Banovina urušavala „Dnevnik“, a ćuti

[box align=’box-center’ id=’7480′]Zašto onaj koga bi prvo trebalo da interesuje sudbina „Dnevnika“, a najviše je i uticao na sudbinu ovog lista ne čini ništa? Ovo pitanje se jednostavno nameće ne samo od strane zaposlenih u ovoj medijskoj kući, već kompletne novosadske i vojvođanske, ali i srpske javnosti, jer je reč o novinama s tradicijom od 74 godine, koju u ovom momentu, čuva većina zaposlenih koja radi bez redovnih plata, koje kasne četiri meseca.

Ako postoji viši interes, a on sigurno postoji, onda bi „Dnevnikom“ morali da se pozabave i Republika, a posebno Pokrajina. Naročito pokrajinska adminstracija, na čelu s predsednikom vojvođanske Vlade Bojanom Pajtićem, koja je u najvećoj meri i kumovala problemima u koje je „Dnevnik“ zapao. Poslovna, uređivačka i svaka druga politika na ovaj ili onaj način u najvećoj meri su posledica delovanja vojvođanske administracije, ma koliko se ona krila, ovaj put u politici ćutanja. Ako koza laže istorijat zbivanje sigurno ne.

Nakon sunovarata 90tih list „Dnevnik“ je posle petooktobarskih promena polako stajao na noge, ali su usledile zakulisne igrarije.

Preciznije dve, sada je izvesno, potpuno promašene privatizacije u kojima je jedan od direktnih aktera bila pokrajinska administracija dovele su „Dnevnik“ do ivice ambisa. Prva privatizacija , kada je gazda postao nemački VAC, list „Dnevnik“ je ostavila bez ikakve imovine, jer je VAC u stvari kupio samo ime i pravo da izdaje list. U svojoj kući jednim potezom pera na privatizacionom ugovoru „Dnevnik“, je postao podstanar , a štamparija koju su izgradile generacije „Dnevnikovaca“ odvojena je od lista i puštena da propadne. Uz sve to ova privatizacija i ugovor koji je potpisan razvlačio se godinama po sudovima, jer je tako sklepan da su obe strane i Holding Dnevnik i VAC tvrdili da samo oni najbolje znaju ko je šta prodao, ko je šta kupio i ko je kakve obaveze preuzeo. Na nekim drugima je da istraže šta se sve desilo.

Ništa transparentnije nije prošla ni druga, nazovi, privatizacija „Dnevnika“ ili bolje reći preprodaja. Kada je VAC odlučio da napusti Srbiju i proda svoje udele u ovdašnjim medijima, radnicima „Dnevnika“ je ponudio da preuzmu list uz obavezu da u narednih 10 godina otplate kredit od 1,5 miliona evra. Takođe iz VACa su tvrdili da list u tom trenutku ne bi bio opterećen nikakvim drugim obavezama. Rečju radnici „Dnevnika“ bi list otkupili za 1,5 miliona evra na kredit od 10 godina. Postojao je samo jedan uslov VACa, a to je da Holding povuče sve tužbu koje je podneo protiv ove nemačke medijske kuće. Ovde treba da bude jasno da je „Holding Dnevnik“ bio pod direktnom kontrolom pokrajinske administracije i manjinski je vlasnik „Dnevnik Vojvodina presa“, preduzeća koje izdaje list „Dnevnik“. Koliko je Pokrajina brinula o „Dnevnik holdingu“ govori krajnji rezultat: prazna, devastirana desetospratnica na Bulevartu oslobođenja u Novom Sadu, rasterani radnici, uništena izdavačka delatnost, štamparija… Zaposleni u „Dnevniku“ su s ponudom VACa odlučili da sudbinu preuzmu u svoje ruke, podržani od OEBS i novinskih udruženja, i to verovatno po prvi put u svojoj istoriji. Međutim…

Pokrajinska adminstracija je uprkos javnom zalaganju da list od VACa preuzmu radnici sve učinila da se to ne dogodi i na kraju zaposleni su, blago rečeno, izigrani. Uz jeftino spinovanu parolu da bi list propao, ako ga preuzmu novinari, jer su dugovi ogromni, kao i problemi … Zapravo spremao se privatizacioni paket za „Dnevnik“, „Politiku“ i „Novosti“. „Paket“, kojim je tadašnja vlast na čelu sa DSom, koji u Banovini vlada i dalje, imala neki poseban naum s medijima, a koji je danas sistemski opteretio rad ovih novinskih kuća. I zato „Holding Dnevnik“ nikada nije doneo odluku o povlačenju tužbi, a VAC je posle višemesečnog natezanja list prodao , valjda, šabačkom biznismenu i vlasniku kompanije „Farmakom“ Miroslavu Bogićeviću. Ko je bio u pravu, dokle je list dogurao i da li je bolje da su vlasnici postali radnici ili Bogićević, gledamo već skoro dve godine. I tu nije kraj. Pokrajinska admninstracija, uz podršku vlasti DS u republici pretpostavljamo, kada je izigrala „Dnevnik“ i dozvolila da ga preuzme Bogićević listu je uskratila finansiranje, jer im se nije svidela politika onoga kome su „Dnevnik“ očito utrapili.

Dakle , oni koji nisu podržali dogovor VACa i radnika „Dnevnika“, iako su postojale odluke zvaničkih institucija koje su ignorisane, krenuli su da unište „Dnevnik“ zato što je list kupio onaj koga su oni , ne ovaj ili onaj način, izabrali. Pritom ga optužujući i da krši zakon. S druge strane, da je list moga da funkcioniše bez finansijske potpore onda bi Pokrajina finsiranje davno prekinula, a nije mogao zbog katastrofalne privatizacije i poslovne politike kojoj je opet Pokrajina kumovala. I tako sve u krug. Dakle, uskraćivanjem pomoći Pokrajinaje, valjda, tobož želela da naudi nekada svom Bogićeviću i njegovoj uređivačkoj politici, ali je tim potezom „Dnevnik“ dovela na rub egzistencije. Da bude veći paradoks, za sve to vreme Pokrajina je davala novac mnogim medijima. „Dnevnik“ je bio uskraćen i za projektne pare, jer se na papiru sve vreme vodio vezanim za vojvođanski budžet. Svi naši pokušaji da se reši sudbina ovog našeg najstarijeg dnevnog lista na srpskom jeziku u Vojvodini, Banovinu i njene stanare, na čelu s premijerom, nisu zanimali. Valjda zato i ćute ovde u Novom Sadu, a i poslanici nihovih stranaka u Skuštini Srbije, u momentu kada svi drugi pitaju i pokušavaju da nađu rešenje za ove novine koje su brend, tradicija i sentiment Vojvodine.