ENPredsednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Sonja Biserko, apelovala je potkraj minule nedelje na međunarodnu zajednicu da podrži tužbu BiH protiv Srbije za genocid. Uz obrazloženje: «To je jedan od uslova za suočavanje Srbije s nedavnom ratnom prošlošću.To je i uslov za normalizaciju odnosa u regionu i za pravilnu interpretaciju ratova na prostoru bivše Jugoslavije».
A Biljana Kovačević Vučo i njen Komitet pravnika za ljudska prava polovinom decembra tužiše beogradskom Okružnom sudu našeg kolumnistu Željka Vukovića i glavnog urednika «Novosti» Manojla Vukotića za «direktan govor mržnje baziran na etničkim predrasudama». Teško je, doduše, dokučiti – da li samo prema Albancima i nekim drugim neimenovanim manjinama, ili i prema beogradskim «nevladinim ženama»? Biće izgleda: za oboje, mada Kovačević Vučo i njeni advokatski asistenti, Mirna Kosanović i Natalija Šolić, u tužbi i ne pokušaše da dokazuju postojanje u Vukovićevom tekstu «Dečak i njegova kuca», objavljenom 13. novembra 2005. na drugoj strani «Novosti», «etničkih predrasuda» prema «nevladinim ženama».
Jesu li najnoviji apel predsednice Helsinškog odbora u Srbiji i aktuelno optuživanje «Novosti» za govor mržnje u ma kakvoj suštinskoj vezi? Moguće je i da nisu, pogotovo ne lako dokazivoj, ali sa nekim zaključcima ipak ne treba žuriti.
U čemu je greh
U tekstu «Dečak i njegova kuca», da podsetimo, govorilo se o 11-godišnjem Slobodanu Stojanoviću koga je sada već dalekog juna 1992. godine zverski mučila i likvidirala 21 godinu starija Albanka-komšinica Elfeti Veseli. Nakon što se dečak, istrgnuvši se iz roditeljskih ruku, vratio u rodnu kuću da bi sa sobom u slobodu poveo i voljenu kucu, zaboravljenu u paničnom strahu bekstva pred Elfetinim bošnjačkim saborcima koji su tih dana po njegovom prekodrinskom selu Donja Kamenica zatirali sve srpsko.
Kovačević Vučo i njen Komitet u tužbi protiv Vukovića i Vukotića tvrde da je tekst «Dečak i njegova kuca» opasan i «suštinski amoralan jer zloupotrebljava tragediju srpskog dečaka kako bi potvrdio užasan stereotip koji vlada u javnom mnjenju o zverskom ponašanju Albanaca, koje nije vidljivo srpskom javnom mnjenju jer ga brane antisrpske NVO, koje brane samo one koji nisu Srbi». Još veći greh nađoše u ovim autorovim rečima: «Oni koje je potresla tragična sudbina…Slobodana Stojanovića, pitali su me proteklih dana: a šta bi se desilo da je, kojim slučajem, nesrećni dečak bio musliman ili Albanac, a njegov dželat Srpkinja? Znam da ne bi vladao muk. Nevladine žene i mediji u Beogradu, zaduženi i dobro plaćeni da prevaspitavaju i sa prošlošću suočavaju srpski narod – digli bi sigurno svoj glas. Oglasili bi se, garantovano, i neki prononsirani ljubitelji pasa, i iz zemlje i iz sveta».
Pa stoga «presaviše tabak» i Okružnom sudu napisaše: «Ovaj opasan tekst otvara prostor za samovlasno presuđivanje…jer manipuliše emocijama običnog sveta…Nalazimo, a to je i razlog za podnošenje ove tužbe, da…predstavlja direktan govor mržnje baziran na etničkim predsrasudama».
Pravo novinara
Potom citiraše ovakvo Vukovićevo «podvlačenje crte»: «…dečak je ubijen zato što mu je ime Slobodan Stojanović, a iz istog razloga su prema njegovom stradanju ravnodušni upravo oni kojima je pripalo da po sudnicama, seminarima, tribinama i medijima dele pravdu za zločine počinjene u ratnoj ostavinskoj raspravi bivših Jugoslovena». I preko njega optužiše autora «Dečaka i njegove kuce» i «Novosti» za netoleranciju i faktički «govor mržnje» i prema svima koji se u Srbiji «bave zaštitom ljudskih i manjinskih prava». Ništa manje opasan od onog «baziranog na etničkim predrasudama» i «užasnom stereotipu…o zverskom ponašanju Albanaca». Jer, u tužbu još uneše: da Vuković demonizuje «nevladine žene» koje su «vrlo precizno definisan cilj napada». I zatražiše od Okružnog suda u Beogradu: da utvrdi da je tekstom «Dečak i njegova kuca» povređena zabrana govora mržnje, «zabrani tuženima» njegovo ponovno objavljivanje i obaveže «Novosti» da objave presudu.
