ENProšlo je već nekoliko dana od sahrane ruske novinarke Ane Politkoskaje. Bilo je mnogo cveća, poneko je pustio i suzu. Prethodno je koleginica nađena mrtva u liftu zgrade u kojoj je stanovala. Nije bilo sumnje da je ubijena. Svi svetski mediji objavili su vest o ovom zločinu, što je Politkoskaji obezbedilo trenutak posthumne svetske slave.
Ali, i za života je bila prilično poznata. Radila je u malotiražnom listu „Nova gazeta“ i isticala se kritičkim tekstovima o kršenju ljudskih prava u Čečeniji, a nije naročito štedela ni administraciju predsednika Putina. Nisam čitao njene tekstove, ne govorim ruski jezik. Verovatno da se ne bih uvek slagao sa stavovima Ane Politkoskaje. Međutim, to za čitavu priču i nije naročito važno. Ana je imala pravo da misli tako kako je pisala. Osim toga, ubijena je. Humku u kojoj počiva ubrzo će prekriti prašina, snegovi i šaš. Takva je novinarska sudbina.
Otuda nešto drugo ispisuje ove redove. Jer, istog dana kada je otkriven leš Ane Politkoskaje, ubijena su i dvojica nemačkih novinara negde u „istočnim predelima“, a u Bagdadu je, pedesetak sati kasnije, eksplozija bombe, nešto svakidašnje u tom gradu, lišila živote kolege iz neke ondašnje televizije. To će, avaj, ostati samo statistički podatak. Profesionalne agencije koje se bave ovom „statistikom smrti“ jedva stižu da prebroje novinarske leševe. Obično se sa mikrofonom ili beležnicom gine na nekom ratištu, kojih je začudo sve više u ovo doba mira i prosperiteta. Orijana Falači je imala tu sreću da preživi bliski susret sa smrću tokom nekih demonstracija u Meksiku, pa je nedavno umrla od kancera, u bolničkom krevetu. Čak se i Kristijan Amanpur u novije vreme kloni kriznih žarišta, mada se sumnja da je besmrtna.
To nije bio slučaj sa ekipom šabačke lokalne televizije, koja je stradala u vreme bombardovanja ili na nekom bojištu tokom balkanskih ratova iz devedesetih godina, nije više važno ni gde ni kada. Važno je samo to da su mrtvi. Kao što je pouzdano mrtav Slavko Ćuruvija, ubijen praktično na kućnom pragu 11. aprila 1999. godine, na Uskrs, u vreme vazdušne operacije „Milosrdni anđeo“. Ali, nije ubijen bombom, već metkom najmljenog ubice., koji je do dana današnjeg ostao nepoznat, mada se dobro zna da je i on mrtav. Uprkos brojnim obećanjima policije i, još više, političkih aktivista, tajna ovog streljanja traje već sedam i po godina.
Kada se to zna, zalud je nadati se da će ikad biti razrešene enigme smrti Dade Vujasinović, koja je navodno izvršila samoubistvo, ili Milana Pantića, koji je usmrćen tupim predmetom u kućnom predvorju dok se vraćao iz radnje sa hlebom i mlekom u najlon kesi. Jedino je istraga ubistva Duška Jovanovića, glavnog i odgovornog urednika podgoričkog opozicionog dnevnika „Dan“, koji je izrešetan na ulici, ispred svoje redakcije, mrdnula sa mrtve tačke. Doduše, to je sada slučaj iz druge države.
A zna se o čemu su i kako pisali Dada i Milan i šta se sve moglo pročitati u novinama čiji je vlasnik bio Ćuruvija. Tako da su svi oni, u smrti, postali „rođaci“ Ane Politkoskaje. Neko će primetiti da su se svi pomenuti zločini dogodili relativno davno, u vreme „bivšeg režima“, te da nema boljeg dokaza da je ovdašnja demokratija uznapredovala od činjenice da već dugo nije bilo „novinarske smrti“. Na izvestan način, to je tačno. S tim da nema baš mnogo veze sa demokratizacijom ovdašnje političke (i životne) scene. Pre će biti da je tako zato što sada ubice imaju važnija posla. Bave se međusobnim likvidacijama.
Bogdan Tirnanić
