Vraćam se u Srbiju na jesen

Zašto premijer, i u vašem slučaju kao kod „Ce marketa“, nije primenio svoju čuvenu medijatarsku ulogu u zaštiti srpskog brenda i nacionalnih interesa?
– Ne razumem pitanje i ne znam za taj slučaj. Uostalom, bez obzira na značaj „Novosti“, zašto bi se premijer petljao u pitanja privatne svojine i uređenja vlasničkih odnosa „Novosti“.

Ali, premijer je bio medijatar uspešnog dogovora između gospode Miškovića, Beka i Radulovića o „zaštiti“ „Ce marketa“ od „napada“ „Merkatora“. Zašto nije pozvao vas, Beka i Manju Vukotića da „zaštite“ Novosti od NJAZ-a?
– Ne, hvala. Takvi dogovori meni nisu potrebni, niti bih ih prihvatio. O tome sam vam već prethodno govorio.

Na kraju ste ipak odustali?
– Odluka Vrhovnog suda doneta je 15. juna, a prvi deo registracije firme je obavljen tek posle mesec dana (13. jula). Istog dana dobijam uveravanja sa visokog nivoa da će kompletna registracija i rešenje biti gotovi sutradan do 9. časova. U zakazano vreme, službenica mi saopštava da nema rešenja, jer je „sistem pao“, uz obećanje da će sve biti gotovo u ponedeljak 17. jula. U ponedeljak opet traže dodatne papire, iako je koji dan ranije sve bilo spremno, mi opet tražimo Maglova, njega naravno nema. Istog dana počinjemo akciju preknjižavanja akcija malih akcionara u korist „Divac co“. pri Centralnom registru.

Već ste navikli na „sporost“ administracije. Šta vas je tu odjednom iznenadilo?
– Saznanje da je gospođa Vida Uzelac (direktor Centralnog registra) naručila kompletnu sudsku dokumentaciju koju sam imao proteklih meseci u sporovima sa državom, uključujući i rešenje ministra Bubala da Agencija za privredne registre može da pristupi registraciji dokapitalizacije „Divac co“. Odjednom sam postao svestan da počinje novi „začarani krug“ na relaciji Maglov – Uzelac. Ta ista gospođa je registrovala Republiku Srbiju kao akcionara „Novosti“ na „časnu reč“ i danima i noćima zbrajala akcije „Knjaza Miloša“ da bi se dostigla famozna kvota od 25 odsto pri prvom preuzimanju „Knjaza“. Ceo slučaj su „zapečatili“ pomenuti telefonski pozivi. Definitivno sam shvatio da, ako me nisu hteli u „Novostima“ februara 2006, neće to ni sada, jer se ništa nije promenilo. Više nisam imao strpljenja ni volje za njihove „igranke“ i novi krug od nekoliko meseci, a možda i godina.

Ako vi niste, ko je onda glavni gubitnik u ovim slučajevima?
– Glavna žrtva su, recimo, akcionari i zaposleni. Navešću primer sedamnaest malih akcionara „Knjaz Miloša“ koji su izmanipulisani, a to niko ne priča zato što nemaju snagu da izađu u javnost i kažu šta im se desilo. Reč je o starijim ljudima, čije su akcije bile bespravno prodate (bez njihovog ovlašćenja), da bi „gospoda“ prešla potrebnu kvotu, prilikom iniciranja prvog preuzimanja „Knjaza“, od 25 odsto, i oni se, verovali ili ne, još i dan-danas tuže, odluka se stalno odlaže, a nedužni ljudi iscrpljuju i ponižavaju.

Evo drugog primera iz „Novosti“. Mali akcionari su podeljeni i posvađani, a moja ideja je bila da ih ujedinim, da ih naučim da racionalno razmišljaju, a ne da „Manjo and Co“. njima manipulišu raznim pismima, pretnjama, lažima i insinuacijama i da primenjuje zakone kako mu odgovara.

