ENPouzdani svedok Perišić tereti ga za dve stvari. Prvo, da je primio set naredbi Savezne vlade o funkcionisanju televizije u ratnim uslovima, potpisavši lično „prijem tih naredbi“, uključujući i naredbe broj 37 i 49 o obaveznoj evakuaciji ljudstva i tehnike iz Aberdareve (pri čemu je Ristić bio obavezan da o svakom propustu pri izvršenju naredbi obaveštava republičkog ministra informisanja i Savezno ministarstvo odbrane). Drugo, „po njegovom (Ristićevom) nalogu, neki produkcioni kapaciteti radili su punom snagom usred rata, snimale se emisije i maksimalno angažovali ljudi“.
Sud je, raspitujući se o uređivačkoj politici Televizije Beograd i o načinima pravljenja najgledanije informativne emisije Dnevnik, u jednom trenutku došao – morao je da dođe – i do uloge glavnog uređivačkog tela RTS-a, takozvanog Kolegijuma. Na više puta ponovljeno pitanje suda o radu tog najvišeg tela, svedok Milorad Komrakov davao je karakteristično konfuzne i smušene odgovore, ali ni jedan jedini put nije izrekao Ristićevo ime, iako je spomenuo sve druge, direktora Milanovića, urednike raznoraznih rubrika, Tatjanu Lenard, službu Narodne odbrane, čak i sebe – sve je, dakle, pomenuo i spreman je sve da prizna osim jedne činjenice: da se taj isti Kolegijum svakog dana sastajao i da je Ristić predsedavao tom skupu kao odgovorno lice. Zašto je Komrakov nastojao po svaku cenu da izbegne pominjanje Ristićevog imena? Pretpostavljamo da je time štitio sebe: isplivalo bi na površinu da je zapravo on, Komrakov, imao najvećeg udela pri krojenju propagandnog programa, a da je Ristić samo overavao Komrakovljeve vanredne zamisli (njega su lično najviše zanimale emisije o psima), insistirajući pri tom na što doslednijem „intenziviranju broja emisija“.
Homo duplex Topalović: „Planiranje broja ljudi koji su radili u ovoj zgradi u Beogradu vršeno je tako što je održavan Kolegijum, a na čelu je bio Jovan Ristić, pomoćnik generalnog direktora za televiziju ili program. Na Kolegijumu je određivana vrsta posla za svaku narednu nedelju i to je dostavljano poslovnim jedinicama, preko planske službe, pa i jedinicama koje su radile u mom (tehničkom) sektoru“.
Po naređenju tog istog Ristića, na primer, dežurni u studiju imali su da puštaju na svakih sat, uz svoj potpis, snimke „branitelja mostova“ kako vredno brane mostove čak i kad nikoga već davno na mostu nije bilo, kako bi „narod za koji su svesrdno radili“ crpao zanos iz te nezdrave ideje da su mostovi i dalje branjeni živim telima hrabrih „mostobranitelja“.
Ristićeva ovlašćenja išla su tako daleko da, recimo, nije uopšte morao da podnosi račune Milanoviću niti ga se plašio. Razloge Ristićeve ‘nedodirljivosti’ lako je pogoditi: bio je član najtvrđeg jezgra JUL-a, zajedno sa Lenardovom i Božidarom Nikolićem (kao što svedoči preživeli urednik Marković). On i njegovi partijski ljubimci (psi), primali su, dakle, naređenja i polagali račune jedino svojoj šefici, Mirjani Marković, dok je direktor Milanović to isto bio u obavezi prema svome šefu Miloševiću; određene razlike u (bračnim) direktivama uvek su postojale i niko nije smeo previše da zadire u delokrug rada onih drugih, jednostavno zbog nepredvidivosti mogućnih posledica po sebe (taj isti princip inače vlada i među mnogobrojnim tajnim službama).
Jovan Ristić viđen je u Aberdarevoj odmah pošto je zgrada pogođena; specijalni izvestilac generalnog sekretara UN za ljudska prava Jirži Dinstbir tvrdi da su on (Jovan Ristić) i direktor Milanović punih dvanaest sati ranije bili obavešteni o tome da će zgrada biti gađana. Postavlja se (hipotetičko) pitanje nisu li možda samo ‘julovci’, sa Ristićem, Nikolićem, Lenardovom i njihovom nenametljivom šeficom sa tim bili upoznati, a da možda Milošević o svemu tome nije imao pojma? Ali kako onda, s druge strane, objasniti to da bivši pripadnik pratnje Prezidentovog sina, (iz zatvora) pominje sastanak Marka Miloševića sa generalom Bakočevićem i još dvojicom oficira, koji su o tome razgovarali čitav dan ranije, a on lično prisustvovao njihovom razgovoru. Onda nikako neće biti da Milošević baš ništa o tome nije znao, ako su za to već znali njegova supruga i sin, dakle članovi njegove najuže porodice (uključujući i generala Bakočevića).
Nastavlja se
