ENU tom feljtonu, u dnevniku Nacional, Komrakov se žali na progon koji se, navodno, nad njim vrši („Osećam se kao truleks iz sudopere“, Nacional 11-12. januar 2003). Lustrirani bivši šef propagande Miloševićevog režima (jedan od retkih) bio je posle 5. oktobra spao po kazni na mesto čuvara u TV Zvečki, gde su mu narednih meseci društvo pravili, što vidimo iz njegovih dnevničkih brljotina koje će kasnije pretočiti i u knjigu, drugi jedan portir Mile, nekoliko radnika obezbeđenja i čopor izgladnelih pasa-lutalica. Protestujući što se jadanjima takve kreature („truleks iz sudopere“), koja je desetak poslednjih godina huškala na ubistva, uopšte daje ma kakav publicitet, gospođa Žanka Stojanović, u ime porodica poginulih radnika s Televizije, odgovorila mu je na stranicama tog istog Nacionala:
Vi kukumavčite nad dva crna petka, ona koja se dotiču vaše cenjene kože, ali vam ne pada na pamet da pomenete i onaj treći, onaj od 23. aprila 1999, kada ste nekoliko minuta nakon tragične smrti mog deteta i njegovih drugarica i drugova mahnito urlali na svoje ljude da snimaju ruševine RTS-a, da „snime sve“, s očitom zadnjom mišlju da tragediju iskoristite za svoj suludi propagandni rat protiv ostatka sveta.
U tom ratu godinama ste igrali ulogu dobro plaćenog podstrekača ludila i mržnje, ulogu tupog cenzora ili banalnog lažova, već prema potrebi. Nudeći se nekim novim poslodavcima, vi se danas hvalite svojim „profesionalnim kvalitetima“, zaboravljajući pri tom glavno, svoju bazičnu amoralnost. Ja znam za vašu sklonost da tu amoralnost vidite kao svoju prednost, ali trebalo bi da se setite kako ste se iz anonimnosti uzdigli upravo u jednom krvavom vremenu, kao izraz vladavine ludila i kao deo te iste vladavine. To da ste sada očigledno osetili da je kucnuo čas vašeg povratka, priznajem da me ispunjava strahom. Taj strah utoliko je jači što je redakcija tiražnih novina ‘Nacional’ pružila široki publicitet vašem „dnevniku“, prešavši tim svojim činom elementarnu granicu razlikovanja dobra i zla. Jer vi ste, g. Komrakov, zločinac a ne žrtva.
Uprkos svojoj osvedočenoj marljivosti i revnosti („Ja sam i po osamnaest sati provodio u redakciji“), Komrakov je upravo te večeri kada je Televizija bombardovana odlučio da napusti zgradu čim se oglasila sirena za uzbunu, u 21.20. „Kao što sam objasnio kod istražnog sudije, ja sam prethodno tri dana i tri noći bio neprekidno u zgradi Televizije“, izjavio je Komrakov na sudu 25. decembra 2001. Na glavnom pretresu Komrakov će pod zakletvom izjaviti – u punoj suprotnosti s tvrdnjama ostalih kolega koji su ga videli kako istovremeno sa Dušanom Čukićem napušta zgradu oko pola deset, praćen prodornim zvucima sirena za uzbunu – da je na poslu ostao sve negde do pola jedan ili jedan iza ponoći (ne seća se tačno). Otišao je, kaže, jer više „nije mogao da izdrži“.
Te noći kada je Komrakov otišao kući na zasluženi odmor, na mestu dežurnog urednika zatekao se Miloš Marković, urednik kulturne rubrike. Zanimljivo je pratiti psihološku liniju Markovićevog samootrežnjenja i spoznavanja istinskih pobuda njegovih nadređenih (koji su ga ostavili u zgradi da pogine zajedno s ostalima), i to od prvih njegovih izjava na suđenju pa sve do kasnijih intervjua u štampi, godinu-dve nakon toga, gde govori o „strašnoj istini“ o RTS-u koja tek treba da se otkrije.
„Mene je bombardovanje zgrade RTB u Aberdarevoj ulici zateklo u samoj zgradi u sobi broj 308. U njoj sam bio kada je… eksplodirala bomba. Te večeri sam došao na posao oko 18 časova. Trebalo je da dođem oko 20 časova, ali sam uvek dolazio ranije“, kaže Marković u istražnom postupku, februara 2001. Sledi rečenica na koju valja obratiti posebnu pažnju: „Imao sam ulogu glavnog dežurnog urednika u Informativnom programu. Inače, na televiziji sam bio urednik kulturne rubrike“.
Već tada mu je nešto, dakle, bilo sumnjivo i on, kao urednik kulturne rubrike, shvata da je u svojstvu dežurnog urednika u Informativnom programu te noći igrao nekakvu ulogu. U nastavku kaže: „Kao što sam već rekao, bio sam u sobi br. 308, u svojoj kancelariji, kada je došlo do eksplozije. Posle toga sam instinktivno pokušao da napustim zgradu, bilo je tu vatre, dima, prašine, dramatičnih situacija, uspeo sam da preživim“.
Nastavlja se
