanje. Za uspravan život!

Sasvim je moguće da u Srbiji postoje NVO kojima je pomoć više potrebna ili koje brinu o akutnijim slučajevima – u svakom smislu, normativnom, finansijskom, društvenom, pa i emotivnom (deca). Uprkos svemu, ovaj vapaj je ilustracija svega što sami sebi (ne)činimo kao društvo kada je reč o osobama sa invaliditetom.

I za uvod mala pouka – ta prilično rogobatna sintagma za naše bližnje kojima je teže nego nama uvedena je kao mnogo bolja od svega što smo imali ranije. I zvanično i kolokvijalno.

SVAKI DESETI: Statistika je neumoljiva: svaki deseti stanovnik Srbije uz svoje opšte karakteristike ima i nimalo željenu – invaliditet. Sreća u nesreći je da ne odstupamo od svetskog proseka ni u procentu ni u kategorizaciji – tu su deca rođena sa telesnim nedostacima ili retkim bolestima, odrasli istih poteškoća i oni koji su osakaćeni u raznim životnim prigodama. Može se to reći na više načina, ali neće promeniti suštinu – svakom desetom je potrebna podrška najbližih i društva da svoj život proživi kao (svi drugi) ljudi. Pre svega na osnovu sposobnosti, čak i kada se one na prvi pogled ne uočavaju.

Druga činjenica koja nas približava većem delu planete jeste da su u redovnom školskom sistemu, zaposleni i stambeno zbrinuti ljudi sa invaliditetom – prava retkost. Štaviše, velika većina od oko 700.000 zvanično priznatih naprosto je nevidljiva u društvu, ne učestvuju aktivno u životu zajednice.

Sva relevantna istraživanja pokazuju da su i veliki i mali, a posebno stariji, sa oznakom OSI češće izloženi diskriminaciji nego ostali građani; u posebno nepovoljnom položaju su višestruko ranjive osobe, poput žena, Roma, dece i starijih sa invaliditetom. Iako je zakonski okvir za osnaživanje osoba sa invaliditetom za samostalni život na prilično visokom nivou – pri čemu ne valja zanemariti ozbiljne višedecenijske napore države i NVO da se normativi i praksa približe – neumitna je činjenica da su prirodom ili nesrećom nemoćniji ljudi najčešće na brizi porodica i socijalnih ustanova. Posebno oni sa visokim stepenom invaliditeta.

<!—->

Osuđivati društvo u načelu, državu konkretno, može biti dobar izlaz ako smetnemo s uma dva tradicionalno preovlađujuća osećanja koja oblikuju i ukupni odnos društva i ponašanje osoba sa invaliditetom i njihovog okruženja – samilost i stid zbog nemoći! Direktna posledica tih manje ili više skrivenih osećanja je smanjeno “mešanje” osoba sa invaliditetom sa ostalima u zajednici, što vodi u segregaciju i dodatnu izloženost diskriminaciji.<!—->

BRIGO MOJA: Prema rezultatima istraživanja referentne institucije kakva je Poverenik/ca za zaštitu ravnopravnosti, više od četvrtine građana (28,4 odsto) svesno je da su osobe sa invaliditetom grupa koja najviše trpi diskriminaciju. Mnogo ispitanika prepoznaje probleme ljudi sa mentalnim i fizičkim invaliditetom, ali čak 72 odsto njih smatra da je to „tuđi“ problem i da je odgovornost na društvu u celini. Ili, kako bi se bi se reklo u narodu, brigo moja pređi na drugoga! Vrlo veliki procenat građana, 96 odsto, saglasno je da bi OSI-ljudima trebalo obezbediti nesmetan pristup svim državnim zgradama. Iako to košta budžet!

Ovi naizgled dobri rezultati zapravo su zabrinjavajući, ali i dobar osnov za delovanje države i NVO. O tome ubedljivo govori i proverljiva statistika slučajeva koji su u direktnom opisu poverenice Nevene Petrušić – invaliditet kao osnov diskriminacije u 2013. naveden je u 66 pritužbi kao četvrti za diskriminaciju po broju pritužbi.

