Tumači bez pravila

Maternji jezik gluvih osoba koje žive u Srbiji je znakovni jezik, ali postojanje ovog jezika država Srbija faktički ne priznaje. Državne institucije kao što su opštine, domovi zdravlja, policija i sudovi nemaju tumače za znakovni jezik, pa su gluve osobe prinuđene da same sebi obezbeđuju tumače preko prevodilačkih servisa. „Ako se nešto desi da mi treba tumač, ne mogu da ga nađem pošto je njihovo vreme već popunjeno i onda ne znam šta da radim. Recimo, sada moram da isplaniram za sledeću nedelju kako bih obezbedila tumača. A da li će to biti – zavisi od hitnosti. Ako meni nije hitno, važniji su drugi slučajevi. Uglavnom sam čekala po nedelju dana. Kada dobijemo uput za nekog lekara specijalistu moramo da zakažemo tumača i po mesec dana ranije kako bismo bili što sigurniji da ćemo dobiti tumača tog dana”, kaže Slađana Gordić.

U Srbiji je registrovano 30.000 gluvih koji koriste znakovni jezik. Postoji ukupno 43 kancelarije za servis znakovnih prevodilaca, a postoji samo tridesetak prevodilaca, tačnije onih koji prevode. U prevodilačkom servisu u Beogradu radi tri tumača, od kojih je jedan administrator, a dva rade na terenu.

Servis radi prema prioritetima, prednost imaju oni koji imaju zdravstvene potrebe u odnosu na one kojima treba, na primer, opština, tako da je servis često prinuđen da odbija zahteve gluvih za prevodiocem ukoliko su termini već popunjeni. Zbog nedovoljnih finansijskih sredstava servis nije u mogućnosti da angažuje više tumača. Pri svemu tome, tumači su premalo plaćeni.

„Mi smo kao gradska organizacija podneli zahtev Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike da se zaposli još jedan tumač i oni su nas odbili. Uvek su mi odgovarali da je situacija takva kakva jeste u državi, da je kriza i da država nema para. Iz Ministarstva nikada nisu došli da nas pitaju imamo li neke potrebe ili probleme na koje nailazimo. Kakva je budućnost gluvih osoba kad se o njima odlučuje bez njihovog učešća i kada se oni čak i ne pitaju? Ja mislim da iz Ministarstva to gledaju na taj način jer vide da kod gluvih nema nikakvog otpora. Gluvi se ni za šta ne bune”, kaže za Novi magazin predsednik Gradske organizacije gluvih Beograda Hari Colja, koji smatra da je jedini način da se ovi problemi reše – protest: „Kad bi se gluve osobe organizovale i kada bi to izašlo u javnost, to bi verovatno bilo najbolje.”

<!—->

KURS UMESTO FAKULTETA: Zbog malih honorara koje dobijaju tumačima to uglavnom nije profesija i prinuđeni su da se bave i drugim poslovima. Pored toga, u Srbiji ne postoji formalno obrazovanje za tumače, pa je kvalitet prevodilačkih usluga koje pružaju prevodioci često veoma loš.

„Postoji malo tumača, oko 90, a svega tridesetak ljudi se bavi prevođenjem i ima neophodno minimalno znanje. Nema kontinuirane edukacije, tumači stiču veštine kroz iskustvo, pa se ne možemo pohvaliti kvalitetom koji bi zadovoljio potrebe zajednice gluvih”, objašnjava predsednica Asocijacije tumača srpskog znakovnog jezika Desanka Žižić i dodaje: „Potrebno je formalno obrazovanje tumača, tj. prevodilaca za srpski znakovni jezik.

U mnogim zemljama edukacija tumača traje koliko i edukacija za bilo koji drugi jezik, 3-4 godine na fakultetima koji se bave jezikom i prevodilaštvom. Jedini način da naučite SZJ u Srbiji je u zajednici gluvih, u direktnom kontaktu sa gluvim ljudima. Naravno, da biste bili tumač za SZJ morate posedovati prevodilačke veštine koje se kod nas stiču neformalnim obrazovanjem, tj. kroz iskustvo. Profesija tumača u Srbiji praktično nije priznata. Pošto nema fakulteta, znanje i diplome stiču se na kursevima. Ovim poslom uglavnom se bave deca gluvih roditelja ili oni koji su svojim zanimanjem vezani za zajednicu gluvih.

Savez gluvih i nagluvih Srbije jedina je organizacija koja tumačima izdaje sertifikate posle sedmodnevnog kursa koji savez organizuje jednom godišnje za tri nivoa.

