ENMuzej Kosova od osnivanja je tokom arheoloških iskopavanja prikupio arheološke materijale raznih epoha i perioda počevši od paraistorije.
Na inicijativu Dragoslava Srejovića, direktora Galerije SANU u Beogradu u saradnji sa Đokom Palušajem, 1993. godine odlučeno je da se pojedini materijali i katalog predstave u formi izložbe. Izložba je prvenstveno predstavljena u Beogradu, sa namerom da vrati u Muzej Kosova kao stalna izložba. Malo pre početka rata na Kosovu, u februaru 1999. godine, deo arheloškog bogatstva Kosova, sa etnografskim i arheološkim blagom izloženi su u Beogradu i od tada su ostali tamo. Svi izloženi eksponati u Beogradu su originalni, osim zlatnih novčića i medaljona cara Proba.
Prema arheologu Kemajlu Ljuciju, koji je u to vreme bio arheolog-kustos Muzeja Kosova, sav predat materijal u Beogradu ima potpisane reverse od obe strane, za primopredaju materijala, i zbog toga, kašnjenje sa povratkom artefakta je neopravdno i predstavlja kršenje zakona. Etnološke kolekcije se drže u Etnografskom muzeju, dok je arheloški materijal smešten u prostorijama Nacionalnog muzeja u Beogradu.
Muzej drži ukupno 110 objekata iz doba neolita i bakarnog doba, 271 objekat iz metalnog doba, 133 objekata iz antičkog doba, 98 objekata iz srednjeg veka, kao i 31 novčić iz Rimskog doba – u totalu 643 arheoloških objekata. Publikacija kataloga za ovu izložbu je bila senzacionalna jer je odlično pokazala kulturno i istorijsko nasleđe.
Tokom 1998. godine Muzej Kosova, u to vreme Muzej Prištine, organizovao je izložbu „Ukrasi i vez od zlata“. Ova izložba je predstavljena u Novom Sadu, Subotici, Kikindi, Vršcu i Beogradu. Svi objekti ove izložbe se sada nalaze u Etnološkom muzeju u Beogradu.
Prema registru eksponata iz 1990. godine, u Muzeju Kosova je bilo evidentirano 7.290 eksponata. Nakon završetka rata, u junu 1999. godine, 13 sanduka etnološkog materijala je transportovano iz Muzeja Kosova u Prištini u Etnološki muzej u Beogradu. Popis etnološkog materijala iz 2000. godine, pokazuje da nedostaje 2.480 eksponata.
Ovde se ne radi samo o tehničkom vraćanju artefakata, nego i o prevladavanju prošlosti, čime se i bavi arheologija. Stalno se govori da Beograd drži ove artefakte radi fizičke zaštite, ali i zbog zaštite srpskog kulturnog identiteta, koji je doveden u pitanje na Kosovu. Kosovo nema istoriju i kulturno nasleđe, ona pripada Srbiji.
1998. godine je izdata dvodelna publikacija „Arheološko blago Kosova i Metohije od neolita do ranog srednjeg veka“.
Prvi deo publikacije sadrži deo tekstova raznih autora, o praistoriji i metalnom dobu, o antici sa helenizmom i rimskim dobom, kao i tekstove o ranom srednjem veku, koje su pisali stručnjaci iz ovih polja. Dok drugi deo sadrži katalog, kratke tekstove o nalazištima arheoloških objekata i fotografije eksponata.
„Boginja na prestolu“ je statua od gline Dardanske kraljice iz doba neolita. Ona je vrlo značajan simbol i ujedno jedini artefakt koji je vraćen na Kosovo. „Boginja na prestolu“ je vraćena 2002. godine, posredstvom bivšeg administratora Kosova, Mihajla Štajnera, dok je preostali deo artefakta od 1999. u Beogradu.
Irina Subotić, potpredsednica i članica borda u Europa Nostra, Evropskoj federaciji za kulturno nasleđe, i predsednica ogranka u Srbiji, kaže da ovi artefakti bez sumnje pripadaju Kosovu, da o tome svedoči i potpisani sporazum, i da oni što pre treba da se vrate Muzeju Kosova.
Tokom NATO bombardovanja, Galerija SANU je zatvorena i odlučeno je da se artefakti smeste na sigurnije mesto, u Nacionalni muzej Srbije, da bi se zaštitili od mogućeg bombardovanja.
– Povraćaj arheološkog blaga treba da bude deo agende razgovora između Kosova i Srbije, ali to se ne može regulisati dok se ne reše i problemi sa manastirima na Kosovu, kaže Subotić. Ona smatra da se pitanje kulturnog nasleđa treba naći u agendi razgovora u Briselu, u trenutku kad više ne bude nesporazuma koji utiču na ljudske živote direktno kao što je pitanje nestalih lica i sporazumi o funksionisanju države, koji su i dalje prioritetna pitanja.
Osim artefakata, veliki gubitak je i dokumentacija o kulturnom nasleđu, o kojoj se malo priča. Odlukom srpskih vlasti 1996. godine oduzeta je dokumentacija od Kosovskog instituta za zaštitu spomenika, a ta dokumentacija je vrlo značajno bogatstvo za studije i faktičko stanje kulturnog nasleđa na Kosovu.
Artan Bakija, direktor Kosovskog instituta za zaštitu spomenika kulturnog nasleđa kaže da nadležnosti centralnih institucija nisu određene kosovskim Zakonom o kulturnom nasleđu i da sve odgovornosti može delegirati Ministarstvo kulture, omladine i sporta. On dodaje da je povraćaj blaga odgovornost svih kosovskih institucija, a ovo pitanje ostaje u političkim razgovorima između Kosova i Srbije.
