ENUbistvo Ane Politkovske, jedne od najhrabrijih i najboljih ruskih novinara, žene koja se usudila da razotkrije brutalna ubistva koja su počinile ruske trupe u Čečeniji, konačan je dokaz da predsednik Putin nije isporučio ništa više od obične diktature sa uobičajenim prezirom prema zakonu.
Pravo je vreme da svet, a posebno Evropa, učini takvo prizanje. Nemačko ministarstvo inostranih poslova sprema politiku prema nemačko-ruskim odnosima koja će utemeljiti indiferentnost prema bezakonju u Rusiji kao dobrobit koja je u nacionalnom interesu najmoćnijeg člana Evropske unije. Ali, indiferentnost postaje ublažavanje kad podstiče Putina da koristi bezakonje u međunarodnoj areni, kao u svojoj sadašnjoj kampanji za gušenje gruzijske ekonomije.
Ubistvo Politkovske izaziva zastrašujuće osećanje deja vu, baš kao u vreme kad je KGB bio na vrhuncu – ljudi jednostavno iščezavaju u Putinovoj Rusiji. Ubistvo Politkovske je treće politički obojeno ubistvo u poslednje tri nedelje. Enver Ziganšin, šef inženjera BP Rusije, ubijen je u Irkutsku 30. septembra. Andrej Kozlov, zamenik Centralne banke Rusije koji je vodio kampanju protiv finansijskih prevara, ubijen je 14. septembra.
Činjenica što je ruski javni tužilac general Juri Čajka preuzeo istragu povodom ubistva Politkovske, kao što je to učinio u slučaju ubistva Kozlova, ne budi nadu, kao što bi se to dogodilo u bilo kojoj stvarnoj demokratiji kada je umešan tako visok nivo. U stvari, učešće najvišeg nivoa ruske vlade gotovo da je garancija da ubice nikada neće biti otkrivene.
Ubistvo Politkovske posebno je mračan predznak kad se ima u vidu da je ona bila moćan kritičar ruskog predsednika. U svojim tekstovima u jednom od malo preostalih nezavisnih novina u Moskvi, Novoj gazeti, i u svojim knjigama Putinova Rusija: Život u neuspeloj demokratiji i Prljavi rat: Ruski reporter u Čečeniji, Politkovska je pisala o nestajanju sloboda, što je karakterističan potpis Putinovog predsednikovanja. Kao što pokazuju izbeglištva bivših medijskih tajkuna Borisa Berezovskog i Vladimira Gusinskog i hapšenje naftnog magnata Mihaila Hodorkovskog, tri sudbine očekuju Putinove neprijatelje: izbeglištvo, zatvor, ili grob.
Ne optužujem Putinovu vladu da je naručila ubistvo Politkovske. Posle svega, kao istraživački novinar ona je naljutila mnoge ljude osim Putina, među njima i sadašnjeg premijera Čečenije Ramzana Kadirova koga je optužila za politiku otmica zbog otkupa. Ali, čak i da saradnici Vladimira Putina nisu imali nikakve veze sa ubistvom Politkovske, koje je izvršeno u liftu zgrade u kojoj je živela u centru Moskve, njegov prezir prema zakonu stvorio je klimu u kojoj je izvršeno ubistvo. Poput ubistva nadbiskupa Tomasa Beketa u Kanterberijskoj katedrali pre mnogo vekova, zločin je počinjen u jasnom uverenju da će to zadovoljiti kralja.
Imajući u vidu šta je Politkovska predstavljala – odgovornost demokratskih medija da preispituju Kremlj i njegovu politiku – vlada je trebalo da učini sve da joj se ne dogodi ništa loše. Putinova Rusija je već izgubila 12 vodećih novinara koji su ubijeni proteklih šest godina. Nijedan od ovih zločina nije rešen, što ne bi bio slučaj da je Putinova „diktatura zakona“ nešto više nego PR strategija.
Period od šest godina otkad je Vladimir Putin stigao u Kremlj bilo je vreme duboko konfliktnih signala. Na jednoj strani svet vidi mladog, obrazovanog lidera koji se zalaže za modernizaciju Rusije, posebno u smislu da uskladi sprovođenje zakona i sudsku praksu s međunarodnim normama. Na drugoj strani, predsednik posmatra u tišini kako njegove bivše kolege u ruskoj Federalnoj službi bezbednosti (bivši KGB) ne obezbeđuju sigurnost, što pokreće seriju ozloglašenih slučajeva špijunaže protiv novinara, naučnika i aktivista za zaštitu okoline. Ti „neošpijuni“ obuhvataju novinara Gregorija Paskoa, eksperta za kontrolu naoružanja, Igora Sutjagina, diplomatu Valentin Moisejeva, fizičara Valentina Danilova i ostale.
Pretpostavljeni civilizacijski uticaj kao zapadnog partnera – Rusija je presedavala samitom G-8u Sankt Peterburgu, na primer – izgleda da je izgubljen u Putinovim kremeljskim spletkama. Još jednom je izlaganje zapadnim vrednostima stvorilo novo Potemkinovo selo – Rusija predstavlja fasadu zakona i demokratskih institucija, ali je iza površine isto arbitrarno brutalno pravilo.
Opasnost za svet predstavlja to što se Putinovo bezakonje izvozi. Širom obližnjeg ruskog inostranstva forma kriminalizovane diplomatije pušta korenje. Pogledajte Putinov pokušaj da montira prethodne predsedničke izbore u Ukrajini, a onda kriminalne optužnice podignute protiv opozicionog lidera Julije Timošenko. Pogledajte u otcepljene regione u Moldaviji i Gruziji koji postoje samo uz podršku Kremlja. Pogledajte kako Kremlj nastoji da ucenjuje svoje susede preteći im prekidom snabdevanja energijom.
Svaki policajac zna da kada se ignoriše kriminalno ponašanje kriminalci postaju sve smeliji. Krajnje je vreme da svet prizna Putina zbog onoga što jeste: čoveka koji Rusiju vodi nazad u senku. Svet sada mora da se priseti one stare latinske izreke „qui tacet consentere videtur“ (ćutanje znači slaganje) i da se zapita da li je mudro da mirno pristaje da Putin gradi energetsku supersilu zasnovanu na bezakonju.
Nina Kruščova
Autor predaje međunarodne poslove na Univerzitetu Nova škola i pisac je knjige o Vladimiru Nabokovu koja upravo treba da izađe iz štampe
