ENProšla je i ta noć, i dan je svanuo neobično vedar i miran.
Plašeći se da spomenik nastradalima pored ulaza u Aberdarevu nije možda oštećen (reč je o komadu jednostavnog grubog granita koji su porodice same postavile u Tašmajdanskom parku, sa datumom bombardovanja Televizije i imenima poginulih i, pri vrhu, pitanjem „Zašto?“), Žanka Stojanović i Kuzman Stoimenovski, roditelji čiji su sinovi zajedno nastradali u masteru, rešavaju da odu do Televizije i sami to provere. Još iz daljine mogli su da vide, pored već odranije srušenog središnjeg dela zgrade, da je fasada na bočnom krilu skoro sasvim crna i počađavela od dima; ispred su spaljeni automobili, gomile hartije i razbacanog smeća. Na veliko olakšanje roditelja, spomenik je netaknut. Dolazeći iz pravca Tašmajdanskog parka, Žanki Stojanović pažnju privlači neobičan predmet što leži po strani od glavnog ulaza. Izgažen i prljav, razjapljenih peševa i groteskno izvijenog rukava, izvrnute postave, na pločniku leži muški kaput. Odmah prepoznaje da je to kaput Dragoljuba Milanovića. Samo jedan pogled bio joj je dovoljan da vidi kako je i Stoimenovski shvatio. Pre dva dana gomila je provalila u zgradu gde su bili zabarakadirani generalni direktor Milanović i njegov pomoćnik Komrakov i, dočepavši se obojice, stala da iskaljuje bes na tom uistinu neočekivanom propagandističkom ulovu najvišeg ranga. Snimci događaja vrteli su se preko celog dana po svim TV stanicama, i Milanovićev kaput koji mu je strgnut u toj gužvi – uz snimke koji prikazuju Milanovićevog druga u nevolji Komrakova – behu već postali svojevrsnim zaštitnim znakom tog prevratničkog 5. oktobra.
Na ulazu u zgradu već sutradan je postavljeno obezbeđenje. Dočekuje ih mlad, visok momak, u crnoj kožnoj jakni, koji u prvi mah ne želi da ih pusti unutra. „Mog sina nisu pustili da izađe odavde, a vi mene sad ne puštate da uđem. Izvinite, ja ću ipak ući….“
Penju se zajedno na četvrti sprat i ulaze u prostoriju koja je nekad pripadala glavnoj sekretarici. Levo i desno su kancelarije Komrakova i Milanovića. U zgradi nema struje i električna svetiljka u čuvarevoj ruci baca sablasne senke po zidovima. Svuda po podu gomile razbacanog papira, nameštaj ispreturan, neke fioke dopola izvučene, druge zjape provaljenog dna; tragovi gareži po nameštaju i zidovima. U Milanovićevoj kancelariji zatiču na stolu metalni poslužavnik sa gomilom nepojedenih ćevapa i praznim bocama viskija pored. Tu su i svežnjevi rasutih fotografija, uspomene Komrakova i Milanovića sa njihovih mnogobrojnih putovanja po svetu (redovno u društvu elegantnih i nasmejanih TV voditeljica). Na podu polomljeno staklo i prosut šećer. Nalaze nekakve kese i trpaju u njih sve što im dođe pod ruku a što im se u tom času činilo od važnosti; tu su 3-4 telefonska imenika Komrakova, velika plaketa zahvalnica general-majora Aleksandra Bakočevića naslovljena na RTS, mnoštvo fotografija, molba izvesne stenografkinje N.N., ključevi. Odlučuju da te sakupljene stvari ponesu sa sobom.
Stigavši u svoj maleni stan u Rakovici, Žanki Stojanović je sinulo kroz glavu s neobičnom jasnošću da su ti predmeti što ih je donela kući, i to što je videla u spaljenoj Televiziji, zapravo tek mali deo inventara jednog istorijskog događaja koji je tesno isprepleten s njenom ličnom istorijom i životom: odjednom shvata da će prizori koje je videla nestati i ubrzo biti zaboravljeni ako ih nekako ne sačuva. Kratko razmišlja i zatim telefonom poziva režisera Janka Baljka; predlaže mu da zajedno odu u Takovsku i Aberdarevu i naprave snimke tih prostorija u koje su godinama pristup imali samo malobrojni. (Taj materijal kasnije će ući u drugi deo Baljkovog dokumentarnog filma o bombardovanju Televizije Srbije, „I mrtvi ubijaju“).
Milanovićev kaput ostao je da leži na istom mestu i narednih nekoliko dana, sve dok ga radnici koji su krčili šut i uklanjanjali pocrnele školjke automobila sa parkinga ispred zgrade nisu najzad bacili na đubre.
Nastavlja se