„U okviru škole vrši se ‘trijaža’ kadrova. Program je prilagođen prema nivoima znanja. Prvi je osnovna komunikacija, a oni koji već imaju osnovu uče viši nivo i mogu da polažu za prevodioca i za tumača. Ali, ni oni koji imaju veliko predznanje ne mogu dobiti diplomu tumača ako prvi put dolaze u školu. Svaki nivo traje po sedam dana”, kaže sekretar Saveza gluvih i nagluvih Srbije Radoje Kujović.

Desanka Žižić upozorava da kursevi nisu dovoljni: „Ne postaje se tumač nakon sedam dana kursa, sertifikat je ulaznica za bavljenje ovom profesijom. Nakon sertifikata svakoga ko želi da bude tumač čeka ozbiljan dugogodišnji rad na sticanju prevodilačkih veština, učenje maternjeg i znakovnog jezika, kulture i istorije zajednice gluvih, kako bi postao profesionalni tumač. Period samoedukacije bi mogao da bude kraći kada bi država i Filološki fakultet podržali formalno obrazovanje prevodilaca za srpski znakovni jezik.“

Srpski znakovni jezik je kompleksan vizuelno-manuelni jezik, dodaje ona. Veoma ozbiljan problem je što mnogi koji su dobili sertifikat ne usavršavaju svoje veštine, neki se i ne bave prevođenjem i brzo zaborave i to malo što su na tim kursevima naučili. „Znanje se ne evaluira, a sertifikati su trajni”, kaže Desanka Žižić

<!—->

SUDSKI TUMAČI I PRAVO: Za venčanje ili sudski spor svaka gluva osoba mora da obezbedi licenciranog sudskog tumača. Pri sklapanju brakova sama obezbeđuje i plaća sudskog tumača, a ponekad je tako i pred sudom. Dolazak tumača i prvih sat vremena je 5.000 dinara, a svaki naredni sat je po dogovoru.

„Imao sam nešto vezano za neki saobraćajni prekršaj i rekli su da mi treba sudski tumač, da ne mogu sa običnim tumačem. Sud mi je rekao da ja moram da platim tumača zato što sam ja kriv za prekršaj. Sud za svoje potrebe obezbeđuje tumača, ali ako gluva osoba hoće sama da podnese tužbu, mora sama sebi da plati tumača”, objašnjava Mihajlo Gordić: “Ako se ročište odloži ili ako se neko od pozvanih ne pojavi, a tumač je došao, ja moram da platim njegov dolazak.”

Inače, Ustav Srbije u članu 32 o Pravu na pravično suđenje svakome “jemči pravo na besplatnog prevodioca ako ne govori ili ne razume jezik koji je u službenoj upotrebi u sudu, i pravo na besplatnog tumača ako je slep, gluv ili nem.” U životu se to, međutim, retko dešava.

„Ne postoji pravilo. Država uglavnom plaća krivične parnice i to sa velikim zakašnjenjem. Ostavinske rasprave i građanske parnice plaćaju gluve osobe ili onaj ko izgubi spor. Iako je u Ustavu definisano da gluve osobe imaju pravo na tumače znakovnog jezika, zakonom nije regulisano ko zapravo plaća prevodilačke usluge”, kaže Desanka Žižić.

<!—->

REŠENJE: U Srbiji se još čeka na usvajanje zakona o upotrebi znakovnog jezika kako bi se ublažili mnogobrojni problemi gluvih osoba, bar bi dobile mogućnost da ostvare svoja prava u državnim institucijama. Predlogom zakona predviđeno je i sticanje statusa tumača za znakovni jezik.

No, iako je Nacrt ovog zakona prošao javne rasprave juna i jula prošle godine, a Predlog završen decembra 2013, još se nije našao u skupštinskoj proceduri. Iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja kažu da će zakon biti upućen u parlament do kraja ove godine, kao i da će usvajanje ovog zakona rešiti problem gluvih osoba u smislu ostvarivanja njihovih prava pred državnim institucijama, koja trenutno ne mogu da ostvare jer nemaju tumače.

Sa druge strane, u Srbiji već postoje zakoni koji štite prava gluvih osoba, ali ne primenjuju se dovoljno što zbog loših rešenja, što zbog nezainteresovanosti i neažurnosti nadležnih institucija.

Pored toga, Srbija je i potpisnica Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom, a koja takođe garantuje gluvim osobama pravo na interakciju na znakovnom jeziku – dobijanje informacija i izražavanje na znakovnom jeziku u službenom saobraćanju. Konvencija u istom članu (broj 9) prepoznaje i potrebu za kvalifikovanim tumačima znakovnog jezika.

Ovaj tekst je deo projekta “Školovanje, rad i stanovanje osoba sa invaliditetom u medijskom ogledalu” koji sprovodi NUNS u saradnji sa Novim magazinom, uz podršku Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike