EN
[box align=’box-center’ id=’9696′]Vozač autobusa je rano ujutru pustio glasnu turbo-folk muziku kako bi probudio svoje putnike, tako ih obaveštavajući da će autobus uskoro prispeti na glavnu stanicu u Beogradu. Do pre nekoliko meseci, park u blizini stanice je bio mesto kao i svako drugo, a na koje bi putnici bacili pokoji pogled sa prozora autobusa; bilo je turista koji su hteli da steknu prvi utisak grada van parka i građana koji su zamišljali kako će ubrzo preći preko poznatih puteva koji su ih vodili do toplih domova. Ovih dana, ipak, dolazak do autobuske stanice simpatičnoga glavnoga grada Srbije obuhvata i svedočenje o najvećoj humanitarnoj katastrofi u Evropi od Drugog svetskog rata; sve to u parku koji je postao izbeglički kamp.
Stariji čovek sa rukama koje drhte od jutarnje hladnoće je možda doživeo da mu se kuća spali, žene koje zvire iz šatora su možda doživele da im voljeni bivaju ubijeni; pogledavši izbliza jednu po jednu izbeglicu, čovek te ljude više ne može da posmatra kao nesrećne „mase“ koje žele da uđu u „mirnu“ Evropu, već ga muči svako očajno lice koje skriva neku drugu priču o borbi.
Mnogi putnici iz autobusa pridružuju se desetinama lokalnih volontera koji zastaju u parku kako bi doneli hranu i odeću pre nego što odu na posao. Čak i kada je reč o turistima, i njima je teško da krenu u istraživanje svog novog odredišta a da prethodno ne provedu neko vreme sa izbeglicama u parku, želeći im sreću. Međutim, lokalni putnici su ti koji, sa gotovo svima iz regiona koji su iskusili oružane sukobe u bivšoj Jugoslaviji, imaju pravo da predvide kako – čak i onda kada se završe nemilosrdni ratovi – odnos moći i dinamika neće pružiti bezbedno mesto i fer i normalan svršetak svakoj izbeglici.
„Milicija nam je došla u kuću i rekla da imamo pet minuta da izađemo iz kuće, ili će nas spaliti zajedno sa kućom“, kaže Ranja Kaml, jedna od stotina izbeglica u parku. Bes u njenom glasu govori mnogo o njenom očaju zbog verskog nasilja u Iraku.
Ova dvadesetsedmogodišnjakinja koja je sada bez doma mislila je da će celi svoj život provesti u Bagdadu sa svojim suprugom i njihovo dvoje dece. „Bagdad je bio prelep, a onda je postao reka krvi“, kaže ona. „Tužna sam jer moja deca neće imati sećanja toga kako im je domovina nekad izgledala.“
Ranja želi da ide u Holandiju sa svojom porodicom. „Ne znam kako Holandija izgleda, ali mora da je lepa, jer je tamo mir“, kaže Ranja. „Ostaćemo tamo sve dok one milicije i oni vojnici ne prestanu da se bore. Onda želim da se vratim u Bagdad.“
Ranjina priča o borbi i izgnanstvu zvučaće poznato mnogim kosovskim Albancima. Stotine hiljada kosovskih Albanaca je bilo u Ranjinoj situaciji tokom kampanje etničkog čišćenja srpskih paravojnih snaga 1999. godine, pre nego što su stavljeni u vozove i deportovani u susedne zemlje. Nakon povlačenja srpskih snaga, čime je označen kraj rata, većina izbeglica kosovskih Albanaca je odlučila da ponovo izgradi svoje živote i domove od samog početka, na Kosovu, koje je konačno bilo slobodno.
Nazad na Kosovo 16 godina nakon rata, u prvoj četvrtini ove godine, građani Kosova, zajedno sa Sirijcima i Avganistancima, činili su polovinu tražilaca azila u Evropi. Siromaštvo i nedostatak perspektive u državi u kojoj je nezaposlenost na više od 35 odsto a prosečna plata ispod 400 evra su sve činioci koji su naterali 50.000 ljudi da potraže bolji život u Evropskoj uniji; bolni i neprestani tranzicioni procesi poslekonfliktne države nisu uspostavili mir koji Ranja mnogo želi za svoju zemlju, samo onoliko koliko je potrebno za dobar život. Nije retkost čuti da ima ljudi koji žele da se nikad nisu ni vratili u svoju zemlju, a koji su imali priliku da ostanu u EU ili drugim razvijenim zemljama koje su ih štitile kao izbeglice.
Po Ranjinome mišljenju, ovo su teme o kojim se mnogo kasnije treba razmišljati. Kao jedna od hiljada izbeglica koje su ovde na neodređenom zastoju dok se evropske države bave zajedničkim političkim pristupom, ona sada ima važnije brige koje se tiču njenog golog opstanka.
Paralele između situacije s kojom se suočava Ranja i one s kojim su se suočavale izbeglice iz ovog regiona devedesetih godina nisu na mestu – svet je danas drugačije mesto, dobrodošlica koju izbeglice doživljaju nije ista. Za vreme jugoslovenskih ratova, EU se ophodila mnogo darežljivije prema izbeglicama. Kontekst je očigledno bio drugačiji, brojke niže, dok se sam broj ljudi koji su bežali od sukoba rasporedio na celu deceniju. Danas se hiljade izbeglica koje beže od užasa rata i progona suočavaju sa loše opremljenim kontinentom koji nema plan za delovanje s kojim bi se izborio sa krizom. Kao rezultat toga, pojedinci često nisu dobrodošli, bivaju maltretirani i nad njima se vrši diskriminacija čim dođu na evropske obale.
U parku u blizini autobuske stanice u Beogradu, prava navala volontera pruža neki oblik privremenog predaha očajnim izbeglicama. Svesni svoje patnje, mnogi se prisećajući tople dobrodošlice koju su dobili u kritičnim trenucima, ne postoji manjak pomoći pojedinaca i organizovanih grupa sa lokala.
„Ljudi odavde su super, oni donose hranu i poklone za moju decu“, Ranja kaže zadovoljno, dok gleda u travu u parku.
Tek nekoliko metara dalje, Boris Avlijaš, mladi čovek u tridesetim godinama daje tetrapak mleka mladoj izbegličkoj porodici. „I ja sam bio izbeglica iz Bosne“, objašnjava on dok pomaže. „I sećam se kako su nam ljudi pomagali, tako da ja sada vraćam uslugu. Ovim ljudima nije potrebna samo hrana, već i neka milostinja i topla dobrodošlica od drugih ljudi, jer im druge države ne pomažu. Možda nama ne znači mnogo ako im odnesemo hranu, ali to njima znači mnogo.“
Boris je bio vrlo mlad kada je njegova porodica napustila Sarajevo 1992. tokom rata u Bosni, dok je sada jedan od hiljada srpskih izbeglica koje se nikada za stalno nisu vratile u Bosnu i Hercegovinu. Danas ne može da zamisli da živi negde van Beograda, a u Sarajevo odlazi samo u kratke posete.
Za razliku od Borisa koji je uspeo da se integriše u novostečenoj domovini, hiljade Srba, Albanaca, Bošnjaka i Hrvata i dalje je interno raseljeno ili sa statusom izbeglica. Ti ljudi ne uživaju u toplini svojih domova ili ne mogu da se integrišu u društvo.
Za oko 70 ljudi u Krnjači, na obodima Beograda, zamisao o posedovanju proste kuće sa dvorištem postoji samo u sećanjima iz prošlosti; ovi ljudi su samo nekolicina od 200.000 interno raseljenih u bivšim jugoslovenskim državama. U ovom poslednjem kolektivnom centru u Beogradu, životni uslovi su žalosni, dok se na postojanje tih stanovnika gotovo pa zaboravilo. Postoje i drugi slični centri svuda po bivšem jugoslovenskom regionu, gde hiljade tih nesrećnih ljudi ima jedinstvene, ali opet slične, depresivne priče.
