ENVlast je, kada je pokrenut postupak za ubistvo Slavka Ćuruvije 14. januara 2014.godine, najavila da će se istraga nastaviti da bi se otkrili svi koji su učestvovali u ubistvu Ćuruvije. Sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić je tada poručio: “Niko neće biti izuzet”. Međutim, niko do danas sem prvobitne četvorke nije okrivljen.
Šef, kum, i svedok odbrane
Možda primer Branka Crnog, fukcionera vladajuće SNS, najbolje oslikava (ne)spremnost vladajuće strukture da se do kraja suoči sa ubistvom Ćuruvije i drugih zločina iz vremena Slobodna Miloševića u čijoj je vlasti kao ministar informisanja participirao i sam Vučić. Sadašnji predsednik je bio inicijator da se oktobra 1998. donese anticivilizacijski zakon protiv slobodnih medija na čijem udaru su se prvo našle Ćuruvijine novine – Dnevni telegraf i nedeljnik Evropljanin. Branko Crni u vreme ubistva Ćuruvije bio je prvi zamenik šefa DB sada optuženog Markovića i glavni operativac tajne službe. Nakon dolaska SNS-a na vlast 2012. godine spominjao se kao mogući kandidat za zamenika ili savetnika šefa BIA. Međutim, zbog njegove reputacije ne samo u Srbiji, nego i u demokratskom svetu to se za sada nije dogodilo, ali nije ni sprečilo da kao neformalni savetnik do danas bude čest gost u Ulici Kraljice Ane u Beogradu, gde je sedište BIA. Crni je posle 5. oktobra 2000. bio obuhvaćen predkrivičnim postupkom za ubistvo Ćuruvije. Nakon što je 2014. godine pokrenut postupak on će biti samo svedok i to u korist odbrane. Na suđenju ne samo da je svedočio u korist svog kuma Milana Radonjića, sada optuženog kao organizatora ubistva, već i svih optuženih. U svom iskazu pred sudom Crni se i obrušio na svedoke tužilaštva iz DB-a posebno Stevana Nikčevića i Vladimira Nikolića pokušavajući da ih diskredituje. Na primer za Nikčevića je tvrdio da je navodno potplaćivao pripadnike DB da bi mu otkrivali neke stvari.
Crni je tokom dugog pretkrivičnog postupka za ubistvo Ćuruvije koji je trajao 15 godina sve vreme bio u kontaktu sa svedocima iz DB. Jedan susret Crnog sa sada optuženima i svedocima zabeležili su i prislušni uređaji. Februara 2006. u beogradskom klubu “Varadero” na Makišu sastali su se Crni, Kurak, optužen sada kao ubica, i svedok Slaviša Arsić, koji je neposredno pre toga dao iskaz u vezi ubistva Ćuruvije policijskom inspektoru Draganu Kecmanu. Kurak je tada zaključio: “Kecmana treba o‘laditi”. Na suđenju je inspektor Kecman svedočio da mu je tada pretio svedok Arsić, koji je bio obezbeđenje Crnog. Inače, preko baznih stanica utvrđeno je da su Crni i Radonjić pričali četiri puta na dan ubistva Ćuruvije i to posle zločina.
O brojnim pritiscima i opstrukcijama iz tajne službe su na samom suđenju za ubistvo Ćuruvije svedočili istražitelji iz policije i pojedinici iz DB. Iz policije Dragan Kecman, Mile Novaković i Dragan Karleuša, a iz DB Zoran Stijović, Stevan Nikčević i Vladimir Nikolić. Kecaman, koji je vodio istragu od 2004. rekao je da su svedoci iz DB “strahovali za svoj život”, navodeći konkretne situacije. Novaković i Karleuša, koji su istragu vodili 2001. godine svedočili su da ih je DB opstruisao i da su čak pokušavali da ih skreću sa istrage. Stijović, koji je priveo sada optuženog Radonjića 2001. godine rekao je da je nakon toga došao do saznanja da je bio “meta pucača koji su došli preko Drine”. On je ispitivao 2001. godine i optuženog Markovića, pa je povodom toga svedočio: “Marković je bio uplašen i plašio se za svoju i bezbednost porodice”. Stijović, koji je doslovno shvatio prioritete vlade Zorana Đinđića, da se razreše politička ubistva, u drugoj polovini 2001. godine sklonjen je sa slučaja, a kasnije, izložen progonu napustio je DB.
