EN
Zahtev Nezavisnog udruženja novinara Srbije rukovodstvu RTS-a da ukine prenose sednica srpskog parlamenta zbog, kako navode, činjenice da je Skupština postala izvorište govora mržnje u svrhu političke promocije pojedinaca i političkih partija, nije naišao na podršku među političkim partijama, a protiv njega su i u Udruženju novinara Srbije.
I jedni i drugi uglavnom vide šta bi se time postiglo, odnosno nisu ubeđeni da bi ukidanje prenosa iz Skupštine ukinulo i govor mržnje u njenoj sali.
-Nadežda Gaće, predsednica NUNS-a, kaže, međutim, za „Politiku“ da su na ovaj potez praktično bili naterani nefunkcionisanjem parlamenta.
-Da je presedavajući Vojislav Mihajlović kaznio Zorana Krasića zbog onoga što je rekao Ivani Dulić-Marković, mi ne bismo imali potrebu ovo da radimo. Apsolutno sam protiv svih zabrana, ali kad vidite da ljudi tamo ne rade svoj posao, kad ne odgovaraju za svoja dela, morate nekako da reagujete- kaže Gaće, naglašavajući da je neprihvatljivo upotreba kafanskog jezika u parlamntu.
Ona misli da se ne mogu praviti poređenja sa prošlim vremenima, kada je vlast Slobodana Miloševića ukidala skupštinske prenose i tako, praktično, onemogućavala da stavovi ondašnje opozicije dopru u javnost.
-Druga su sada vremena, mnogo toga se promenulo. Imate toliko medija, da svako može da se informiše o svemu. Potrebno je, jednostavno, raztdvojiti primitivizam od demokratije- objašnjava predsednica NUNS-a.
Nino Brajović, predsednik Udruženja novinara Srbije, protiv je 8ukidanja skupštinskih prenosa, jer se njima, izmešu ostalog, ostvaruje i kontrola rada parlamenta.
-Ukidanjem prenosa ne bi prestao i rečnik uvreda. Rešenje je u zakonskom sankcionisanju govora mržnje-kaže Brajović za „Politiku“ i ocenjuje da obustavom prenosa skupštinskih sednica ne bi bio i unapređen javni život.
Demokratska stranka Srbije najpre smeta što se uopšte NUNS meša u stvari koje, kako kaže Andreja Mladenović, portparol stranke, nisu u njihovoj nadležnosti. On, istovremeno, dodaje da prenosi nisu nešto što je od presudnog značaja za funkcionisanje Skupštine, što ne znači da je DSS za njihovo ukidanje.
-Skupštinski prenosi uvek su mnogo značajniji za opoziciju nego za vlast, jer za vlast nije preterano važno da li će da ih bude. Mi, međutim, nikad nećemo pokrenuti inicijativu za prekid skupštinskih prenosa-kaže Mladenović.
Potpredsednik Demokratske stranke Dragan Šutanovac ocenjuje da ukidanje prenosa iz srpskog parlamenta ne bi bio dobar potez, jer svrha medija nije da sakriva stvari, već da ih prikaže onakve kakve jesu.
-Ne treba zabijati glavu u pesak pred nekim stvarima-kaže Šutanovac za „Politiku“.
Predsednica nUNS-a, međutim, na ovo uzvraća konstatacijom „da smo imali dovoljno vremena da vidimo ko je kakav u Srbiji“. Priča o zabranama skupštinskih prenosa u Srbiji, inače, stara je, praktično koliko o obnovljeni višepartizam.
-Skupštinska većina, sačinjena uglavnom od poslanika SPS-a i ND, 26. jula 1995. godine, na vanrdnom zasedanju parlamenta izglasala je da se obustave prenosi sednica, što je celokupna tadašnja opozicija osudila. Iz parlamenta su tada izišli poslanici SPO; DS, DSS-a i SRS.
Sednice srpskog parlamenta vraćene su na program državne televizije 27. decembra 1997. godine, a sa njim se u skupštinu vratila i opozicija.
Nova priča o ukidanju direktnih prenosa parlamentarnih zasedanja usledila je 2001. godine. Za zabranu su tada bili pojedini predstavnici vlasti iz nekadašnjeg DOS-a, ali je i ukidanje prenosa tražio i Upravni odbor RTS-a, pravdajući se visokim troškjovima skupštinskih prenosa, koji su remetili programsku šemu, snižavali gledanost i smanjivali prihode od marketinga.
Konstatovano je, istovremeno, da direktini prenosi „ohrabruju razne skandalozne ispade“ dela parlamentarne opozicije, koji svoju političku strategiju zasnivaju „ne samo na opstrukciji, nego i na diskreditovanju samog parlamentarnog sistema“. I ovog puta reč je bila, pre svega, o radikalima.
Prenosi su, ipak, ostali, ali su zato ukinuti dve godine kasnije, u martu 2003. godine kada je, posle ubistva premijera Zorana Đinđića, uvedeno vanredno stanje. Ukidanje vanrednog stanja, međutim, nije značilo i povratak skupštinskih rasprava na televizijske ekrane, iako je to opozicija tražila (SPS; DSS; SRS i Stranka srpskog jedinstva).
Direktor RTS-a Aleksandar Crkvenjakov pravdao se, međutim, da RTS nije dobio poziv iz Skupštine da prenosi sednice, ali i ranijim zahtevom UO RTS-a da se prekine sa prenosima, jer su oni pogubni za tehniku i program kuće. UO RTS-a maja iste godine odlučio je da neće biti direktinih prenosa, osim u slučaju važnih i vanrednih sednica.
Nešto kasnije, Odbor za kulturu i informisanje preporučio je RTS-u da poštuje odluku iz decembra 1997. godine o obavezi prenošenja skupštinskih zasedanja. Iz RTS-a su međutim, odgovorili da po novom Zakonu o radiodifuziji nisu obavezni da prenose sednice parlamnta, kao i da su prošla vremena kada je medijima određivano šta i kako da rade.
Tadašnja vlast, međutim, nije preterano insistirala na preporici Odbora za kulturu i informisanje, dok je opzicija pretila bojkotom Skupštine dok se prenosi ne vrate.
Iz NUNS-a su upozoravali da će manipulacija prenosima skupštinskih zasedanja biti izbegnuta jedino u slučaju da o njima bude odlučeno unutar RTS-a, bez ikakvih politikih pritisaka. Preganjanje između vlasti i opozicije trajalo je sve do 14. oktobra 2003. godine, kada su prenosi ponovo vraćeni na program RTS-a.
M.R. Petrović
