ENTo što se desilo nije mu dovoljno, taj nekromant negovane brade i ljubitelj cvetnih dezena hoće još mrtvih da bi ih bacio u čeljusti svojih nezasitih gospodara, još spaljenog i krvavog mesa da bi imao o čemu da pravi emisije sa uvek agilnim Komrakovom i neumornim Božidarom Nikolićem i ostalim julovskim saradnicima! Uza sve to, on se ruga preživelima i iživljava nad njima, terajući ih da ostanu i dalje u zgradi koja je bombardovana koliko pre tri dana, opet ih zastrašujući s posebnom okrutnošću! Ta apsolutna nezainteresovanost za druge, to odsustvo svih skrupala i elementarni nedostatak svakog poštovanja za ostala ljudska bića (a „poštovati druge ne znači misliti dobro ili loše o njima, već pre uzdržati se, u smislu minimalnog programa, od toga da ih ne povredimo ili uništimo, bilo fizički ili moralno“, veli Gabrijel Tejlor), taj nedostatak poštovanja koji je odlikovao kako Ristića tako i ostale funkcionere ostalih najvažnijih institucija srpske države i društva, svedoči o finalnoj fazi dehumanizacije tog istog društva, u kojem pojedinac, dakle, već odavno ništa ne znači i gde je Srbija sa Miloševićem dosegla jedan dublji nivo nepovratne samodestrukcije.
Navodimo najvažnije delove Ristićevog proglasa:
„Ukoliko se vazdušna opasnost objavi u toku emitovanja žive informativne emisije prelazak ekipe dnevne režije i celog studija može da se ostvari samo tokom većeg snimljenog priloga i takva emisija se nastavlja iz rezervnog studija u skloništu. Ukoliko na rezervnom mestu nema mogućnosti nastavka žive emisije, emisija mora da se završi u dnevnoj režiji i povlačenje ekipe u sklonište vrši se tek sa prvom snimljenom emisijom.
Žive, informativne emisije ne smeju se prekidati ni u kom slučaju.
Povratak ekipe u dnevnu režiju vrši se posle znaka prestanka vazdušne opasnosti ili posle direktne naredbe koje mogu da izdaju: Dragoljub Milanović – generalni direktor, Jovan Ristić – pomoćnik generalnog direktora, Milorad Komrakov – glavni urednik Informativnog programa i Slobodan Perišić – rukovodilac Službe bezbednosti.“
Ovde se jasno vidi da je Ristić taj koji izdaje naredbu da se „žive, informativne emisije ne smeju prekidati ni u kom slučaju“, dok su ovlašćenja ostalih rukovodilaca u toj naredbi provizorna i post festum; njima je dopušteno da narede povratak ekipa u zgradu posle prestanka vazdušne opasnosti. Jedini među njima kome je u toj krvavoj marodersko-propagandnoj predstavi zagarantovana moć da potpisom odlučuje o životu i smrti zaposlenih jeste, dakle, direktor Jovan Ristić, i on se tim ovlašćenjem u punoj meri i služi, jer takvo naređenje izdao je ovog puta ne generalni direktor Milanović, nego upravo on.
Na osnovu sudskih spisa i svedočenja pouzdanih svedoka, kao i čitavog niza višestruko potvrđenih činjenica, može se s velikom pouzdanošću reći da glasine koje su kružile nakon bombardovanja Televizije nisu bile neosnovane: sve upućuje na to da su čelni ljudi RTS-a dobro znali šta će se dogoditi te noći 23. aprila i da su od početka stajali tu negde u prikrajku, na sigurnom, čekajući da se obistini ono što je NATO uveliko najavljivao. Već nekoliko minuta nakon bombardovanja, kraj srušene zgrade u Aberdarevoj pojavljuje se i grupa najviših rukovodilaca RTS-a, među kojima su Milanović, Ristić, Komrakov i Vojvodić.
Po svedočenju dežurnog urednika Markovića, bombardovanje je iz Tašmajdanskog parka snimala jedna omanja ekipa na čelu sa Božidarem Nikolićem, koji je, naglasimo ponovo, sem Ristića i Lenardove, bio treći član trojke JUL-a u tvrdom uređivačkom jezgru Televizije Srbije.
Krajem juna 2004, pet godina nakon bombardovanja RTS-a, Jovan Ristić daje intervju dnevniku Kurir, žaleći se da mu je politički angažman naneo puno štete, „naročito posle petog oktobra“. Malo dalje govori o značaju zabavnog programa na televiziji i tu otkriva zanimljivu činjenicu, koja unekoliko rasvetljava kako je on, kao reditelj raznih folkoteka i kvizova („Malo ja, malo ti“), dogurao do mesta pomoćnika direktora: „Istraživanja gledanosti su pokazala da kad god je RTS emitovao dobre serije i zabavne emisije, gledanost Dnevnika je rasla!“ U osnovi jednostavan recept: dati ljudima što više zabave radi što više propagande. Što više „ristićevštine“ radi što više „komrakovštine“.
Nastavlja se
