Šta kulturne institucije očekuju od medija?

[box align=’box-left’ id=’8228′]Činjenica je da su mnoge televizijske emisije o kulturi ukinute, kao i cele redakcije, ali tačno je da ima puno i onih koji rade i prate dešavanja iz te sfere.

Povodom tih zamerki Tanjug je od svojih sagovornika: kustosa Muzeja savremene umetnosti Zorana Erića, direktorke Muzeja istorije Jugoslavije Nede Knežević i izvršnog producenta Parobroda Zlatka Crnogorca tražio odgovor na pitanje: kakav pristup i odnos očekuju od medija.

Oni su na prvom mestu istakli saradnju sa novinarima, kao i međusobno razumevanje kako bi sve informacije bile plasirane na pravi način.

Međutim, Erić primećuje da, u slučaju MSU-a, dolazi do problema na drugim nivoima komunikacije, kao što je nivo makro politike koju generalno vode mediji spram kulture i spram institucija kulture „tako da informacije same po sebi nisu dovoljne“.

„Ono što je naš problem je da i pored toga što se brojne informacije o izložbama MSU-a plasiraju javnosti, dolazimo do ozbiljnijeg i većeg problema, a to je interpretacija od strane publike i kako ih ona prihvata“, ukazuje on.

Erić dodaje da često dolazi do nerazumevanja jer se savremena umetnost posmatra kao nešto što je veoma apstraktno i nerazumljivo široj publici.

„Jezik kojim komuniciramo mi iz institucija kulture nije jasan kako medijima, tako ni samoj publici“, primećuje on.

Na pitanje Tanjuga kako je to moguće rešiti, on je rekao da je njihova uloga da svoj rad objasne na što jednostavniji način, ali i da žele da se obraćaju i široj i stručnoj publici.

On podseća da savremena umetnost često može da bude nerazumljiva iz različitih razloga, a jedan od njih je nedovoljna edukacija „od malih nogu“.

„Imamo velike rupe u obrazovnom sistemu. Deca od osnovne škole mnogo češće posećuju bioskope i pozorišta, nego što posećuju muzeje“, primećuje on.

Kao još jedan od problema Erić navodi interesovanje medija za plasiranje informacija koje imaju određeni kvalitativni sadržaj, onih koji imaju notu intrigantnog, provokativnog i čak skandaloznog medijskog spektakla.

„To je aspekt koji mogu da primetim kod svih medija. Najčešće ih privlače informacije koje nisu vezane za sam sadržaj umetničkih programa, nego za nešto što bi delovalo kao medijska senzacija i to je karakterištično za pristup brojnih medija uopšte na polju kulture i umetnosti“, kaže taj kustos.

Još jedan od problema koji primećuje je i senzacionalizam koji se svodi na promociju samo najvećih kulturnih manifestacija i na „block baster“ programe u kulturi, tj na one programe koji možda nemaju veliki kvalitet ali koji svojim kvantitetom privlače publiku.

On dodaje da sve to dovodi do pitanja šta je poenta saradnje između institucija kulture i medija: da li je to samo plasiranje informacija ili je to možda i edukacija publike, kao i šta je potrebno samim novinarima da bi se ti programi kvalitetno propratili, da li postoji medijski prostor da se plasiraju informacije po sadržajima, da li u medijima postoje kulturne redakcije, da li postoje organizovani načini praćenja umetničke scene…

Erić smatra i da je potrebno više prostora za otvoreni dijalog, a ne samo za plasiranje informacija, a ponajmanje senzacionalističkih, odnosno skandala u domenu kulture i dodaje da je to ključ u rešavanju problema komunikacije između medija i institucija kulture.

„Ono što institucije kulture očekuju je praćenje svih njihovih programa i događaja, ne samo uoči otvaranja, u slučaju muzeja izložbe, jer u muzejima jedna izložba počinje da živi tek kada se otvori“, kaže Neda Knežević direktorka MIJ-a.

Ona dodaje da se od urednika kulturnih redakcija očekuje da pišu studioznije tekstove, da problematizuju teme koje institucije otvaraju, kao i da je potrebno više konstruktivne kritike.

Takođe, smatra i da su nedovljno propraćeni prateći programi koji se organizuju za mlade, decu i druge ciljne grupe ističući da su ti programi uglavnom bogati i besplatni, a da javnost o njima nije dovoljno informisana. „Očekuje se i patnerska saradnja na većim projektima.

MIJ ima strateški projekat posvećen 100-godišnjici nastanka Jugoslavije 1918. godine što će biti obeleženo za tri godine i na takvom projektu, na primer, Tanjug je partner MIJ-u“, kaže Knežević.

Ona ukazuje da bi urednici kulturnih rubrika mogli da otvore određene rubrike koje bi bile namenjene približavanju kulturnih sadržaja mladima, ali i da bi morali da se izbore za prostor da daju širi okvir informacije koje dobiju, a ne samo da prepišu informaciju koju dobiju iz određene institucije.

Svi smo svesni da u vremenu siromaštva u kakvom se nalazi naše društvo ne možemo očekivati posećenost medija kao što je bilo ranije, smatra Crnogorac i kao primer navodi da se nekada uspešnost neke konferencije za novinare merila brojem mikrofona na stolu i brojem kamera u publici „a toga više nema“.

On primećuje da je konferecija za novinare kao način promovisanja skoro odumrla ukoliko ne dolazi osoba veličine nemačke kancelarke Angele Merkel ili nekog izvođača sa Exita.

„Ono što može da zadovolji neku instituciju ili manifestaciju je da u medijima postoji osoba sa senzibilitetom koja će da promoviše određeni događaj i koja u tome neće videti lični, materijalni, politički ili bilo kakav drugi interes već koja ume da prepozna umetničku notu“, smatra Crnogorac.

On kaže i da se dešava da je potrebno određenog urednika ili novinara „vući za rukav“ što je ljudima iz kulture neprijatno.

Ukoliko u medijima postoji osoba sa senzibilitetom da prepozna kada je određenom događaju potrebno dati podršku i to na vreme plasirati javnosti to je onda „vrhunsko zadovoljenje koje mi, koji se bavimo kulturom, očekujemo“, zaključuje Crnogorac.