EN
Šesnaest godina posle bombardovanja mnoga ključna pitanja koja se odnose na osiromašeni uranijum i posledice njegovog delovanja na zdravlje ljudi i prirodnu okolinu i dalje su otvorena i zahtevaju ozbiljan odgovor. NATO i neke zapadne vlade tvrde da osiromašeni uranijum nema nikakve štetne posledice, dok lekari i drugi stručnjaci ukazuju na povećan broj obolelih od malignih tumora. Javnost, po ustaljenom običaju, i dalje je politizovana i ostaje uskraćena za potpunu i tačnu informaciju.
[box align=’box-left’ id=’9505′]
Iako se sve političke strukture koje imaju uticaj u Srbiji, lokalne i međunarodne, zaklinju da se suština demokratskih procesa ogleda u
pravu građana da budu pravovremeno i sveobuhvatno informisani, ni jedna vlada u proteklih šesnaest godina nije na ozbiljan i temeljan način postavila ovo pitanje na dnevni red. Sve češće se, zato, čuju zahtevi da bi zarad nalaženja pune istine o posledicama upotrebe osiromašenog uranijuma tokom bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije trebalo da bude formiran stručni multidisciplinarni tim koji bi, bez ikakve politizacije, konačno javnosti predočio punu istinu – kakva god ona bila. Ćutanje o važnim temama sigurno nije rešenje.
Prema dostupnim informacija, municija sa osiromašenim uranijumom korišćena je tokom rata 1999. godine u najmanje 112 slučajeva, najviše na teritoriji Kosova i Metohije, u predelima Peći, Prizrena i Đakovice. Nešto manje količine municije korišćene su i u napadima američkih bombardera u okolini Vranja, Preševa i Bujanovca, kao i na jednoj lokaciji u Crnoj Gori. I mada neke procene ukazuju na daleko veće količine, dostupne informacije iz NATO potvrđuju da je na teritoriju SR Jugoslavije izbačeno više od deset tona osiromašenog uranijuma.
[box align=’box-left’ id=’9510′]
Predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka profesor dr Slobodan Čikarić objavio je pre nekoliko meseci članak u kome tvrdi, na osnovu analize godišnjih izveštaja Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, da je zbog štetnog delovanja osiromašenog uranijuma došlo do drastičnog povećanja broja obolelih i umrlih od leukemija i limfoma. O njegovim nalazima, međutim, u Srbiji do sada nije vođena ozbiljna javna rasprava na zvaničnom nivou.
„U periodu od 2000. do 2005. imamo uobičajeni porast stope novih slučajeva malignih oboljenja od 1 do 2 odsto u proseku, što je u skladu sa trendom koji vlada u svetu. Ali, sedam godina od kada je na našoj teritoriji tokom bombardovanja korišćen osiromašeni uranijum, dakle 2006, dolazi do skoka – stopa incidencije je za 59 % veća nego 2005. godine za tu grupu malignih tumora. Stopa mortaliteta za isti period je za 118 % veća i taj trend se nastavlja na tom nivou do 2010. godine. To je zločin nad civilnim stanovništvom, a posledice će osećati i mnoge generacije u budućnosti“, upozorava profesor Čikarić.
[box align=’box-center’ id=’9511′]
[box align=’box-center’ id=’9512′]
Medicinski stručnjaci kažu da latentni period za leukemiije i limfome u proseku traje oko sedam godina i da se, u odnosu na period bombardovanja, završava upravo 2006. godine. Latentni period za druge oblike solidnih malignih tumora je duplo duži i završava se 2014 godine. Profesor Čikarić kaže da bi podaci Instituta Batut za 2014. godinu, koji će biti objavljeni početkom sledeće godine, mogli da potvrde njegove analize i pokažu da je osiromašeni uranijum uzrokovao i povećanje broja obolelih od solidnih kancera u Srbiji.
Vlada Srbije, međutim, nije pokazala da je uznemirena ovim analizama, a ni za većinu medija ovo nije bila dovoljno atraktivna tema. Sa druge strane, stav čelnika NATO nije se menjao u proteklih šesnaest godina – osim pod veoma specifičnim i veoma limitiranim uslovima, tvrde čelnici zapadne vojne alijanse, municija sa osiromašenim uranijumom nije štetna po zdravlje ljudi i prirodnu okolinu. Na zahtev Novog magazina da razjasne na osnovu čega tvrde da radioaktivni otpadni materijal koji je korišćen tokom bombardovanja Srbije nije štetan, pres služba NATO poslala je pisani odgovor: „NATO se odnosi prema pitanjima zdravlja i prirodne okoline veoma ozbiljno i posvećuje posebnu pažnju brizi za zdravlje vojnika i stanovništva Balkana, kao i za dugoročne aspekte očuvanja prirodne sredine“.