Povratak majora Fiće
Kontakti nekadašnjih čelnika DB, među kojima nije samo Crni, sa svedocima iz tajne službe samo su se pojačali nakon zvaničnog pokretanja istrage za ubistvo Ćuruvije januara 2014. godine. Tako je kada je pokrenuta istraga zabeležen telefonski razgovor Dragana Filipovića- Majora Fiće, koji je bio u Šangaju, sa okrivljenim kao neposredni ubica Miroslavom Kurakom, koji je lociran u Africi. Filipović se čuo zatim i sa Mirjanom Marković, šeficom zloglasnog JUL-a i udovicom Slobodna Miloševića, koja je bila obuhvaćena predkrivičnim postupkom kao naredbodavac ubistva Ćuruvije.
Inače, Filipović je bio blizak saradnik sve četvorice optuženih za ubistvo Ćuruvije. U vreme ubistva bio je zamenik šefa Druge uprave i savetnik optuženog šefa DB-a Markovića za “specijalne operacije”, a koje su po njegovim rečima bile – likvidacije. On je u Drugoj upravi bio zamenik optuženog Radonjića, koji je sa mesta šefa Duge uprave došao na mesto načelnika Centra DB Beograda i kratko vreme je obavljao obe funkcije baš pred ubistvo Ćuruvije. Takođe, Filipović je kao zamenik šefa Druge uprave bio nadređeni Romiću, optuženom kao saizvršiocu. Filipović je bio zadužen i za saradnju DB sa JSO, gde je Kurak, bio instruktor.
U svojoj knjizi “Anatomija globalističkog smrada” Filipović ne samo da je priznao da je bio Markovićev savetnik za likvidacije već je opisao kako se vrh DB posle 5. oktobra političi prestrojio. Napisao je da je posle izborne pobede Vojislava Koštunice nad Slobodanom Miloševićem održan sastanak vrha DB-a kome je on prisustvovao i gde je dogovoreno: “Da se priznaje pobeda Koštunice i da se dalje oslanja na radikale (primedba autora: “radikali” su Srpska radiklana stranka iz koje se 2008. izdvojila sada vladajuća SNS) i nacionalne snage”. U istom uratku Filipović opravdava ubistvo Ćuruvije pišući ono što je Mirjane Marković javno lagala novembra 1998. godine kada je Ćuruviju nazvala izdajnikom, tvrdeći da on podržava SAD u želji da bombarduju Srbiju.
“On je javno podržavao američko bombardovanje, nazivajući ga ‚demokratskim činom‚. To je najverovatnije bio razlog zbog kojeg je likvidiran negde na početku rata, u pauzi između dva ‚demokratska bombardovanja‚. Za njegovu smrt globalisti okrivljuju isključivo DB, mada je, objektivno, to mogla organizovati i izvršiti bilo koja od patriotskih grupacija kojih je tada u Srbiji bilo na desetine”, piše Filipović.
On preko svog sestrića Marka Blagojevića, sadašnjeg ambasadora Srbije na Kipru i 106. na listi vladajućeg SNS-a za poslednje skupštinske izbore ima kontakt i sa vlastima. Dosta godina ranije Filipović je svog sestrića Blagojevića angažovao kao vozača u rezervnom sastavu JSO. Blagojević koji je jedno vreme bio i vozač svog ujaka imao je brzometnu karijeru u diplomatiji od dolaska SNS-a na vlasti. Prvo je bez konkursa primeljen na mesto savetnika ministra spoljnih poslova Ivana Mrkića, zatim je bio generalni sekretar Ministarstva, pa je imenovan za ambasadora početkom 2017. godine.
Filipović se posle dugog izgnanstva u Šangaju gde je bio nakon akcije “Sablja” 2003. godine vratio privremeno u Srbiju decembra 2015. Vuk Drašković, lider SPO koji je i sam bio više puta meta DB govorio je o dolasku Filipovića u zemlju.
“Filipović se vratio da zastrašivanjem ili na neki drugi način, možda i podmićivanjem svedoka i sudija, obori optužnicu za ubistvo Ćuruvije i da u Apelacionom sudu osigura i potvrdi oslobađajuću presudu za Radonjića, Romića i Stevana Bastu zbog budvanskog atentata nadamnom”.
