ENU propagandnom leglu RTS-a, centralne odaje bile su na četvrtom spratu, u kancelariji br. 402, gde se nalazio direktor Milanović, a preko puta njega, u br. 405, bila je Komrakovljeva kancelarija. Sprat niže nalazile su se prostorije Informativnog programa, kao i kancelarija dežurnog urednika u noći kada je zgrada u Aberdarevoj pogođena, Miloša Markovića. To mračno uredničko-propagandno leglo, sem pomenutih lica, činili su još Jovan Ristić, Tatjana Lenard, Dušan Čukić, Željko Avramović, Simo Gajin i neki drugi, za ovu priču manje važni ljudi.
Svaka od ovih osoba specimen je tog vremena, i treba je uzimati pincetom, s krajnjom obazrivošću, kao kukca, nikako golim rukama. Dušan Čukić, koga bismo mogli nazvati Komrakovom rane Miloševićeve ere (njihov gospodar nesumnjivo je uočio tu njihovu međusobnu sličnost, imenovavši Čukića za predsednika Saveza novinara Jugoslavije a Komrakova za šefa novinara Srbije), napravio je odlučujući uspon i stekao status nedodirljivosti rezervisan za najvernije službenike režima kada je kao voditelj Drugog dnevnika na dan demonstracija 9. marta 1991. u samom početku emisije objavio kako je u neredima poginuo milicioner Nedeljko Kosanović, da bi tek nakon pet minuta dodao, gotovo uzgred, da je policija ubila i jednog demonstranta, učenika Branivoja Milanovića130. Podsetimo se da je upravo Čukić, kako tvrde svedoci, u noći bombardovanja napustio zgradu istovremeno sa Komrakovom čim su se začule sirene.
Pažnji suda izmakao je i Željko Avramović, urednik Unutrašnjo-političke rubrike, koga će preživeli svedok Miloš Marković kasnije nazvati „jednim od najvećih poverenika u Televiziji, koji te noći uopšte nije bio u zgradi“. Šta je time hteo reći Marković? Da je Željko Avramović po rasporedu trebalo te noći da bude u zgradi, a nije? Ili nešto drugo?
O njemu dovoljno govori video-zapis emisije „Aktuelnosti“, emitovane 1. oktobra 1999. Tu Željko Avramović, nakon što je zemlja bila bombardovana tokom sedamdeset osam dana, izjavljuje sledeće: „Mi, stvaraoci na RTS-u, sada smo dobili moralnu satisfakciju da je sve ono što smo radili minulih godina bilo ispravno. Mi, koji smo dotle bili optuživani od dela javnosti da smo režimski novinari, odnosno da služimo državi i narodu, shvatili smo posle ove agresije da smo radili nešto časno i plemenito… Svako je nečiji i svako radi za nekoga. Mi smo radili za svoj narod.“
„Svako je nečiji i svako radi za nekoga“, reči su Avramovića, po kojima će ostati upamćen u sramnoj istoriji srpskog novinarstva devedesetih godina; u tim rečima bio je sadržan zapravo ceo program, deviza i pogled na svet zaposlenih u RTS. To su bile reči koje bi mogle stajati na ulazu ne samo u zgradu Televizije nego i ostalih državnih institucija tokom poslednje decenije stoleća što se bližilo kraju, a za Srbiju i više nego u doslovnom smislu. Zlatne reči miloševićevske ere.
Potpuno preuzimanje Televizije i njeno stavljanje u funkciju apsolutne miloševićevske vladavine izvedeno je 1993. godine, ukazom tadašnjeg direktora Milorada Vučelića koji je u jednom danu otpustio preko 1.100 zaposlenih. Bili su to ljudi visoke stručnosti koji nisu pristali da iznevere osnovna načela novinarske etike, te su stoga i morali biti odbačeni kao balast. Otpušteni su vrhunski urednici pod čijom su upravom stvorene najuglednije redakcije beogradske televizije, Filip David, književnik i urednik Dramskog programa i Ibrahim Hadžić, pesnik i urednik Obrazovnog programa, zatim pesnik Miodrag Stanisavljević.
Nastavlja se