O ponovnom vraćanju celokupnog bogatstva kulturnog nasleđa ne mogu odlučivati ni kulturne organizacije ni civilno društvo, pa je zato proces u zastoju i 17 godina nakon završetka rata, nije se rešilo ovo pitanje.
Subotić kaže da Europa Nostra kao Evropska federacija za kulturno nasleđe nije preduzela ništa po tom pitanju, jer je to lokalni problem između Prištine i Beograda, međutim ako se nastavi ovim tempom i konkretni razgovori ne daju rezultate, onda će se rešenje problema naći posredovanjem Evrope.
Hajrulah Čeku iz organizacije „Ec Ma Ndryshe“ kaže da organizacije civilnog društva imaju određeni mandat u okviru kojeg su one u razgovorima sa institucijama i mađunarodnom zajednicom bile vrlo glasne sa zahtevom da se nađu načini za vraćanje artefakata.
U planu Martija Ahtisarija, jasno se kaže da Republika Srbija treba da vrati arheološke i etnološke artefakte. Aneks V, član broj 6. kaže da 120 dana od stupanja na snagu ovog sporazuma, treba da se vrate arheološki i etnološki artefakti koji su uzeti na zajam od Kosovskog muzeja za privremeno izlaganje u Beogradu tokom 1998. – 1999. godine. Međutim realnost svedoči suprotno.
„Držanje arheološke i etnološke kolekcije u Srbiji je nezakonito i protivno je međunarodnom pravu koje reguliše kulturno nasleđe. Kao članica UNESCO-a, Srbija jednostavno nema prava da drži artefakte koji pripadaju drugoj državi, jer članstvo u UNESCO znači i obaveznost pridržavanja konvencija organizacije za kulturno nasleđe. U trenutku učlanjenja u UNESCO, Kosovo treba da se pozove na konvencije ove organizacije i da traži od druge države članice, Srbije, njihovo vraćanje“, kaže Čeku.
On dodaje da kosovske institucije nisu pratile doslednu liniju delovanja za vraćanje kolekcije na svoje mesto, da izgleda da se institucije sa Kosova plaše da traže nešto od Srbije, uključujući i kulturno bogatstvo svoje zemlje.
Tomislav Nikolić je u Palati Srbije izjavio da je glavni cilj Kosova falsifikovanje istorije i stvaranje nove države, novog nacionalnog i kulturnog identiteta koji znači totalni nestanak svega što svedoči o srpskom prisustvu na Kosovu. Ova izjava predstavlja veliku većinu mišljenja u Srbiji, u vezi sa našim kulturnim nasleđem koje je ostalo tamo.
„Antičko Kosovo“ autorke Edi Šukriu, svedoči o arheološkom bogatstvu i nasleđenom blagu tokom hiljada godina, koje omogućava jasni pregled života tokom raznih istorijskih doba i takođe pokazuje i kulturne odnose u susedskim regionima.
Nenad Tasić, profesor Odeljenja za arheologiju Beogradskog univerziteta kaže da su upravo politički faktori i nestabilna politika ti koji utiču na zastoj ovog procesa povratka artefakta Muzeju Kosova. Od 1998. godine do sada Beograd je imao sedam različitih ministara kulture, što utiče na nefunkcionalnost i neispunjenje ciljeva iz projekata.
– Treba da se uradi ono što je najbolje za zaštitu kulturnog nasleđa i tu nije važno mesto gde je nasleđe smešteno niti država u kojoj se nalazi, važna je samo njihova zaštita, kaže Tasić.
Staša Babić, upravnik Odeljenja arheologije, na Filozofskom fakultetu, Univerziteta u Beogradu, kaže da ova situacija jasno pokazuje da je politika uključena u arheologiju i arheologija u politiku.
– Mi ne možemo biti neutralni u našem radu, jer našim pronalascima, artefaktima stvaramo prošlost i to nudimo našoj zajednici… Vrednost artefakata koji se drže u Beogradu nije tako velika, ali daje vrednost praistooriji“, naglašava Babić.
Marijana Toma, zamenica izvršnog direktora Fonda za humanitarno pravo u Beogradu kaže da poteškoće oko vraćanja artefakata stoje u na percepciji ove činjenice od širokog sloja stanovništva. Percepcija rata na Kosovu ima komponente rasizma i velike mržnje prema Kosovu. Ona dodaje da je čudno kako nema osećajnosti i samilosti kada se radi o Kosovu i masakrima koji su se desili, a osećajnost je još manja za ova pitanja, jer većina smatra Kosovo ukradenim delom teritorije Srbije.
Važno je reći da i pored priznavanja da artefakte treba da vratiti na Kosovo, postoji i tendencija koja teži smanjenju njihovog značaja. Njihov povratak je od izuzetne važnosti jer su u pitanju nekoliko remek dela, artefakata sa posebnim vrednostima, i pre svega oni deo su kulture na Kosovu. Istorijski gledano, oni predstavljaju celokupnu kulturu i zbog toga je njihova vrednost nezamenjiva. Među pozajmljenim i opljačkanim objektima ima umetničkih dela iz svake oblasti, od prirode do umetnosti, od zanatskih, etnoloških, verskih objekata, duhovnih kao i arhaičnih objekata. Imajući u vidu tempo razvoja dešavanja vraćanje arheoloških i etnoloških artefakata treba da se traži na međunarodnom nivou.
Ovaj tekst je proizveden u okviru projekta Kosovo Serbia: LIVE koji sprovodi Nezavisno udruženje novinara Srbije i KosovaLive NGO a finansira Evropska unija u okviru Podrške civilnom društvu za Republiku Srbiju 2013 i Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom Vlade Republike Srbije. Sadržaj ovog teksta i stavovi izneti u njemu su isključiva odgovornost autora i ne odražava mišljenja i stavove Evropske unije.
