ENTaman kad je izgledalo da je Vlade Divac, odlukom Vrhovnog suda Srbije o pravnoj zasnovanosti osnivanja preduzeća “Divac Ko”, gde bi kapital predstavljali ulozi manjinskih akcionara poznate novinske kuće, dobio vetar u jedra, proslavljeni košarkaš je saopštio da odustaje od zaludnog posla.
Divac je u svom obraćanju javnosti naveo da nema strpljenja, vremena ni entuzijazma da još jednom prolazi kroz sudske procese, natezanja i opstrukcije posle presude VSS-a, koja je potvrdila pravnu zasnovanost, legitimitet i legalitet njegovih dosadašnjih aktivnosti i planova u vezi s Kompanijom “Novosti”.
Tako se Divac, po ko zna koji put, suočio sa marifetlucima srpske politike. Još u Miloševićevo vreme, zakulisnim radnjama, sprečena je njegova kandidatura za nacionalnog predstavnika u najvažnijoj svetskoj sportskoj instituciji – Olimpijskom komitetu. Potom se našao u zagrljaju novih vlasti, koje su mu, uz usputna laskanja, diskretno podapinjale noge. Izvisio je u slučaju aranđelovačkog “Knjaza Miloša”, da bi jesenas, u poslednjem trenutku, uspeo da izbegne hapšenje i brzopotezno presvlačenje u sivomaslinastu uniformu, što mu je ostalo kao nekakva hipoteka zbog neprihvatanja da učestvuje u voždovim ratnim avanturama.
Ideja “udeličarstva”, na osnovu koje je Divac pokušao da se ušunja u vlasničku strukturu “Novosti”, nije ni nova, ni nelegalna. Menadžmentu koji se opire privatizaciji moglo se doskočiti ili javnom ponudom ili organizovanjem malih akcionara. Brojne srpske kompanije (“Dijamant”, “Neoplanta”, FMP, “Trudbenik”, “Ce market”) promenile su vlasničku formu na taj način. Zakon o privrednim društvima u članu 118. je predvideo da se kao osnivačni kapital mogu koristiti akcionarski udeli. Na osnovu toga, Divac je pozvao male deoničare “Novosti” da unesu svoje akcije u novo preduzeće, obećavši im 2.500 evra za jednu akciju. Veći deo malih akcionara odazvao se tom pozivu, tako da se u posedu “Divac Ko” našao značajan vlasnički paket. Ali, onda je iz zasede iskočila država i rekla da to tako ne može, da je Divac obezvredio njen kapital (oko 30 procenata) i kao šlag podnela je dve odvojene sudske prijave.
Najviša sudska instanca u zemlji – Vrhovni sud Srbije – donela je, međutim, nedvosmislenu odluku da je Divčevo postupanje bilo legalno i legitimno. Uostalom, zašto bi propisi u jednom slučaju važili, a u drugom ne? Kako je odluka VSS-a izvršna, očekivalo se da će njema primena biti brza i efikasna. Međutim, Agencija za privredne registre nije potvrdila obavljenu dokapitalizaciju, a broker Hipo Alpe Adria banke, kod koga je registrovan najveći broj akcionara, ne izvršava naloge i zahteva dodatne papire i instrukcije Centralnog registra.
Sa te adrese stigli su, kako u svojoj epistoli srpskoj javnosti objašnjava Divac, i dodatni zahtevi, između ostalih i taj da se Centralnom registru dostavi odluka Vrhovnog suda. Na kraju, proslavljeni reprezentativni centar navodi da se preksinoć suočio i sa dva telefonska poziva. U prvom je dobio “stručno” obrazloženje zašto niti treba, niti će moći da postane akcionar “Novosti”, a u drugom savet, u par “dobronamernih” rečenica, da bi mu bilo najbolje – da se povuče. Poruke su, kako je objasnio Divac, stigle od strane “poverljivih i pouzdanih” osoba.
Za kompanijom, koja je u 2004. imala nešto više od milion evra profita i čije je najvažnije izdanje – “Večernje novosti”, u februaru imalo prosečan tiraž od 250 hiljada primeraka, otvoren interes su pokazali samo Divac i nemački medijski koncern “VAC” (WAZ), čija je ponuda bila još i jača (3.600 evra za akciju naspram Divčevih do 3.000 evra). Međutim, nakon svega što se dešava lako se može dogoditi da iz mraka, kao pobednik, iskoči neko od “ozbiljnih i poželjnih” kupaca, i tada ćemo saznati šta je to nacionalni interes? Ili nećemo znati ništa!?
V.Harak