U odgovoru se navodi da, prema informacijama koje poseduje NATO, ni jedna država do danas nije prijavila da je pronašla dokaze za povećanje broja obolelih među vojnicima na Balkanu i nije utvrđena veza između osiromašenog uranijuma i zdravstvenih problema vojnika. Sve dosadašnje informacije, kažu u pres službi NATO, potvrđuju da ne postoji direktna veza između osiromašenog uranijuma i prijavljenih slučajeva kancera. Na kraju, NATO podseća da su studije UNEP-a potvrdile da „nema dokaza o bilo kakvom štetnom dejstvu na civilno stanovništvo“ i da je „zanemarljiv“ rizik po ljude koji su izloženi osiromašenom uranijumu. „Jedini identifikovani rizik je samo u slučaju da se sa hranom unese (kontaminirana) zemlja, ali čak i u tom slučaju radiološki rizik ne smatra se preterano značajnim“, tvrdi NATO u pisanom odgovoru na pitanja Novog magazina.
NATO nije uverljivo odgovorio na osnovu čega tvrdi da radioaktivni otpad, za čije skladištenje i čuvanje postoje veoma striktna pravila, postaje bezopasan kada se upotrebi kao deo municije i kada ga nazovemo – osiromašenim uranijumom.
Države koje su učestvovale u bombardovanju Srbije i koje su koristile municiju sa osiromašenim uranijumom – a do sada je potvrđeno da su takvu municiju u ratu protiv SR Jugoslavije koristile samo SAD – morale bi prema slovu međunarodnog prava da objave sve relevantne podatke o lokacijama, vrstama i količinama izbačenog osiromašenog uranijuma i da se angažuju na dekontaminaciji terena. Uz to, trebalo bi da izvrše kompenzaciju ugroženog stanovništva i da plate nadoknadu zbog zagađivanja prirodne okoline, ukoliko se utvrdi štetno dejstvo.
[box align=’box-left’ id=’9509′]Do sada, međutim, NATO je sa zakašnjenjem objavio samo delimične podatke o upotrebi municije sa osiromašenim uranijumom i tu netransparentnost mnogi tumače kao pokušaj zapadne alijanse da prikrije stvarne opasnosti i rizike po stanovništvo i prirodnu okolinu. Tek nakon izbijanja afere „Balkanski sindrom“, kada je više vojnika obolelo posle angažovanja u Bosni i na Kosovu, i tek posle uzastopnih zvaničnih zahteva generalnog sekretara UN, NATO je nevoljno objavio listu od 112 lokacija na koje su američki bombarderi ispalili municiju sa osiromašenim uranijumom. Opravdano se sumnja da to nisu sve gađane lokacije i najverovatnije nisu navedene stvarne količine iskorišćene municije sa osiromašenim uranijumom. Kao ilustracija netransparentnosti i nepreciznosti podataka koje je dostavio NATO može da posluži podatak da je britansko Ministarstvo odbrane sprovelo internu istragu u zoni odgovornosti britanskog kontingenta KFOR na Kosovu i Metohiji i tom prilikom su zaključili da se tačnost koordinata na mapama koje je dostavio NATO može iskazati u razmeri od „plus-minus jedne nautičke milje“. A nautička milja, kao što je poznato, iznosi 1.852 metra.