Procentualno (9,9 odsto) to se uklapa u srpski prosek, opštu sliku – sto ljudi, deset posebnih; sto slučajeva, deset posebnih. Ipak, poverenica Petrušić je svesna da broj podnetih pritužbi zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta ne odgovora stvarnom položaju tih ljudi. „Ne može se sa sigurnošću zaključiti koji je razlog smanjenja broja pritužbi na osnovu invaliditeta, osim što su prethodnih godina organizacije civilnog društva koje se bave zaštitom prava osoba sa invaliditetom bile aktivnije po pitanju podnošenja pritužbi“, zaključuje ona, istovremeno ukazujući na ovaj važan društveni pravac delovanja.

Аnaliza pritužbi pokazuje da je diskriminacija OSI najčešća u oblasti zapošljavanja i rada, nepristupačnosti objektima i javnim površinama, te postupcima pred organima javne vlasti u kojima učestvuju osobe sa invaliditetom: „Značajno je napomenuti da je 9,3 odsto pritužbi u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja podneto zbog diskriminacije na osnovu invaliditeta, što je treći osnov podnošenja pritužbi u ovoj oblasti“.

Poverenica je pre godinu dana Skupštini Srbije podnela i Poseban izveštaj o diskriminaciji osoba sa invaliditetom, želeći da skrene pažnju „organima javne vlasti, profesionalnoj i široj javnosti, na neravnopravan položaj osoba sa invaliditetom, na prepreke i teškoće s kojima se suočavaju prilikom ostvarivanja svojih prava, kao i na neophodnost sprovođenja politike jednakih mogućnosti kao pretpostavke pune društvene uključenosti i poštovanja ljudskih prava osoba sa invaliditetom“.

U Izveštaju je ukazano na valjan normativni i institucionalni pravni okvir za suzbijanje ove diskriminacije, kao i „da je u okviru antidiskriminacione politike države kreirano i realizovano niz mera zasnovanih na socijalnom modelu invalidnosti, čijom se primenom postepeno otklanjaju posledice strukturalne diskriminacije osoba sa invaliditetom i stvaraju uslovi za njihovu punu društvenu uključenost“, ali da je uprkos svemu diskriminacija osoba sa invaliditetom veoma raširena u svim oblastima života: „Mnoga deca i mladi sa invaliditetom i dalje su izvan redovnog sistema obrazovanja, a postoje mnoge prepreke i u pogledu pristupa visokoškolskom obrazovanju. Posebne mere za zapošljavanje osoba sa invaliditetom dale su određene pozitivne efekte, ali je strukturalna i indirektna diskriminacija osoba sa invaliditetom u ovoj oblasti i dalje izražena, čemu doprinosi i pogoršanje ekonomske situacije u društvu“.

Nevena Petrušić je ukazala i na bolnu tačku – potpuno i delimično lišenje poslovne sposobnosti osoba sa invaliditetom u neskladu je sa savremenim međunarodnim standardima. I, naravno da im je pravda manje dostupna zbog niza prepreka, počev od nepristupačnih pravosudnih i drugih objekata javne vlasti, do manjka pravila „i asistivne tehnologije koji obezbeđuju da se postupci u kojima osobe sa invaliditetom učestvuju sprovode na način koji zadovoljava standarde pravičnosti.“

Posebno je zapaženo sporo uspostavljanje servisa neophodnih za život u zajednici, što rezultira velikim brojem dece i odraslih sa invaliditetom u institucijama za smeštaj, te da su žene sa invaliditetom dvostruko diskriminisane i suočavaju se sa mnogim barijerama u ostvarivanju svojih prava, kao i sa raznim vidovima rodno zasnovanog nasilja.

Dakle, vraćamo se na početak – ako vas je život obeležio, živeti uspravno nije lako, ali moguće je!

Ovaj tekst je deo projekta “Školovanje, zapošljavanje i stanovanje osoba sa invaliditetom u ogledalu štampe”, koji sprovodi NUNS u saradnji sa Novim magazinom, a uz podršku Ministartva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.