<!—->
Strah i amnezija svedoka
Neki svedoci iz DB-a u postupku za ubistvo Ćuruvije su na samom suđenju počeli da pate od iznenadne amnezije, a neki su odbijali da daju odgovore navodeći da su ugroženi. Tako je na primer februara 2016. godine Aleksandar Radosavljević, zaboravio svoj iskaz iz istrage. Radosavljević, koji je bio učesnik u tajnoj pratnji Ćuruvije u istrazi je 2007. godine svedočio da je u blizini mesta ubistva video beli “golf”, za koga je utvrđeno da ga je koristio optuženi Romić, ali na suđenju je rekao da se toga ne seća. Na pitanje nadležnog zamenika tužioca Milenka Mandića u kojim su slučajevima tajna praćenja DB-a, osim Ćuruvije i Ibarske magistrale (ubistvo četiri funkcionera SPO 3. oktobra 1999.) završena ubistvom, Radosavljević je odgovorio:”Ne želim da ugrozim sebe”.
Predsedavajuća tročlanog Veća Specijalnog suda sudija Snežana Jovanović ga je zatim podsetila da ima pravo da ne odgovori na pitanje kojem bi sebe izložio krivičnoj odgovornosti i sramoti. I on je to iskoristio.
O ugroženosti i pretnjama krajem septembra 2016. godine na samom suđenju govore i ključni svedoci Ulemek i braća Simović, ali ne menjaju ranije iskaze. Ulemek je ponovio iste optužbe, ali je naveo i da mu je prećeno da odustane od svedočenja.
“Ne želim da kažem ko, rešiću ja to” rekao je Ulemek. Na pitanje optuženog Romića da li mu je on pretio, Ulemek je odgovorio: “Direktno niste, možda jeste, a možda niste”. Romić ga je pitao i da li mu je optuženi Kurak pretio, a Ulemek je odgovorio: “Ne znam. Nije se predstavio, a ko je koga slao, to ćemo da vidimo”. Braća Miloš i Aleksandar Simović, koji su u istrazi potvrdili iskaz Ulemeka, na suđenju su rekli da strahuju za bezbednost svojih porodica ukoliko budu mnogo govorili. Miloš je rekao da ostaje pri iskazu iz istrage, ali je odbio da odgovara na pitanja.
“Moj brat i ja smo dobijali pretnje preko naših porodica da odustanemo od ovog svedočenja… Na televiziji sam video premijera Vučića na konferenciji kada je rekao da hoće da rasvetli sve zločine iz prošlosti. Poverovao sam da će tako biti…” svedočio je Miloš, dok je Aleksandar Simović rekao samo: “Ne želim da svoju porodicu dovodim u poziciju da imaju bilo kakav problem zbog mojih izjava”.
Sporne sudske odluke
Oktobra 2016. godine jedna sudska odluka u drugom suđenju imala je važan značaj za postupak za ubistvo Ćuruvije. Radonjić i Romić, kojima se sudi za ubistvo Ćuruvije, i Stevan Basta su pod čudnim okolnostima pravosnažno oslobođeni optužbe da su pomagali u pokušaju ubistva Vuka Draškovića u Budvi 15. juna 2000. godine. Neobično je bilo što sud u ovom postupku nije prihvatio dokaze iz drugih predmeta za politička ubistva, koji su okončani pravosnažnim osuđujućim presudama. Pre svega iz postupka u kome su za budvanski atentat na Draškovića kao izvršioci osuđena trojica pripadnika JSO, a kao organizatori Radomir Marković i Milorad Ulemek Legija. Dok je kao naredbodavac u presudi idnetifikovan pokojni Slobodan Milošević za koga se konstatuje da je iz nisikih pobuda tražio da se ubiju njegovi politički protivnici.
Najznačajnije u ovom postupku za atentat na Draškovića u Budvi nije oslobađanje Radonjića i Romića, kojima se sudi za ubistvo Ćuruvije, već Baste, koji je bio viđen za svedoka saradnika. Naime, sa osuđujućom presudom tužilaštvo bi imalo šta da ponudi Basti, koji je bio koordinator DB za praćenje medija, a da zauzvrat svedoči o ubistvu Ćuruvije.
Tročlano Veće Specijalnog suda – predsedavajuća Snežana Jovanović i članovi sudije Vladimir Mesarović (sin nekadašnje predsednice Vrhovnog suda Nate Mesarović) i Dragan Milošević odlučilo je jula 2017. godine da se zatvorski pritvor Radonjiću i Romiću u postupku za ubistvo Ćuruvije zameni kućnim sa “nanogicom”. Oni su izašli iz zatvora, a Apelacioni sud je odbio žalbu tužilaštva koje je još prilikom prvobitnog određivanja pritvora ukazalo da optuženi kao bivši visoki funkcioneri DB mogu lako da dođu do lažnih dokumenta i promene identitet, te da mogu da utiču i na svedoke.