Primera netransparentnosti NATO-a i pokušaja skrivanja informacija ima mnogo. Vojska Srbije je, ilustracije radi, prilikom dekontaminacije u okolini Vranja otkrila jednu lokaciju koju NATO nije uopšte naveo u svom izveštaju. Bila je to Pljačkovica, gde se nalazio televizijski toranj koji je srušen tokom bombardovanja. Visoku kontaminaciju osiromašenim uranijumom na ovoj lokaciji kasnije je potvrdila ekipa UNEP-a. Kolika je dugoročna opasnost od kontaminacije prirodne okoline na teritoriji Srbije, a i u regionu, može da ilustruje i primer iz Nemačke gde je pre nekoliko godina utvrđeno da je meso divljih svinja u jednom lovištu bilo kontaminirano radioaktivnim materijalom koji je oslobođen prilikom havarije nuklearne elektrane u Černobilju. Taj primer jasno ukazuje kakve su posledice radioaktivnog zagađenja prisutne na više stotina kilometara udaljenosti od mesta nesreće i posle skoro tri decenije. Profesor Slobodan Čikarić navodi sličan primer iz Beograda. Kaže da je 1986, nekoliko meseci posle havarije u Černobilju, izmerio povećanu radioaktivnost na sportskim terenima Teniskog kluba Partizan i da je zbog toga predložio upravi da zabrani igranje tenisa puna tri meseca. „A vazdušno rastojanje između Černobilja i Beograda je 1.020 kilometara“, kaže Čikarić i upozorava da postoji opravdana bojazan i realna opasnost da je tokom tromesečnog bombardovanja južnih delova Srbije i Kosova i Metohije vetar razneo čestice radioaktivnog uranijuma po čitavom regionu. On podseća da je povećana radioaktivnost vazduha tokom rata izmerena u Grčkoj i Bugarskoj.
„Građani Srbije imaju pravo na odštetu jer su bili, i još uvek se nalaze, u zoni povećanog rizika.
Osiromašeni uranijum je radioaktivni otpadni materijal i, kao takav, morao bi da bude tretiran na poseban način. On ne bi smeo da se razbacuje bez ikakve kontrole po drugim državama. To je zločin“ – kaže profesor Čikarić i upozorava da postoje dva glavna efekta osiromašenog uranijuma na zdravlje ljudi – jedan je kancerogeneza, odnosno proces pretvaranja zdrave ćelije u malignu ćeliju, a drugi su genetske mutacije koje za posledicu mogu da imaju različite oblike psiho-fizičkih poremećaja još nerodjene dece.
NEOPHODNA REGIONALNA SARADNJA
I pored svega toga, ministar životne sredine i prostornog planiranja u Vladi Kosova Ferid Agani veruje da su tačne tvrdnje NATO da osiromašeni uranijum nema štetno dejstvo na zdravlje ljudi. Ministar Agani se poziva i na izveštaje UNEP i WHO i kaže da kosovska vlada do sada „nije dobila ni jedan naučni dokaz“ da na Kosovu postoji povećana radijacija.
[box align=’box-right’ id=’9514′]U prethodnom mandatu Agani je bio ministar zdravlja i u razgovoru za Novi magazin podseća da se Kosovo po statističkim podacima nalazi ispod evropskog proseka po broju obolelih od malignih tumora. „Možda je razlog tome i naša demografska struktura. Mi nismo našli ni jedan dokaz koji potvrđuje povezanost malignih oboljenja sa osiromašenim uranijumom“, kaže ministar Agani i dodaje da Vlada Kosova nema zvaničnu informaciju o tome da li je KFOR ili „neko drugi“ izvršio dekontaminaciju lokacija koje su gađane municijom sa osiromašenim uranijumom i gde je, eventualno, uskladišten pronađeni radioaktivni otpad.
„Na Kosovu nema posebne deponije radioaktivnog otpada“, kaže ministar.
Iako Vlada Kosova ne planira da ponovo otvara pitanje osiromašenog uranijuma i eventualnog rizika po zdravlje stanovništva, ministar Agani kaže da ne isključuje mogućnost da se to pitanje ipak postavi na dnevni red ukoliko se pojave nove činjenice koje potvrđuju postojanje opasnosti.
„Stručne i političke strukture na Kosovu nemaju nikakav poseban plan koji bi sada išao u tom pravcu ali, kada je u pitanju javno zdravlje, mi ćemo uvek biti pažljivi prema svakoj novoj činjenici koja se pojavi i odmah ćemo reagovati. Ali, u ovom trenutku ne postoji ni jedna takva činjenica“, kaže ministar Agani, uz opasku da je postavljanje svih pitanja legitimno, ali da je uveren da je u ovom slučaju u pitanju pre senzacionalizam nego stvarna opasnost po zdravlje ljudi.
Ministar Agani je uputio javni poziv svim kolegama u regionu da se okupe i zajedno rade na rešavanju svih problema koji se odnose na zdravlje ljudi i očuvanje prirodne okoline.
„Sve teme su legitimne kada je u pitanju zdravlje ljudi i nikada nije suvišno da o tome razgovaramo, Ja bih bio jako zadovoljan kada bismo našu pažnju na zaštiti životne sredine mogli da podignemo na regionalni nivo, jer ekološki problemi ne poznaju granice i regionalna saradnja je neophodna“, rekao je Agani.
