ENOnaj kome je stalo da Ivanu Dulić Marković predstavi kao potomka ustaškog jataka verovatno je znao šta radi; još verovatnije, nije znao niti ga je bilo briga šta je uradio. Naravno, teško je zamisliti odvratniju priču od te kako se zvao čiji otac, da li je zaposlio ustaškog zločinca, da li mu se taj pohvalio šta je radio u ratu i da li su potomci pozdravili taj čin. Tek, Srbija je još uvek društvo u kome mudri najradije ćute, tako da se na ovdašnje poslovične odvratnosti najpre reaguje glupošću jer glupost se dobro čuje samo ako je najbrža i najglasnija, samo ako progovori dok drugi još dolaze sebi i čekaju da ih prođe onaj uobičajeni bol u stomaku.
Naravno, shlolastička rasprava da li je serija kompromitujućih tekstova protiv vicepremijerke govor mržnje ili kleveta, na kraju će se pretvoriti u još jedan razlog za ideološki rat, u kome je govor mržnje poslovično stvar kojoj pribegava tek jedna politička strana, i u kojoj reč tabloid ne znači odrednicu novinskog žanra, već opet neko srodstvo sa mračnim silama, o čijem zlu se ne raspravlja, jednako kao što je u kampanji protiv Dulićeve pripadnost zlu njenog oca potpuno nesporna, tako da je na mediju sasvim lak posao da dokaže očinstvo nad vicepremijerkom i onda će svako od nas, kad je vidi na ulici, moći da se sagne uzme kamen, razbije joj glavu i pohvali se kako je učinio patriotski i bogougodan čin.
Glupost, dakle, tako voli da pravi kvazimisaone sisteme jer oni su gusta mračna šuma u kojoj svaki vrabac liči na sovu, iz koga se svaki pisak čuje kao bas. Zato sam negde skloniji da odvratna kampanja protiv Dulićeve baš i nije deo ideološkog komplota mračnih tabloida, tajnih službi, slobodnih zidara i mističnih vodoinstalatera. Kampanja mi više liči na vlasnika medija u kome je objavljena, ako ste nekada videli taj čudesni spoj tranzicionog Nušića, folklorne verzije Baje Patka i postmodernog Glembaja. I tu se priča završava? Pogrešno, obračun tek sledi.
Voleo bih da je neko od novinarskih udruženja pitanje Dulićkinog oca postavilo kao esnafsku stvar, gde je prosečan srpski novinar, u uslovima kada je ovde javno mišljenje konačno formirano, zapravo najsličniji majoru ruske vojske s početka tranzicije, koji je bio u situaciji da u jednoj ruci nosi kofer s atomskom bombom, a u drugoj stiska novčanicu od sto rubalja, za koju može da kupi četvrt hleba i paštetu. Naravno, kada bi pitanje bilo postavljeno tako izvan ideološkog rakursa lustracije, nas i njih, tajnih službi, tajkuna i kabale, tada bi svako pitao ljude iz udruženja da li su nešto uradili da se tu nešto popravi. Ali to bi bio težak posao, mnogo teži od medijskog lobinga u javnom mnjenju za koji koriste svoje mandate. Tada novinarska udruženja ne bi bila poslednji reptili posle Bogoljuba Karića koji veruju kako bi 2006. trebalo da se bave istim političkim poslovima i na isti način kako su se bavili u vreme Miloševića.
Zato su ovdašnji ideološki kritičari tabloida zapravo ljudi koji priču o Dulićevoj navode na pogrešan trag, zamlate iz doba Jure, neka vrsta poslednjih zagovornika dogovorne ekonomije i protivnika novinskog tržišta.
Jer, ma šta o njima mislili, tržište novina u Srbiji su formirali tabloidi; upravo ti mračni izdanci profesije u medijski sramnoj sezoni 2001/02. razbili su unisonost ovdašnjeg tržišta i sprečili monopol na javnu reč jedne uske grupe ljudi koja je bila rešila da se nametne kao ovdašnja postrevolucionarna elita. Samo tabloidi su naterali takozvane velike novine da se, koliko im je to bilo moguće, iščupaju iz zamke takvog mišljenja, iz sramno dobrovoljne kontrole u kojoj se vesti nisu delile na istinite i lažne, na značajne i beznačajne, već na one koje mogu i one koje ne mogu.