Može se dogoditi da sud tužbu Komiteta pravnika za ljudska prava odbaci kao «nerazumljivu i nepotpunu». Moguće je i da se proglasi nenadležnim za njeno razmatranje. Time bi prihvatio oba osnovna prigovora pravnih zastupnika Vukovića, Vukotića i «Novosti» – Zorana Jovanovića i Vladimira Petrovića iz Advokatske kancelarije «Fila». A i kontraargumentaciju iz njihovog odgovora na tužbu za koju je karakterističan ovaj izvadak:
«Opis načina na koji je krivično delo (likvidacija dečaka) izvršeno od strane konkretnog izvršioca, ni u najslobodnijem tumačenju se ne može označiti kao govor mržnje prema etničkoj grupi kojoj izvršilac dela (Elfete Veseli) pripada. Izvršilac je sasvim individualizovan, morbidnost i zverstvo se pripisuje konkretnoj osobi, nikako narodima i grupama…Autor dalje legitimno iznosi svoje mišljenje da ovakav zločin zahteva reakciju svih, posebno onih koji se bave zaštitom ljudskih prava, uključujući i nevladine organizacije u Beogradu, ali da na žalost te aktivnosti nema…To je legitimno mišljenje i legitiman stav. Novinar ima pravo na mišljenje i stav, pa i takav da nevladine organizacije u Beogradu nisu zainteresovane za krivična dela gde su oštećeni srpske nacionalnosti. Pravo na ovakvo mišljenje ne može se zabraniti. Ono može da bude netačno, ali ne može i ne sme se zabraniti da se javno iznese».
Bumerang ćutanja
Moguće je, naravno, i da Okružni sud ne prihvati prigovor na svoju «stvarnu nadležnost», da tužbu ne odbije «u celini» i da o njoj otvori raspravu. U tom slučaju će morati da presudi: da li u tekstu «Dečak i njegova kuca» zaista ima, ili nema, «govora mržnje» prema Albancima i «nevladinim ženama». Prethodno da utvrdi: u čemu je pisanje o njenom monstruoznom zločinu «užasni stereotip» i «govor mržnje» prema Elfete Veseli kao Albanki, tim pre – prema svim Albancima, a u čemu je sadržano demonizovanje onih koji se «bave zaštitom ljudskih i manjinskih prava» ako im je decenija i po bila malo da dignu glas povodom mučeničke smrti nedužnog Slobodana Stojanovića. Pogotovo ako Biljana Kovačević Vučo i njen Komitet, za svih godina svog postojanja, i ne ukazaše na zločin Elfete Veseli – makar da ćutanje o njemu i profesionalnih zaštitnika ljudskih i manjinskih prava ne bi hranilo «užasni stereotip» i provociralo i govor mržnje.
Okružni sud će, pored ostalog, zaista morati da utvrdi: da li su ćutali, pošto se pronalaženje u «Dečaku i njegovoj kuci» govora mržnje i «užasnog stereotipa» – ako jesu – objektivno pretvara u traženje faktičke sudske zabrane da se o zločinu Elfete Veseli govori i piše. I u faktičku odbranu njenog zločina mržnje, koliko god se verbalno osuđivao.
Beogradski Okružni sud, jer to i nije predmet spora, sigurno neće utvrđivati: da li su – i zašto – o istom zločinu ćutali i Sonja Biserko i njen Helsinški odbor za ljudska prava. Još manje, jer na to i nema pravo: da li je o Elfete Veseli i njenoj žrtvi ćutao Helsinški odbor za ljudska prava u Republici Srpskoj, koji poslednjih dana grlato traži da iz Sarajeva, zbog mnogo manjeg greha, bude povučen Novak Kilibarda. Ali, nezavisno od toga, ako jesu – onda bi i Biserko i banjalučka filijala Helsinškog komiteta, kao i Biljana Kovačević sa svojima, makar morali da snize glas kad govore o «pravilnoj interpretaciji ratova na prostoru bivše Jugoslavije». I da se, u svom interesu, čuvaju bumerang-efekta kad pokušavaju da na optuženičku klupu posade druge.
Govor mržnje moguć je i povodom «govora mržnje».
Đuro Biblija