Da je saradnja u regionu neophodna smatra i poslanik u Skupštini Kosova Nenad Rašić, ali ocenjuje da političke strukture trenutno nisu spremne da se na ozbiljan način pozabave rešavanjem tih pitanja. „U ovom momentu ne vidim ni politički potencijal ni želju u ovoj vladi da se takve teme pokrenu. Ako ne bude pritiska, ne verujem da će neko odlučiti da se bavi time“.
[box align=’box-left’ id=’9508′]Rašić je nagovestio da će u jednom od narednih susreta sa predstavnicima EU, posebno sa potpredsednicom Evropskog parlamenta Urlike Lunaček, koja je i izvestilac EU za Kosovo, pokrenuti pitanje osiromašenog uranijuma i rizika po stanovništvo na Kosovu i Metohiji. „Mislim da će je to zainteresovati, pogotovo što dolazi iz Partije zelenih, i verujem da ćemo uspeti da pokrenemo ovu inicijativu“.
<!—->
Za bolju saradnju na stručnom i političkom nivou zalaže se i predsednik vanparlamentarne Ekološke stranke Kosova Arif Krasnići. On je svim nadležnim institucijama postavljao pitanje koliki je na Kosovu rizik po zdravlje stanovništva od osiromašenog uranijuma, ali – kako kaže – odgovora nema.
„Apsolutno se ne dovodi u pitanju da li je osiromašeni uranijum opasan. On jeste opasan i za ljude i za životinje i za biljke“, kaže Krasnići i podseća da postoje neki poluzvanični pokazatelji da je povećan broj umrlih od leukemije na Kosovu.
Krasnići je pozvao sve političke faktore u Prištini da se ozbiljno pozabave tim pitanje i da, ako bude potrebno, zatraže pomoć od međunarodne zajednice da se izvrši dekontaminacija i saniranje terena za koje se utvrdi da su zagađeni. „Naš interes je da saznamo istinu. Niko nema pravo da zatvara oči pred ovim pitanjima. Ljudi žive ovde, ekologija ne poznaje nacije i granice. Generalno, o ovoj temi se nije mnogo diskutovalo, o tome se nije pričalo, i to nije dobro“.
Prištinska štampa je posle završetka rata izveštavala o osiromašenom uranijumu, ali su skoro svi političari redovno naglašavali da nema nikakve opasnosti i da „priče“ o osiromašenom uranijumu pokreću „oni koji su izgubili rat“. Primera radi, prištinski dnevni list Zeri je 5. januara 2001. godine objavio tekst u kome neidentifikovani „visoki zvaničnik NATO“ tvrdi da „uranijum koji je korišćen na Kosovu nije štetan za zdravlje“ i da su tvrdnje o njegovoj štetnosti „obična propaganda“. „Količina osiromašenog uranijuma u našim avionima je dozvoljena po međunarodnim standardima i ne uzrokuje radioaktivnost, tako da nije štetna po zdravlje“, naveo je tada Zeri na naslovnoj strani. Dnevni list Bota sot dan kasnije citira predsednika Demokratskog saveza Kosova Ibrahima Rugovu koji je posle susreta sa zamenikom ministra odbrane Italije rekao da „propaganda o postojanju osiromašenog uranijuma dolazi od onih koji su bili protiv NATO intervencije na Kosovu.“ Bilo je u prištinskoj štampi, međutim, i tekstova koji su ukazivali na postojanje zabrinutosti među pripadnicima vojne alijanse. Tako, na primer, Zeri 7. juna 2000. godine, u jeku afere „Balkanski sindrom“, donosi priče američkih vojnika o situaciji na Kosovu, u kojima se navodi da je „zbog osiromašenog uranijuma, Dancima zabranjeno da koriste lokalnu hranu i da im je naređeno da nemaju decu godinu dana po povratku sa Kosova“.
IZGUBLJENI KREDIBILITET
U jeku afere „Balkanski sindrom“ koja je snažno uzdrmala Zapadnu Evropu, britanski nedeljnik Ekonomist objavio je početkom 2001. godine članak u kome direktno optužuje NATO za izbijanje te afere, zbog neadekvatne reakcije na medijske napise o osiromašenom uranijumu i posledicama njegovog delovanja na vojnike. Nesposobnost članica NATO, piše Ekonomist, da bar diskutuju na razuman način o ovom emotivnom pitanju prouzrokovala je potencijalno štetan raskol u redovima alijanse u prilično osetljivom trenutku, kada se u SAD zahuktavala predizborna kampanja, a Evropa je bila u razmišljanjima o njenoj novoj odbrambenoj ulozi.