Međutim, postoji jedna zajednica koja čak ni ne može da se priseti lepih sećanja o „domu“ iz doba pre jugoslovenskih ratova: postoji rasprostranjena amnezija kada je reč o Romima, Aškalijama i Egipćanima.
Dvadesetdevetogodišnji Bajram Gaši, interno raseljeni Aškalija sa Kosova za vreme rata 1999. deli sendviče mnogim izbeglicama u beogradskom parku, oprezno proveravajući da svi oko njega dobiju po jedan sendvič. „Pokušavam da pomognem ovim nesrećnim ljudima jer znam kako je to kada ste nasred ulice, a nema nikoga da se pobrine za vas“, kaže Bajram. On je član jedne romske humanitarne organizacije iz Beograda i dolazi u park svakog dana. Sećanja o proterivanju su razbila Bajramov san o povratku doma na Kosovu nakon završetka rata. „Ne želim tamo da se vratim“, kaže on. „Znate da je i ovde nama vrlo teško. Ali, bio je to rat i video sam mnogo loših stvari koje su se dešavale.“
Priče slične Bajramovoj su učestale među raseljenim Romima, Aškalijama i Egipćanima na Balkanu. Njihova iskustva nikako nisu daleka, zaboravljena u nekom mračnom vremenu. Četrnaestogodišnji Mažar Ali iz Gaznija u Avganistanu, koji se sada nalazi u beogradskom parku, može da se nadoveže na takva iskustva sistematske diskriminacije. On je iz plemena Hazara i odrastao je sa pričama o vekovnom proterivanju Hazara. U savremeno doba, etnička i verska razlika šiita izazvala je nova ubistva, nove masakre i etničko čišćenje Hazara od strane talibana i sunitskih ekstremista.
„Moj otac je prodao kuću i ovde sam došao sa tim novcem“, objašnjava Mažar, dok se druži sa još nekim izbeglicama svojeg godišta koje je upoznao u Iranu. Njegova porodica je imala novca da finansira odlazak samo jedne osobe u Evropu, tako da je, kao najstarije dete, poslat iz Avganistana u potragu za svetlijom budućnošću, dok se njegova porodica pridružila 1,6 miliona izbeglica u obližnjem Pakistanu.
Kao i sa Bajramom, za Mažara i mnoge druge Hazare, nad sećanjima na domovinu dominiraju prošla iskustva bola i patnje. „Nemam dobra sećanja na Avganistan i ne verujem da ću se tamo vratiti“, kaže Mažar. „Vrlo sam tužan zbog moje porodice, jer su oni vrlo daleko od mene. Nadam se da ću ih uskoro videti.“ Mažarove reči su podsetnik toga da ne postoji jedna jedina, zajednička priča izbeglica – ne bi svi da se jednoga dana vrate kući.
Dok je Zapadni Balkan ponovo postao ključna tačka izbegličke krize u Evropi, ovaj deo kontinenta možda i najbolje razume traume, brige i višeslojna iskustva onih koji prolaze kroz taj proces. Iskustva iz ovog regiona takođe upućuju na okrutnu istinu: za one ljude koji bi jednoga dana bili voljni i sposobni da se vrate u svoje domovine, vrlo je verovatno da će videti da se tamo sve promenilo zauvek. Ukoliko se i kada se mir vrati, narodi ovoga regiona su i te kako svesni da sa mirom dolazi promena u dinamici moći, sećanja koja se nikada u potpunosti ne mogu obrisati, i za mnoge – nemogućnost zatvaranja toga poglavlja života.
Projekat Kosovo Serbia: LIVE finansira Evropska unija u okviru Podrške civilnom društvu za Republiku Srbiju 2013 i Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom Vlade Republike Srbije.
