ENDžudit Miler je trenutno u zatvoru, jer nije htela pred velikom porotom da izda izvor, odnosno da otkrije ime ličnosti koja joj je otkrla da je supruga ambasadora Džozefa Vilsona Valeri Plejm saradnik CIA. Izdavanje takve tajne je krminalni čin, za to se tamo ide u zatvor. Novinarka Njujork tajmsa, za razliku od dvojice drugih kolega (dokaz da srećom ima i onih koji izuzetkom potvrđuju pravila) nije htela da kaže od koga je to čula i – izabrala je zatvor. U istoriji novinarstva to nije ni prvi, pa valjda – bez obzira na „savremene trendove“- ni poslednji slučaj, ali je zanimljivo koja je argumentacija Njujork tajmsa, novinarskih organizacija, uglednih pojedinaca i časnih profesionalaca što ustaju u odbranu njenog čina. Uprkos tome što se veruje da joj je „duboko grlo“ bio najbliži saradnik predsednika Buša (Karl Rouv) za koga naklonost baš ne pokazuju branitelji Džudit Miler, pa bi verovatno mogli da budu i zadovoljni „da ga je izdala“. Ali samo pod uslovom da i oni ne znaju šta je to moral pojedinca i moralni kodeks profesije.
Odbrana kaže: Nije istina da je ovim Dž. Miler omalovažila zakone koji zbog navodno „nacionalnog interesa“ traže da otkrije svoje izvore informacija. Nije „iznad zakona“, jer je svesno, kao pojedinac i građanin poštovala zakonske propise i zbog njih se podvrgla autoritetu suda, birajući zatvor. Na to ima pravo kao pojedinac, profesionalac i to je izraz građanske neposlušnosti u ime ustavnog principa da javnost ima prava da zna istinu i da novinar ima obavezu da je obelodani.
Nije li, međutim, pitaju se kritičari – reč o kontroverzi, jer istinu (o izvoru) nije otkrila. Nije kontroverza kažu branitelji, jer da je otkrila izvor više ne bi bez straha niko iz vlasti, niti onaj blizak vlasti, niti bilo ko što zna istinu o dešavanjima u vrhovima državnim – rekao nijednu reč. Izdavanjem izvora širi se – strah od informacija i istine.
Ni Njujork tajms koji podržava“ sopstveni izbor“ svoje novinarke nije učinio ništa protiv države, nije „iznad zakona“. List u redakcijskom komentarui ističe: „Odgovorni novinar zna da u demokratiji takođe sloboda štapme nije apsolutna. List i časni novinari nikad neće štampati kako se kreću trupe na frontu niti išta iz sfere nacionalne bezbednosti što bi je ugrozilo, ali granicu slobode ne mogu diktirati ljudi u vladi, ali ni oni iza scene. Imali smo takvih slučajeva i u prošlosti, pa i kad se za nas ne završi stvar srećno, kad novinar ode u zatvor, uvereni smo da se dobro sve završilo – za javnost, za Amerikance, za princip da građani kontrolišu demokratiju. Za tako nešto smatraju branitelji i list Dž. Miler, nije zadužena ni vlada, ni tajne službe, niko ko je zapravo navodnom „nacionalnom brigom“ – ugrožava.
Najveća optužba kritičara Dž. Miler je: da se čak i predsednik SAD mora povinovati velikoj poroti i govoriti istinu, a eto – novinar ne mora! Upravo tako, kažu branitelji, kaže Njujork tajms, kažu novinarska udruženja. Predsednik Buš je izabrana ličnost na izborima, on je “ agent vlade“, on je pod zakletvom, on mora da ide pred veliku porotu. Džudit Miler je privatna ličnost, građanin, koji poštuje ustav, poštuje sud, ali ne mora da se povinuje svakom zakonskom propisu da bi ostala na slobodi. Ona ima pravo da ide u zatvor, po sopstvenom izboru, ne poštujući zakonsku odredbu, lišenu ustavnog duha o slobodi informisanja i pravu građana da znaju istinu. Pozivanje na „nacionalni interes“ je tu samo da uskraćuje informacije, da skriva istinu od Amerikanaca, birača i omogućuje vladi i raznim moćnicima da mogu da se svete svakom ko je govorio istinu o njima, a čije ime saznaju. Zato je Dž. Miler izabrala jedan red prava iz Ustava i opštih akata 49 saveznih država SAD – da izvor ne mora izdati po cenu zatvora. Da nije tako, po braniteljima, ali i Njujork tajmsu, ne bi bilo borbe ni protiv Makartija kad je posle Drugog svetskog rata proganjao nevine zbog komunizma, ne bi bilo ni Rose Parks, ni Martina Lutera Kinga, ni mnogih savremenika koji danas ne podržavaju rat u Iraku ni način na koji se upravlja Amerikom.
Možda sve ovo zaista i nije pouka za domaću, ovdašnju upotrebu gde se na druge ugleda samo ako vrhu (bilo kojem, onom sumnjivo stečenim kapitalom, onom na vlasti ili u opoziciji) to odgovara. Uvek se govori: to traži EU, Vašington, Svetska banka, MMF čak i kad to uopšte nije istina. Ipak, možda jeste zgodno za upotrebu da je Džudit Miler u istom zatvoru gde i dvadeseti osumnjičenih terorista-kidnapera od 11. septembra. Kažu branitelji – bar je dobro čuvana!
Ovde nije ni to. Svaka pretnja novinaru je dozvoljena i bez – zaštite.
Gordana Logar
