ENOprema je, međutim, na vreme iseljena iz zgrade, kao i ljudstvo. U trenutku napada, 21. aprila, u zgradi nije bilo nikoga; jedinog preostalog čoveka, čuvara, policija je deset minuta pre samog bombardovanja obavestila da izađe. Kada je pogođen Pink, sve ostale stanice emitovale su snimak filmskog urednika te televizije Roberta Nemečeka kako, sa šoljicom espresa u ruci, pokazuje na zgradu Centralnog komiteta u plamenu, nonšalantno objašnjavajući da su zaposleni još pre dvadesetak minuta sišli liftom.
Narednog dana, 22. aprila, pogođena je Miloševićeva rezidencija na Dedinju, u Užičkoj 15, ali su stvari (i stanari) i ovog puta na vreme sklonjeni. Tog istog dana u požarevačkom kafiću „Roleks“ dešava se razgovor između Miloševićevog sina Marka i generala za informisanje i moral Aleksandra Bakočevića, koga je na sastanak dovezao takođe oficir, po činu kapetan. Predmet njihovog razgovora, tokom kojeg je Bakočević oslovljavao Miloševićevog sina sa „Komandante“ bilo je predstojeće bombardovanje Televizije. Milošević mlađi, kao dobar sin svog oca, primećuje da će „žrtve biti zanemarljive“ u odnosu na nesumnjivu dobit u propagandnom ratu.
Za to vreme, u vojnom Operativnom centru u Podgorici, zastavnik Krstevski dobija presretnutu i dešifrovanu poruku iz Avijana o predstojećem napadu na RTS. Poruka je istog dana, 22. aprila, prosleđena Operativnom centru u Beogradu. Tu joj se gubi svaki trag.
Zaposleni na Televiziji slažu se da od „18 časova 22. aprila“ u zgradu više nije ušao nijedan strani novinar. Po rečima jednog svedoka, međutim, izvesni ruski novinar po imenu Aleksandar Maljikov bio je u Televiziji negde između 19:30 i 20:30, odakle se brzo udaljio, posavetovavši ostale da je najbolje da i oni odu.
U Tašmajdanskom parku i na uglu Majke Jevrosime postavljene su kamere; zgrada Televizije je potpuno osvetljena. Na dan napada iz zgrade Televizije iseljena je oprema Radio Jugoslavije, a dežurni snimatelji preselili su se iz Takovske u Hilandarsku. U 19 časova služba DOC-a, zadužena za nadzor i obezbeđenje Televizije, zaključava svoje kancelarije i preseljava se u drugu zgradu. Sirene za vazdušnu opasnost oglašavaju se u u 21.26; urednike Dušana Čukića i Milorada Komrakova lični šoferi odmah nakon toga odvoze iz Aberdareve. Unutrašnje i spoljne kamere su isključene. General Vojvodić, koji je doputovao iz Podgorice za Beograd, ulazi u zgradu i izvodi kćerku Nataliju Sinanović, koja odlazi čim se začula sirena za vazdušnu opasnost; za njom uskoro odlazi i Vojvodić.
Iste te večeri pre fatalnog udara, u Budimpešti, Imre Biro sluša telefonski razgovor spoljnopolitičke urednice Tatjane Lenard sa nepoznatom osobom iz Televizije Beograd, gde Lenardova upozorava tog nepoznatog sagovornika kako ima pouzdane informacije da će Televizija ubrzo biti gađana. U dva časa i šest minuta iza ponoći zgrada u Aberdarevoj pogođena je raketom.
Odmah po bombardovanju, dok još traje raščišćavanje ruševina, Dušanu Munitlaku, ocu poginule šminkerke Jelice prilazi službenik Državne bezbednosti i pita ga šta mu je kćerka radila unutra kada je njihova služba „javila u dvadeset do dva da će Televizija biti gađana.“
Sledećeg dana snimatelju Dušanu Iliću, koji je došao sa zadatkom da snimi srušenu zgradu, jedan drugi službenik DB saopštava: „Bili smo sinoć u Takovskoj, 20 minuta pre bombardovanja i naredili obezbeđenju da izvrši evakuaciju u roku od narednih deset minuta.“
Držeći slovo na godišnjem pomenu nastradalim radnicima, Filip David, književnik i bivši urednik Dramskog programa Televizije Beograd, izgovara sledeće: „Nikad neću zaboraviti tu noć kada su stradali radnici Televizije. Dan pre njihove pogibije kurir sa Televizije doneo mi je knjige i tekstove iz ispražnjene kancelarije u koju godinama nisam mogao da uđem, objašnjavajući da se sledeće noći očekuje bombardovanje Televizije.“
Nastavlja se
