Сезона пребројавања

Машала, што би рекли Босанци. Са господином Даниловићем делим утисак да нам је штампа на ниским гранама, да нам медији нису баш кредибилни, да често пишу по налогу политичких елита, економске моћи, разних интересних група – од културних до безбедносних кланова, свесно и још чешће из незнања… Али, какве везе с тим имају Босанци?

Није да нема уредника који би због продатих хиљаду примерака тиража или једног процента рејтинга гледаности продали и рођену мајку, а камоли да не би изневерили принципе професије којом се баве; није да нема оних који своје конвертитство плаћају новим прекомерним и неукусним додворавањем ономе што мисле да мисле ови што су сада на власти; није да се медија нису, понегде, дочепале и незналице… Али, какве везе с тим имају Босанци?

Зашто би баш они били подложнији свим овим манама, зашто су Босанци мање отпорни, по мишљењу Рајка Даниловића, на вирус који уништава систем објективне, одговорне и одмерене штампе? Да ли би нам медији били бољи када би лиценцу за уређивање добили само Срби, рођени у Србији, и Енглези, на пример, ма где били рођени?

У среду сам био на неком ручку где је било подоста и главних уредника и готово сам пао у искушење да неке од њих, за које не знам одакле су, питам да нису из Босне, не бих ли на лицу места доказао или оповргао теорију адвоката Даниловића да уредничко порекло има везе с могућношћу да се штампа контролише. Претпостављам да их је, уз све послове које има, господин Даниловић, некако пребројао увидом у књиге држављанства и крштенице, или он мисли да у Србији има само пет медија, јер је тек за троје главних уредника, у недостатку бољих аргумената о њиховом раду, у јавности, боље рећи јавној чаршији, истицано да су босански „ориђинали”, с једва одсутним наговештајем да је реч о типовима који би опет убили неког престолонаследника, па да се зарати…

Од озбиљних људи не очекујете неозбиљне аргументе у тако важној ствари као што је медијска слика Србије, која, понављам, није добра, али је ваљда таква из других разлога а не зато што медије воде јатаци Ратка Младића и коректори литерарног опуса Радована Караџића, противници свих облика реформације српског друштва, каквим се, однекуд, из дискурса српске неолибералне чаршије, имају сматрати сви Босанци.

Овакав облик генералне оптужнице најмање би се могао очекивати од адвоката чија се памет вежба на конкретним случајевима а не на генерализацијама којима су склонији политичари, мада ће се, они паметни, чувати олаких оцена и тешко да ће рећи да нам је адвокатура мафијашка зато што су две трећине правозаступника Србијанци.

Овакво померање тежишта расправе о уређивачкој политици, као и о свакој другој политици, ствара трајни шум који је дуго ометао да се оствари оно чему, несумњиво, тежи и Рајко Даниловић. Наиме, увођење стереотипа у јавни говор потхрањује ону врсту слепе страсти која на аргументе гледа с презрењем, а расправу своди на препуцавање и блаћење оног ко се не слаже са вама.

Адвокат је, у ствари, у бољем делу свог радијског наступа говорио о теми – диктатура мишљења, што је једна глобална, светска тема, нарасла с револуцијом информатичког друштва и под непрестаном паском либералне јавности – од Вашингтона до Москве – за коју би Србија морала да буде животно заинтересована због претходних вишедеценијских лоших искустава и због садашње наваде разних интересних група да остваре контролу над медијима зарад остварења својих политичких и/или економских циљева.

У непрестаној борби између власти и интереса јавности медији у Србији плаћају цену која ће се дугорочно одразити и на углед професије до које ми је стало, али некако ми се чини да није довољно да те „две трећине” вратимо преко Дрине и да је пред нама, укључујући ту и адвоката Рајка Даниловића, тежи пут – да пазимо шта говоримо.