[box align=’box-left’ id=’9506′]Ekonomist podseća da je upotreba municije sa osiromašenim uranijumom u prvom Zalivskom ratu u Iraku 1991, kada je na tu zemlju izbačeno najmanje 300 – 350 tona osiromašenog uranijuma, doprinela velikoj zabrinutosti pojedinih zemalja članica NATO jer je evidentirano na stotine slučajeva malignih oboljenja među vojnicima, dok je taj broj među Iračanima bio daleko veći. Posebno veliki broj obolelih registrovan je u južnom Iraku, gde je prema potvrdi Ekonomista, municija sa osiromašenim uranijumom „korišćena u velikim razmerama“. Najglasniji kritičari upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom u vreme te afere bile su Italija i Nemačka, ali i neke druge zemlje čiji su vojnici oboleli od malignih tumora. Pretila je opasnost da te zemlje postave direktan zahtev da se zabrani upotreba osiromašenog uranijuma u vojne svrhe i NATO je po svaku cenu želeo da to izbegne.
Ekonomist je tada sugerisao da bi teret dokazivanja da nema štetnih posledica trebalo da bude “na onima koji veruju da bi osiromašeni uranijum trebalo da bude korišćen u ratovima, a ne na onima koji su za njegovu zabranu”.
Neki analitičari smatraju da bi u tom stavu mogao da se pronađe snažan motiv koji je pokrenuo NATO da kroz studije, koje bi izradile „kredibilne institucije“ poput UNEP-a, dokaže da municija sa osiromašenim uranijumom ne predstavlja opasnost po zdravlje ljudi i prirodnu okolinu. Time bi bile zaustavljene medijske spekulacije o štetnosti osiromašenog uranijuma i stavljena tačka na priču o „Balkanskom sindromu“. U protivnom, pretila je opasnost da bi pritisak javnog mnjenja na Zapadu mogao da dovede do zabrane upotrebe te municije, protiv čega su se snažno borile SAD, Velika Britanija i još neke zapadne zemlje. Stoga ne čudi što su Vašington i London bili najglasniji u negiranju postojanja bilo kakve opasnosti od osiromašenog uranijuma. Nivo radioakitvnosti osiromašenog uranijuma je veoma nizak, tvrdili su, i ta vrsta municije nije odgovorna za smrt bilo kog vojnika koji je ratovao u zonama gde je korišćena ta vrsta municije. Nema razloga za bilo kakvu uzbunu, bila je poruka Vašingtona i Londona.
Međutim, o opasnostima koje predstavlja osiromašeni uranijum pisali su mnogi zapadni mediji. Britanski Ekonomist navodi, primera radi, da je tačno da osiromašeni uranijum nije visoko radioaktivan, ali je „zasigurno toksičan, posebno kada municija eksplodira i uzrokuje pojavu prašine ili dima koji može da se udahne. Komandanti NATO su priznali postojanje opasnosti time što su informisali vojnike da postoji dobar razlog da izbegavaju mesta koja su kontaminirana osiromašenim uranijumom“. Umesto tvrdoglavog skrivanja iza fraza da osiromašeni uranijum nije opasan i da nema nikakvih problema, britanski Ekonomist je sugerisao čelnicima NATO-a da bi bilo mnogo bolje da su jasno rekli da su rizici od osiromašenog uranijuma po zdravlje vojnika i civila „mnogo manji“ od vojne prednosti koju donosi takva municija.
[box align=’box-right’ id=’9507′]Kolike su razmere upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom ilustruje izveštaj američke televizije CNN koja je objavila da eksperti Pentagona i UN procenjuju da su tokom inavizije na Irak 2003. godine koalicione snage na teritoriju te zemlje izbacile između 1.100 i 2.200 tona osiromašenog uranijuma. Ta zastrašujuća količina daleko je veća od procenjenih 300 do 350 tona koje su upotrebljene tokom prvog rata protiv Iraka 1991. godine. A prema podacima NATO, u ratu protiv SR Jugoslavije upotrebljeno je, najvećim delom na teritoriji Kosova i Metohije, nešto više od 10 tona osiromašenog uranijuma. Svi ti podaci potiču iz NATO-a i analitičari ukazuju da bi stvarne količine upotrebljenog osiromašenog uranijuma mogle da budu daleko veće. Međutim, ukoliko bi bilo dokazano da osiromašeni uranijum ima dugoročno štetno dejstvo onda bi SAD, kao zemlja koja je upotrebila najveće količine te municije u ratovima u Iraku, na Balkanu i u Avganistanu, mogle da budu suočene sa stotinama tužbi i zahtevima za kompenzaciju ne samo od država ili civila, nego i od stotina ili čak hiljada američkih veterana koji su oboleli posle angažovanja u tim ratnim zonama.
