ENA da su njegove procene bile tačne, potvrđuje i reakcija tog istog javnog mnjenja na vest o bombardovanju Televizije Beograd, kao i jedinstvena osuda akcije NATO koja je stigla iz redova svih najvažnijih organizacija za zaštitu ljudskih prava.
Milošević je, dakle, nesumnjivo imao vrlo jake motive da žrtvuje radnike Televizije, mnogo snažnije nego glavni komandanti NATO koji su naredili tu besmislenu operaciju. Utoliko pre što se njemu nijedna cena nikad nije činila previsokom radi golog opstanka na vlasti, o čemu dovoljno rečito govori bilans ratova koje je Srbija vodila tokom devedesetih: preko dvesta hiljada ubijenih i pet miliona raseljenih. U svetlu tih činjenica, žrtvovanje radnika Televizije bilo je za Prezidenta tek obična dečija igra. Tokom prevrata od petog oktobra, u trenutku kada mu se rušila vlast, jedno od prvih Miloševićevih naređenja generalu Pavkoviću (po svedočenju samog Pavkovića) bilo je da vojni helikopteri raketama gađaju palatu „Beograd“ i prekinu emitovanje televizijskog programa Studija B, iako je u zgradi u tom trenutku bilo najmanje hiljadu ljudi.
Pokušajmo da zamislimo da se našao neko ko bi na svoju ruku, iz bilo kojih razloga, ostavio zaposlene te noći na Televiziji, ne obavestivši Prezidenta o onome što se spremalo. Taj neko za to bi odmah bio surovo kažnjen; tu se Milošević ne bi mnogo premišljao.
Kad je reč o RTS-u, linija komandne odgovornosti bila je vrlo kratka: polazila je od Miloševića, predsednika i vrhovnog komandanta, i preko Savezne vlade i premijera Momira Bulatovića vodila pravo do generalnog direktora RTS-a Dragoljuba Milanovića, koji je imao čin generala. Ko je, dakle, izdavao naređenja Milanoviću? Domaći sud pažljivo se čuvao da se dotakne tog pitanja. Jasno je i zašto: tada bi se morala ispitati uloga Miloševića kao vrhovnog komandanta i, sledstveno tome, kompletnog vojnog vrha, a Milanović bi se u tom slučaju, iz uloge jedinog okrivljenog i optuženog, iznenada mogao prometnuti u ulogu ključnog svedoka protiv Miloševića, Vojske Jugoslavije i njenih nebrojenih generala, dakle protiv najvažnijih institucija srpske države; u krajnjoj liniji, morao bi se otvoriti proces protiv te iste države za koju je žrtvovanje radnika Televizije bio samo jedan sitan, sporedan detalj u širokoj panorami zločina. Štiteći od odgovornosti vojni i državni vrh, predstavnike civilne i vojne vlasti ondašnje SR Jugoslavije, pravosuđe je štitilo i sebe, jer takvo kakvo jeste, ono je i samo predstavljalo jednu od stožernih institucija i ugaonih kamena režima, čija odgovornost u trasiranju te dugogodišnje državne politike zločina nipošto nije bila zanemarljiva.
Kraj