Veran Matić, predsednik Komisije za istrživanje ubistva novinara, čiji je rad bio presudan za pokretanje postupka za ubistvo Ćuruvije, kaže da optuženi imaju prijatelje i saradnike koje su zadužili i koji bi mogli uticati na suđenje.
“Određivanje kućnog pritvora, pre saslušanja svih svedoka, dvojica optuženih su sigurno iskoristili, jer im je bilo omogućeno da slobodno komuniciraju i sa optuženim Kurakom koji je u bekstvu, ali i sa preostalim svedocima. To je razlog zbog kojeg Komisija smatra da je sudsko veće prekršilo odredbe Zakona o krivičnom postupku i zbog čega treba da bude zatraženo njihovo izuzeće”, reko je Matić.
Inače, za isto Veće Specijalnog suda- Jovanović, Mesarović i Milošević Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da su prilikom donošenja oslobađajuće presude Luki Bojoviću kršili zakon u korist optuženog da je kao vođa zemunskog klana odgovoran za tri ubistva. Pre ovoga veoma sporno je bilo oslobađanje Stanka Subotića Caneta za koga su Vojislav Šešelj i disidenti naprednjaka rekli da je finasijer SNS-a. Vrhovni sud je takođe utvrdio da je kršen zakon u korist Subotića koga je prvobitno oslobodilo isto veće Specijalnog suda. Ovo Veće je oslobodilo i dva puta sudiju Blagoja Jakšića, a i tom prilkom su kršili zakon.
Ovo Veće je na suđenju za ubistvo Ćuruvije dva puta 24. aprila i 12. juna 2018. godine iz sudskih spisa izdvajalo ključni materijalni dokaz – diskove sa registrovanim pozivima sa baznih stanica kojima se utvrđuje da su Kurak i Romić bili na mestu ubistva, čime se ruše njihovi albiji. Apelacioni sud u Beogradu prvo poništva rešenje Veća Specijalnog suda obrazlažući da “navedeni dokazi nisu pribavljeni na nezakonit način, kako pogrešno utvrđuje prvostepeni sud”. Međutim, to ne sprečava Veće Specijalnog suda da ponovo izdvoji taj dokaz. Konačno Apelacioni sud je odluku preinačio i uvrstio u dokaze.
“Prvo je sudija za prethodni postupak prihvatio optužnicu i dokaze među kojima se nalaze i diskovi sa zabeleženim lokacijama optuženih. Zatim je postupajuće Sudsko veće prihvatilo takvu otpužnicu na početku suđenja. Ipak, isto Veće je kasnije donosilo odluke da se ovaj dokaz, izuzme iz sudskog procesa, jer je, po njihovom zaključku, pribavljen na nezakoniti način”, podseća Veran Matić.
Isto Veće je iz dokaza izdvojilo i zapisnike sa saslušanja dvojce važnih svedoka koji su u međuvremenu preminuli – Cvjetina Milinkovića, dežurnog načelnika u Centru DB Beograda na dan ubistva Ćuruvije koji vodi i Dnevnik dežurstava, i Zorana Pavića, načelnika 9. odeljenja za tajnu pratnju. I ovaj dokaz je u predmet vratio Apelacioni sud na žalbu tužilaštva.
Takođe ovo Veće je na kraju suđenja odbijalo i da sasluša policijskog inspektora Dragana Kecmana koji je vodio istragu. Prvo je saslušan samo o načinu na koji je došao do diskova sa podacima sa baznih stanica. Tada je član sudskog veća Dragan Milošević, koji retko ispituju svedoke, počeo na veoma oštar način da postavlja pitanja i čak ulazi u prepirku sa inspektorom. Kecman je zatim saslušan ponovo na zahtev tužilaštva, ali ga je sudija Jovanović prekidala nedozvoljavajući mu da detaljno govori.
Propaganda i pritisci
Veran Matić kaže da je u svojstvu predsednika Komisije za istraživanje ubistava novinara javno saopštio na osnovu iznetih činjenica“da Sudsko veće očigledno vodi proces tako da optuženi budu oslobođeni, s obzirom na upornost u odlukama kojima se ključni dokazi isključuju i pored odluka Apelacionog suda”.