Suzan Manuel se u vreme izbijanja afere „Balkanski sindrom“ zatekla na mestu portparola UNMIK-a u Prištini. Pre toga radila je oko dve godine za misije UN u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini. Danas živi u SAD i za Novi magazin se priseća kako su joj posle bombardovanja srpskih snaga u BiH 1995. godine novinari postavljali pitanja o upotrebi osiromašenog uranijuma. „Zvala sam tada mnoge zvaničnike u Pentagonu i američkom Ministarstvu odbrane i oni su mi tvrdili da SAD tokom kampanje bombardovanja snaga bosanski Srba nisu koristile osiromašeni uranijum. Tada sam, pozivajući se na američku vladu, obavestila novinare da u BiH nije korišćena municija sa osiromašenim uranijumom. Međutim, godinu dana kasnije SAD su priznale da su koristile osiromašeni uranijum u BiH“, kaže Suzan Manuel i dodaje da od tada “sumnja u sve oficijelne informacije, naročito posle činjenice da su SAD lagale o upotrebi osiromašenog uranijuma u Bosni”.
Ona je podsetila da su evropski mediji “postali opsednuti” osiromašenim uranijumom krajem 1999. i tokom 2000. godine kada je nekoliko španskih i italijanskih vojnika obolelo po povratku sa Kosova. Zbog medijskog pritiska, smatra Suzan Manuel, angažovan je UNEP da izradi studiju o nivou radioaktivnosti na lokacijama za koje se smatralo da su kontaminirane osiromašenim uranijumom. “Sećam se da sam išla na neke od tih lokacija koje je istraživao UNEP, u blizini Peći, gde su se deca igrala slobodno na jednom tenku koji je unuštio NATO u avionskom napadu”, kaže Suzan Manuel.
“Interesantan je detalj da su zvali i dolazili novinari sa svih strana, iz cele Evrope, iz Turske … ali ni jedan novinar iz SAD nije došao i ni jedan nije zvao. Ni jedan američki medij i ni jedan kosovski albanski medij nije bio ozbiljno zainteresovan za osiromašeni uranijum, iako je najveća količina bačena na teritoriju Kosova”, kaže Suzan Manuel.
Kolika je kredibilnost pojedinih zapadnih zvaničnih izvora mogao bi da ilustruje i podatak iz američke Agencije za toksične supstance i registrovanje bolesti, koja u jednoj studiji doslovce tvrdi da “nikada nije utvrdjena ni jedna vrsta kancera na ljudima kao posledica izlaganja prirodnom ili osiromašenom uranijumu”. Netransparentnost i nespremnost NATO i SAD da postupe u skladu sa medjunarodnim normama dovela je do toga, recimo, da do danas nisu utvrdjene koordinate za šest lokacija u okolini Sarajeva, za koje se zna da su gadjane municijom sa osiromašenim uranijumom. Jednostavno, NATO nije želeo da objavi te podatke, a takvih primera ima i na Kosovu i na drugim mestima.
[box align=’box-left’ id=’9516′]Suprotno tvrdnjama NATO da osiromašeni uranijum ne predstavlja nikakvu opasnost po zdravlje ljudi, iz kancelarije potpredsednice Evropskog parlamenta i specijalnog izvestioca EU za Kosovo, Ulrike Lunaček, stigao je mejl sa odgovorima na naša pitanja u kome se izražava “zabrinutost zbog velike količine radioaktivnih ostataka u čvrstom i tečnom obliku koji se još uvek mogu pronaći neosigurani u opštinama širom Kosova”. Uz to, Lunaček je izrazila spremnost da obezbedi pomoć kosovskim vlastima “u cilju pronalaženja trajnog rešenja za ovaj problem”.
Evropski parlament je do sada usvojio više rezolucija i zaključaka kojima se osuđuje upotreba osiromašenog uranijuma i ukazuje na opasne posledice po zdravlje ljudi i životnu okolinu.