Zamislite situaciju. Na jednoj strani obespravljeni akcionari-vlasnici „Novosti“ sa 32 odsto vlasništva, odnosno 2.200 akcija, nasuprot gazda Manjo Vukotić sa 13 (trinaest) akcija. Pa ipak je on (ili neko drugi) sebi dao za pravo da odlučuje o njihovim sudbinama, uništavanju i obezvređivanju imovine i o onome što su stvarali decenijama. Podigne kredit i isplati im „papirnatu“ dividendu – pet hiljada dinara po akciji, i smiri do sledeće Skupštine, novog kredita i dividende….

Pomenuli ste mnoga imena i slučajeve. Plašite li se novih tužbi?
– Ne, naprotiv. Stojim iza svega što sam vam rekao, i spreman sam da se pojavim na sudu u svako doba, po bilo kom tužbenom zahtevu. Posebno bi mi bilo zadovoljstvo da me tuži gospodin Štimac i njegova bratija iz Komisije. Tek bi tada o svemu progovorio.

U medijima ste pominjani kao kandidat koji bi glatko „prošao“ za predsednika.
– Mene predsednička kandidatura u ovom trenutku ne interesuje, jer je ciljeve i vizije koje ja kao i većina građana Srbije imam, nemoguće ostvariti kroz predsedničku funkciju. Biti predsednik Srbije danas je više protokolarno-prestižna funkcija, sa relativno malim ovlašćenjima i uticajem na realna dešavanja u našem okruženju, posebno da se iniciraju bilo kakve radikalne promene u interesu građana i njihovog životnog standarda. Mislim da bi, možda, poput cara u Bugarskoj koji je postao premijer, naš prestolonaslednik Aleksandar mogao da učestvuje na izborima za predsednika. S obzirom na to da je izrazio želju da obavlja dužnosti slične predsedničkim, onda bi ovo bio kraći put. Šalim se, naravno, jer je pitanje monarhije ipak referendumsko pitanje.

Zašto se, onda, ne priklonite nekoj partiji ili formirate svoju?
– Programi partija su, sem nekih nijansi, manje-više identični. Ali se naše partije najbolje pokažu po delima kada dođu na vlast. Čuveni princip fotelje. Kada u nju sednu, zaborave na svoje programe i obećanja data biračima, sve se „ogole“ u beskrupuloznoj borbi za očuvanje vlasti po svaku cenu, ne birajući sredstva i saveznike, odnosno koalicione partnere (čast izuzecima, nekoliko kvalitetnih pojedinaca ima i u ovoj vladi, a neke sam i lično upoznao) gde isključivo rade u funkciji partijskih i svojih ličnih interesa. U tom smislu bi formiranje sopstvene partije, kako ja vidim takav projekat, bilo izuzetno izazovno sa stanovišta mogućnosti stvarne realizacije mojih ciljeva i interesa većine građana naše zemlje. Za takav projekat treba mnogo priprema i odgovora koje ja danas nemam – partijska organizacija i infrastruktura, izbor članova, opštinskih odbora itd.

Izbor rukovodstva stranke mora biti prema rigoroznim zahtevima moralnosti, kompetentnosti i voljnog momenta da se za zajedničke ciljeve i interese građana Srbije izborimo u obećanom periodu. Ne sumnjam da u Srbiji ima veliki broj poštenih i hrabrih građana, posebno mladih ljudi, koji bi zajedno imali snage da naprave radikalni zaokret u razvoju naše zemlje i da relativno brzo pokažemo da Srbija nije umorna i prepuštena depresiji. To je pokazala i 5. oktobra. Samo što, nažalost, 6. oktobar u Srbiji još nije svanuo. Ono što ne želim je da napravim lidersku stranku – ja i portparol, što je izgleda moda u Srbiji poslednje decenije. Ali o ovoj temi, za sada, samo razmišljam, ima vremena da se stvari slože i pokrenu.