ENPrištinu možete doživljavati kao glavni grad nezavisne države, ili južne srpske pokrajine, ali, sa kakvim god predubedjenjem da ste došli, u njoj nećete primetiti tragove srpske državnosti. Gradom dominiraju kosovska, albanska i američka obeležja.
Ako vas put vodi u Prištinu spremite se i na to da tamo ne funkciniše nijedna mreža mobilne telefonije iz Srbije, pa vam je za komunikaciju neophodan kosovski telefonski broj ili internet, a vaerles mreže dostupne su u gotovo svim kafićima.
„Da ste ovde bili pre deset-petnaest godina, ovaj grad ne biste prepoznali, mnogo je toga izgradjeno“, tako u razgovoru Prištinci opisuju svoj grad, prilično ponosni na njegovu promenu.
Istina, gradom se pomaljaju mahom nove, moderne i visoke zgrade, a vašem oku neće moći da promaknu i brojna graadilišta objekata koji tek treba da niknu. Ipak, utisak je da u izgradnji nema nekog uredjenog plana i da zgrade niču gde stignu.
Prištinci su posebno ponosni na svoju glavnu ulicu Majke Tereze. Ova pešačka zona zaista izgleda uredjeno i moderno, sa puno blještavih izloga različitih modnih marki i lepo uredjenim kafićima.
Na jednom kraju ove ulice dočekaće vas veliki zidni palakat sa likom nekadašnjeg kosovskog predsednika Ibarhima Rugove i natpisom kojim mu se kosovari zahvaljuje na nezavisnoj državi. Na drugom kraju centralnog prištinskog šetališta ispratiće vas spomenici Rugovi i Skenderbegu, kao istorijska podsetnica u prilog kosovskoj državnosti.
Dok šetate prištinskim ulicama imate utisak da tamo i nema sveta starijeg od četrdeset godina. Mladi Prištinci, lepo doterani, vole i noćni provod, pa su ulice, klubovi i kafići puni i u kasnijim noćnim satima. Gužva i danju i noću, puno ljudi, ali i automobila, to je jedna od slika za razglednicu iz Prištine.
Onome ko stiže iz Srbije primetno će biti i da nema srpskog jezika na znacima i natpisima, doduše, nećete ga čuti ni na ulici. To ni ne čudi, s obzirom na podatak da u gradu od oko 200.000 stanovnika u užem jezgru i još toliko u širem pojasu, ima svega nekolko desetina Srba.
Ipak, predrasude na stranu, srpski bez bojazni smete da govorite dok šetate gradom.
Iako smete da govorite srpski, teško je da će vam on biti od koristi ukoliko želite nešto da kupite u prodavnici, ili da naručite piće u kafiću. Mladi Prištinci
ne govore srpski, pa je sa njima, ukoliko slučajno ne znate albanski, osnovni jezik komunikacije engleski.
Ipak, medju onim malobrojnijim pripadnicima starijije genaracije, naićićete i na one koji govore srpski i neće im biti teško da se sa vama sporazumeju.
Možda postoje jezičke barijere, ali granice za slatkiše definitivno ne postoje. U prištinskim radnjama naići ćete na „Plazmu“, „Medeno srce“ ili „Eurokrem“. Doduše, ovi proizvodi imaju pakovanja na engleskom jeziku, ali se izgleda njihov ukus dobro razume i na kosovskom tržištu.
Ako lutajući kroz rafove sa slatkišima, slučajno, na trenutak, pomislite da ste u Beogradu, razuveriće vas i u stvarnost vratiti flašice vode „Rugova“.
Pivopije iz Srbije nikako ne treba da propuste priliku da se prisete ukusa nekada širom Jugoslavije popularnog „Pećkog piva“, eto i predloga za suvenir i poklon kojim možete obradovati nekog ko priželjkuje da ga popije u Beogradu.
U svakom slučaju, ako se pakujete put Prištine, u kofer ne stavljajte predrasude i dobićete priliku da se dobro provedete.
Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta Kosovo Serbia: LIVE koji finansira Evropska unija u okviru Podrške civilnom društvu za Republiku Srbiju 2013 i Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom Vlade Republike Srbije.
Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost autora i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja Evropske unije.