„Govoreći generalno, Zeleni u Evropskom parlamentu su godinama unazad snažno osuđivali upotrebu oružja sa osiromašenim uranijumom i mi pozivamo na moratorijum na upotrebu tog oružja“, navodi se u odgovoru iz kancelarije Ulrike Lunaček na pitanje Novog magazina da li je upotreba municije sa osiromašenim uranijumom opasna i štetna.
PRAVNI ASPEKTI UPOTREBE OSIROMAŠENOG URANIJUMA
[box align=’box-left’ id=’9515′]
<!—->Penzionisani general Slobodan Petković bio je u vreme rata nаčеlnik Uprаvе аtоmskо-biоlоškо-hеmiјskе оdbrаnе GŠ Vојskе SRЈ, a posle rata pomoćnik ministra odbrane. On kaže da su avioni NATO gađali municijom sa osiromašenim uranijumom lokacije u opštinama Vranje, Bujanovac i Preševo, ali da su najintenzivnija dejstva zabeležena u okolini Prizrеna, Đаkоvice, Dеčаna, Urоšеvca i Đurаkоvca. General Petković tvrdi da su čelnici NATO dugo pokušavali da prikriju činjenice o upotrebi municije sa osiromašenim uranijumom.
„Sаmо nа оsnоvu sаznаnjа dа је upоtrеblјеnа municiја sа osiromašenim uranijumom UNEP je tada morao da reaguje i prеdlоži UN dа оnај kо је tu vrstu municiје upоtrеbiо, izvrši dekontaminaciju i sаnаciјu tеrеnа, i da se sav radioaktivni materijal uskladišti i čuvа nа prоpisаn nаčin“, smatra general Petković.
Mnogi analitičari ukazuju da nije tačna tvrdnja NATO da nema stručnih studija i dokaza da je osiromašeni uranijum štetan. Postoji opsežna stručna literatura koja se bavi ovom problematikom, a pored toga i čitav niz pravnih dokumenata i rezolucija najrelevantnijih međunarodnih institucija, uključujući UN i EU, ukazuju na rizike i opasnosti od osiromašenog uranijuma. Potkomisija UN za promociju i zaštitu ljudskih prava usvojila je 29. avgusta 1996. godine rezoluciju u kojoj se navodi da upotreba osiromašenog uranijuma u vojne svrhe nije u skladu sa međunarodnim pravom. Ima pravnika koji tvrde da bi upotreba osiromašenog uranijuma trebalo da bude zabranjena samo na osnovu već postojećih međunarodnih pravnih regulativa koje zabranjuju određena ponašanja i delovanja u ratu. Pravni eksperti ukazuju da bi komparativnom analizom odredbi međunarodnog prava moglo lako da se pokaže da postoje najmanje četiri osnovna principa koja su dovoljna da se konstatuje da je upotreba osiromašenog uranijuma zabranjena postojećim međunarodnim pravnim aktima. Ti principi govore da oružje može da bude upotrebljeno samo protiv legalnih vojnih ciljeva i da upotreba oružja ne sme da ima efekat izvan kruga legalnih vojnih ciljeva. Dalje, oružje može da bude korišćeno samo tokom trajanja vojnog konflikta i ne sme da ima efekat posle završetka konflikta. Treći princip kaže da oružje ne sme da bude „neopravdano nehumano“, odnosno da ne sme da nanosi „prekomerne povrede“ ili „nepotrebnu patnju“, uz obavezu uzimanja u obzir svih elementarnih normi humanosti. Četvrti princip odnosi se na očuvanje životne sredine i kaže da upotrebljeno oružje ne sme da ima „neopravdano negativan efekat“ na prirodnu okolinu. Pravnici, dalje, ukazuju da bi mogla da bude primenjena i De Martensova klauzula, koja je uvršćena u preambulu Haške konvencije i koja se odnosi na sve slučajeve upotrebe oružja koji nisu pojedinačno obuhvaćeni nekom od konvencija. Ako bismo se vodili samo tim principima, upotreba osiromašenog uranijuma u vojne svrhe morala bi da bude trajno zabranjena.