On podseća da ga je zbog toga oštro napala Advokatska komora Beograda i to onaj deo koji predvodi advokat Jugoslav Tintor, u čijoj se upravi nalaze i advokati odbrane optuženih za ubistvo Ćuruvije.
“Čak su tražili da se kao krivično delo uvede kršenje pretpostavke nevinosti, sa kaznom zatvora do tri godine. Mojoj osudi se pridružilo Društvo sudija i Visoki savet sudstva. Kasnije je u javnoj debati zaključeno da nije bilo kršenja pretpostavke nevinosti i pritiska na sud. Sudsko veće je odbilo da do kraja izvede sve dokaze i najavljuje brzo zaključivanje procesa”, navodi Matić.
On napominje da su na kraju suđenja počele i pripreme javnog mnjenje za oslobađajuću presudu.
“U nedeljniku Ilustrovana politika, koji je u vlasništvu države, izlazi tekst koji relativizuje slučaj ubistva Ćuruvije i kojima se tvrdi da nema dokaza protiv optuženih. Isti autor teksta (Đorđe Martić) je, samo nekoliko dana pre nego što se dogodilo ubistvo, napisao tekst kojim lažno optužuje Ćuruviju da je tražio bombardovanje Srbije. Danas isti autor žestoko napada nezavisne medije sa istih poziciija sa kojih su zabranjivani devedesetih godina”, navodi Matić.
U poslednjem tekstu u Ilustrovanoj politici se na najprimitivniji način napadaju Veran Matić i Ljiljana Smajlović, takođe članica Komisije i prijateljica ubijenog Ćuruvije. Pre toga u dnevnom listu Politika 19. maja 2017. godine objavljen je takođe tekst u kome se za ubistvo Ćuruvije okrivljuje ubijeni premijer Zoran Đinđić, koji je u stvarnosti insistirao da se pokrene istraga za ubistvo novinara. Autor tekstova u Ilostrovanoj politici i Politici je Đorđe Martić svedok u postupku za ubistvo Ćuruvije koji je krajem devedsetih kao propagandista Miloševićevog režima bio urednik Ekspres politike. On je kao urednik Ekspres politike odobrio sraman tekst “Ćuruvija dočekao bombe” koji je bio uvod u ubistvo novinara jer je objavljen samo tri dana pred likvidaciju. Taj tekst, kako je utvrđeno, objavljen je po narudžbini Mirjane Marković. Tekst je tada čitan i u udarnom dnevniku državne televizije. Propagandista Martić je i na samom suđenju, kada je svedočio jula 2016. godine, nastavio da lažno optužuje ubijenog Ćuruviju.
“Ćuruvija je imao bliske veze sa onima koji su nas bombardovali, tako da nisam imao moralno pravo da ne objavim taj tekst … Novinar i ja smo razgovarali i ja sam ga savetovao šta da stavi u tekst“, svedočio je Martić, koji i dve godine kasnije na završnici suđenja obavlja isti prljavi propagandni posao kao i pred ubistvo Ćuruvije.
Predsednik Aleksandar Vučić se površno ogradio od naslovnih starana i naslova u Ilustrovanoj politici, čiji je država većinski vlasnik. Međutim država i njene institucije ni danas nisu proširile istragu na još neke umešane u ubistvo Ćuruvije, a ni posle više od dve godine nije utvrđeno ko je pretio ključnim svedocima u postupku za ubistvo Ćuruvije, kao i zašto su se neki drugi svedoci osećali ugroženo. O aktivnostima čelnika DB iz vremena ubistava Ćuruvije, Branka Crnog, Dragana Filipovića, Franka Simatovića – Frenkija državni zvaničnici i institucije ćute. Nije ponovljen zahtev Rusiji da se izruči Mirjana Marković, koja nijednom nije saslušana povodom ubistva Ćuruvije. Čak nije ni formirana stalna radna grupa za traženje Miroslava Kuraka, koji je optužen kao neposredni ubica a koji je i dalje u bekstvu.
Sadašnja vlast zato svoju odgovornost za ovaj postupak ne može da sakrije iza samostalnosti sudstva, koja je inače sporna i po rečima samih sudija kao i međunarodnih posmatrača. Zato će i konačna presuda otkriti i stvaran odnos vlasti prema ubistvu Slavka Ćuruvije.
