EN„U vreme ubistva mog sina-jedinca Nebojše Stojanovića i njegovih petnaestoro kolega u zgradi RTS-a vi ste zauzimali položaj ministra odbrane Velike Britanije. U međuvremenu ste napredovali u karijeri: promaknuti ste na više i bolje plaćeno mesto generalnog sekretara NATO. Budući na tom položaju, to znači da ste nasledili i dokumentaciju vašeg prethodnika Havijera Solane.
S tim u vezi, zamolila bih vas u svoje ime i u ime majki ostalih žrtava da mi odgovorite da li ste vi i nomenklatura kojoj ste pripadali (i još pripadate) ikoga obavestili ili upozorili da ćete bombardovati civilni objekt, zgradu TV Srbije, a ako jeste, kada i na koji način ste to učinili?
Molim vas za pisane dokumente, ako postoje.
Žao mi je što vam uopšte pišem, umesto da oplakujem svog sina; prinuđena sam, međutim, da istražujem kako i zbog čega je umro, jer niko drugi u današnjoj Srbiji to ne čini.
Za vas imam još nekoliko pitanja:
Da li ste kao roditelj i kao čovek svesni zločina koji ste počinili?
Osećate li se krivim, a ako ne, zašto?
Šta biste učinili nekome ko bi naložio ubistvo vašeg deteta?
Nadam se da ćete imati dovoljno hrabrosti da mi odgovorite na ova pitanja i još više hrabrosti da sa ovim pismom upoznate i svoju decu.
Želim vam puno sreće na planu vaše dalje karijere.“
Kako bi proverila da li je poruka stigla do lorda Robertsona, Ž. S. moli jednog svog prijatelja, koji radi kao novinar, da pokuša, ako je ikako moguće, da stupi u kontakt sa kancelarijom generalnog sekretara NATO. On to ubrzo zbilja i čini, prosledivši Robertsonovoj predstavnici za štampu Arijan Kentijer pitanje o sudbini zahteva porodica poginulih radnika. Već tog istog dana, 30. januara 2001, stiže sledeći odgovor:
„Pismo je dato generalnom sekretaru. On ga je letimično pogledao i sigurna sam da će se kasnije na njega vratiti.“
Odgovor Džordža Robertsona stigao je tek za pola godine, krajem jula 2001. Taj odgovor je stigao sa zakašnjenjem, ali je lord Robertson, svejedno, jedini političar koji je ikada pismeno odgovorio na neko pismo Ž. S. (bilo domaći ili strani) i jedini funkcioner NATO koji nije odbio da se s njom lično susretne:
„…Jedan opšti odgovor koji moram da vam pružim na vaše pitanje jeste da je NATO preduzeo vojnu akciju protiv Savezne Republike Jugoslavije da bi izbegao humanitarnu katastrofu na Kosovu, kao posledicu etničkog nasilja koje je vršio bivši režim.
NATO je pokušao sve što je mogao da bi tokom sukoba nasilje koristio u najmanjoj meri i da bi izbegao civilne žrtve.“
U novembru 2003, Džordž Robertson dolazi u Beograd i Ž. S., koja za to saznaje doslovno u poslednji čas, svega dan ranije, poziva svog prijatelja novinara da pokuša još jednom da nekako dođe do generalnog sekretara i prosledi mu pitanja koja za njega ima. Njenom prijatelju, za divno čudo, preko kabineta predsednika Srbije i Crne Gore, polazi za rukom da Robertson bude obavešten o želji porodica da se nađu s njim i lično mu predaju pitanja, što ovaj i prihvata. Sastanak je zakazan za sutradan uveče u Palati federacije.
Protokol im ostavlja na raspolaganju svega pet minuta, ali i to je dovoljno da Ž. S. postavi pitanja koja želi.
Uveče, nju i njenog prijatelja novinara čeka neugodno saznanje da u zgradi nema zvaničnog prevodioca, ali srećom njen pratilac govori engleski, pa će moći da preuzme tu ulogu. U ogromnoj svečanoj sali gde ih uvode, tzv. „Crvenom salonu“, zauzimaju mesto u dnu, pored masivnog stola od rezbarenog drveta. Ubrzo ulazi lord Robertson, u pratnji svoje predstavnice za štampu i još jednog saradnika. Pozdravljaju se i Ž. S. mu postavlja pitanje na koje lord iscrpno odgovara. Iz bujnog toka njegovog govora iz kojeg joj prijatelj prevodi sva važnija mesta, ona razabira samo rečenicu koja se jednako ponavlja: „Vaš sin je poginuo zbog kosovskog egzodusa“.
Lord Robertson brzo i mnogo priča, kao da je odlučio da drži neku vrstu monologa. Svejedno, Ž. S. je zadovoljna jer mu je već na početku predala listu sa pitanjima na koja želi odgovor. Prošlo je već mnogo više od predviđenih pet minuta i Ž. S. krajičkom oka hvata panične kretnje službenika protokola, koji joj daje nekakve znake sa suprotnog kraja sale.
Ona naglo ustaje, lord Robertson takođe. Pozdravlja se s njom i, pre odlaska, pruža joj svoju vizit-kartu naglašavajući da ga može pozvati kad god zaželi.
„Ovo je moja posetnica“, odgovara Ž. S nakon trenutka oklevanja, pokazujući na mali medaljon koji nosi oko vrata, na kojem je slika njenog poginulog sina, „i to mi je sasvim dovoljno“.
Jasno se videlo da je lord Robertson, i bez pomoći prevodioca, shvatio šta je htela da mu kaže.
Nastavlja se
