ENPitanja sa kojima je suočena naša “sedma sila” već su obišla zemlje u okruženju. Odgovor je samo jedan. Novinari će se izboriti za svoja prava u onoj meri u kojoj budu hrabri i solidarni, organizovani u sindikat dovoljno masovan i snažan da natera poslodavce da potpišu kolektivni ugovor.
Prosečna novinarska plata u Srbiji je 13.000 dinara, a većina novinara nema rešeno stambeno pitanje. Imidž pametnog, vrcavog i nepotkupljivog teško je braniti pred činjenicom da je gazda uvek u pravu i da novi vlasnici najčešće nisu “iz branše”.
Za novinare u Srbiji tek stižu teški dani. Direktor RTS Aleksandar Tijanić najavio je u ovoj godini otpuštanje 1.500 ljudi. BK televizija se upravo “pročistila” – oko 200 zaposlenih je, prema nezvaničnim podacima, ostalo bez posla, a takva sudbina, vrlo brzo očekuje još stotinak. RTV B 92 nedavno otpuštanje osamdesetak zaposlenih objašnjava “optimizacijom i pokušajem što produktivnijeg rada”.
U privatnim medijima, gde je stanje najgore, mnogi novinari nisu prijavljeni niti primaju plate po nekoliko meseci. “Nacional” je zbog toga već stigao do suda, a novinari “Balkana” su pomoć zatražili od esnafskih udruženja.
Sliku upotpunjuju lokalni mediji koje tek čeka privatizacija i koji u nju ulaze bez kolektivnih ugovora što budućim vlasnicima daje priliku da rade šta hoće.
Slamka spasa za zaposlene u medijima je potpisivanje nacionalnog kolektivnog ugovora kojim bi se postavili kriterijumi o zapošljavanju i otpuštanju radnika kao i svim pravima i obavezama iz radnog ali i honorarnog odnosa medijskih radnika. Pojedinačni kolektivni ugovori mogli bi da po svojim odredbama “idu” ispod nacionalnog.
Sindikat novinara Srbije i Samostalni sindikat su još proletos dostavili resornim ministarstvima – za rad i socijalnu politiku, za kulturu i informisanje i ministarstvu finansija – predlog nacionalnog kolektivnog ugovora, napisan prema međunarodnim standardima i usaglašen sa domaćim zakonodavstvom. U razgovorima sa ministrima Slobodanom Lalovićem i Draganom Kojadinovićem zaključeno je da nema “druge strane” jer udruženja poslodavaca nemaju reprezentativnost i početak pregovora o nacionalnom kolektivnom ugovoru odložen je do usvajanja novog zakona o radu.
Ni novi Zakon o radu, međutim, ne obavezuje poslodavce da se organizuju u udruženja tako da priča o pregovaranju može da ostane “zamrznuta” jer je, naravno, jasno da pravni haos jedino odgovara poslodavcima.
Sudbinu novinara u Srbiji za sada dele Crnogorci i sve tri članice BiH gde, takođe, nije potpisan nacionalni kolektivni ugovor. Hrvati već dve godine biju bitku sa svojim udrugama poslodavaca jer pokušavaju da im snize prava već osvojena na nivou pojedinačnih kolektivnih ugovora.
Pre nego što su strane kompanije ušle u Hrvatsku, SNH je u najvećim medijskim kućama potpisao kolektivne ugovore, ukupno osam. Strancima je ostalo ili da to poštuju ili da, suočeni sa pretnjom SNH na hrvatsko tržište uđu sa štrajkom radnika. Izabrali su prvo, a rezultat je bio da su zaposleni u ovim medijskim kućama dobili otpremninu od 50.000 do 100.000 evra, kaže Marinka Boljkovac – Borković, generalni sekretar Sindikata novinara Hrvatske.
Slovenački dnevnik “Delo”, gde su većinski vlasnik zaposleni, uspelo je da se odupre ulasku stranih kompanija. Slovenačke kolege, organizovane u sindikat koji okuplja isključivo novinare, štrajkom je jesenas primorao poslodavce da se organizuju u udruženja i sednu za pregovarački sto o nacionalnom kolektivnom ugovoru.
A da nismo samo mi u Srbiji “teški” na sindikalnom organizovanju, pokazuje i primer SAD. Od 130 miliona radnika, samo 10 posto je organizovano u sindikate. I vode bitku kako da održe i taj procenat, neophodan, bar u našim uslovima, za “osvajanje” reprezentativnosti.
D.Čabarkapa