Međunarodni komitet Crvenog krsta (ICRC) identifikovao je, takođe, pravila u okviru običajnog međunarodnog humanitarnog prava, koja podrazumevaju da moraju biti preduzete sve moguće mere predostrožnosti kako bi se minimiziralo slučajno nanošenje štete životnoj okolini, kao i da eventualni nedostatak naučnih dokaza u tom smislu ne oslobađa strane u sukobu od preduzimanja ovih mera. Ako se ovaj princip uzme zajedno sa odredbama Dopunskog protokola Ženevske konvencije koje obavezuju sve strane u sukobu da preduzmu sve neophodne mere da zaštite civilno stanovništvo od opasnosti koje mogu da proisteknu iz vojnih operacija, onda vidimo da postoji jasan pravni osnov koji obavezuje sve države koje učestvuju u sukobu da pokažu uzdržanost u korišćenu uranijumskog oružja, ali i pri dekontaminaciji pogođenih područja.
U jednoj studiji Međunarodne koalicije za zabranu uranijumskog oružja (ICBUW) navodi se da iskustvo sa Balkana jasno ukazuje na to da se ne može precizno proceniti koliko je ljudi bilo izloženo kontaminaciji uranijumskim oružjem, niti se može tačno izmeriti rizik po zdravlje tih ljudi. Ali, koliki god bili ti relativni rizici, navodi se u studiji, potpuno je jasno da nisu bile preduzete sve razumne mere da se smanji štetno delovanje i da se zaštiti civilno stanovništvo i životna sredina a, ilustracije radi, čak ni preporuke iz izveštaja koje je izradio UNEP nisu ispunjene.
[box align=’box-left’ id=’9513′]
<!—->
Da su rizici od upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom bili poznati vojnim i političkim zvaničnicima potvrđuje i jedan memorandum od 1. marta 1991. na koji se poziva britanski BBC. Taj memorandum je, navodno, napisao potpukovnik M.V. Cihman iz Nacionalne laboratorije Los Alamos u Novom Meksiku. Pod naslovom „Efektivnost penetratora od osiromašenog uranijuma“ memorandum konstatuje da je municija sa osiromašenim uranijumom bila veoma efikasna protiv iračkih tenkova, ali da postoji određena zabrinutost zbog štetnog uticaja osiromašenog uranijuma.
„Zbog toga, ako niko ne bude isticao kolika je efikasnost osiromašenog uranijuma na bojnom polju, onda će municija sa osiromašenim uranijumom postati politički neprihvatljiva i zbog toga biti izbrisana iz vojnog arsenala. A ako su se penetratori od osiromašenog uranijuma pokazali vrednim tokom naših nedavnih borbenih aktivnosti, onda bi trebalo da osiguramo da oni postoje i u budućnosti, kroz propagiranje putem Ministarstva odbrane. Ako ne bude tog propagiranja, onda je moguće da ćemo izgubiti ovu vrednu borbenu mogućnost. Mislim da ovo osetljivo pitanje moramo da imamo na umu kad god pišemo izveštaje o izvedenim akcijama“, navodi u memorandumu potpukovnik Cihman.
Prema tvrdnjama pravnih stručnjaka, zemlje koje koriste municiju sa osiromašenim uranijumom imaju odgovornost prema vojnim i civilnim žrtvama kao i odgovornost zbog zagađenja prirodne okoline. To je jedan od razloga zašto se zemlje članice NATO snažno odupiru bilo kakvom otvaranju ove teme. Drugi razlog mogao bi se pronaći u izjavi nekadašnjeg glavnog tužioca Haškog tribunala Karle del Ponte. Ona je najpre odbacila mogućnost da optuži NATO za kontaminaciju Bosne i Kosova osiromašenim uranijumom, ali je potom, sredinom januara 2001, izjavila da će Tribunal reagovati „ukoliko se pojave koherentni rezultati“ koji direktno povezuju upotrebu osiromašenog uranijuma sa zdravstvenim problemima. Sama ta izjava mogla bi da bude dovoljan razlog za zemlje koje su koristile municiju sa osiromašenim uranijumom da učine sve da se ne pojave takvi „koherentni rezultati“.
Sama činjenica da su SAD i druge članice NATO pokušavale da prikriju istinu o upotrebi municije sa osiromašenim uranijumom i da su tek nakon snažnog pritiska javnosti obelodanile neke podatke, predstavlja kršenje međunarodnog prava i otvara mnoga pitanja koja zahtevaju ozbiljne odgovore. Zato su istraživanje i javna debata o osiromašenom uranijumu i posledicama njegovog delovanja po zdravlje ljudi i životnu okolinu preko potrebni.
Projekat Kosovo Serbia: LIVE finansira Evropska unija u okviru Podrške civilnom društvu za Republiku Srbiju 2013 i Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom Vlade Republike Srbije.