Uloga tabloida u Srbiji zato je istorijska, oni su u srpsko novinarstvo vratili informaciju. Pri tome, naravno, kao i sve revolucionarne pojave, nisu izbegli pistoljero efekat, u kome, pored krivca, često strada i poneko nedužan. Ali istorija je, za razliku od estetike i etike, uvek imala razumevanja za te stvari.
Naravno, ne mislim da opravdam nedelo protiv Ivane Dulić Marković kao prethodno ukalkulisanu kolateralnu štetu, ali ta stvar nije deo ideološkog rata u kome jedni traže ustaše, izdajnike i strane plaćenike, a drugi Miloševićeve saradnike, ratne zločince i mračnjake. To je stvar koja proizlazi iz statusa današnjeg javnog govora, u kojoj se jedna ekipa koja je još iz 80-ih obnovila monopol na javnu reč u prvih par godina posle petog oktobra upinje da taj monopol zadrži, a ova tabloidska grupa da ga razbije. A to što su tabloidi žešći, bezobrazniji, i sočniji, tako izgleda svaki izazivač.
Ideološki monopol na javnu reč danas je razbio glavu Ivani Dulić, sutra će ko zna kome, ali hajde da vidimo da li su samo tabloidi ti koji se bave spinovanjem u javnom govoru. Ni slučajno, jednako kao i oni, bave se tzv. veliki mediji, s tom razlikom što su njihovi urednici u vreme Miloševića obišli nekoliko kurseva po Budimpešti i Budvi, na kojima je bilo reči o tome kako se to radi a da posle ne moraš da pereš ruke baš do ramena, već je dovoljna i vlažna maramica.
Promućurni vlasnik novina koje vode kampanju protiv Dulićeve, tip koji liči na Vlah Aliju, samo što perčin drži naopako, jedino je uspeo da sopstveni interes uglavi u taj rat ideoloških branilaca medijskog monopola i njihovih izazivača i da beskrajno brutalno profitira na njemu. Ako njegove novine prestanu da izlaze, ništa se neće promeniti, i dalje će se voditi rat između tumača stavova i donosilaca vesti, s tim što će tabloidi osvojiti istorijsko pravo na pobedu.
Dakle, napad na Dulićku je proizvod jednog karaktera koji ume da čita ovdašnju scenu. To će reći da je učesnika u napadu jedan, dok je krivaca za tu vrstu govora mnogo više, i oni su gotovo ravnomerno raspoređeni među onima koji veruju da to nisu čista posla čim se neko setio da pomene ustaše i onih koji su ubeđeni da nam se sve to dešava samo zato što šestog oktobra licencu za rad nisu imali samo članovi Nunsa i što od njih nismo napravili dve redakcije dobrih ljudi, a sve ostalo pogasili.
To, naravno, znači da krivicu moraju da podele oni koji veruju da je sasvim normalno da ženu rođenu 60-ih implicitno proglasite saodgovornom za Jasenovac, kao i oni koji kažu kako pod Koštunicom živimo u vreme najgoreg medijskog mraka, u kome, eto, nikako ne možeš ni da objaviš knjigu u kome ćeš na njega naslovnom stranom štampanom u gotici asocirati kao na vanbračno dete Adolfa Hitlera; gde takođe nikako ne možeš da pustiš intervju jednog zaludnog advokata koji će reći kako je problem ovdašnje javne scene u tome što previše novina uređuju ljudi koji nisu živeli u Beogradu u vreme kad je on bio član Centralnog komiteta, pa ne pamte kako izgleda istinska ljudska gromada.
Te dve ideološke grupe, naravno, rade za sebe i to je stvar legitimna, problem je, međutim, što njihov rat sprečava svaku mogućnost bilo kakvog srednjeg puta, bilo čega u čemu bi čovek mogao da se oseća odgovornim sam za sebe i što u poslednje vreme podižu jednu kastu profitera iz tog rata, sveta koji ima tri čiste da vide koliko je taj sistem smešno postavljen sa toliko rupa i nijednu čistu koja bi ga sprečila da to ludilo iskoristi za sopstveni benefit.
Željko Cvijanović
