ENUkupno, u oktobru je beogradska štampa objavila oko 950 tekstova na temu ustava i ustavnog referenduma. Prema nalazima istraživača Saveta Mirjane Milošević, u završnici referendumske kampanje od 17. do 28. oktobra sedam dnevnih listova je objavilo 403 teksta vezana za ustav i referendum, od čega je 71 odsto na udarnim stranama novina, što pokazuje da je to bila jedna od društveno najznačajnijih tema.
Prema rečima Miloševićeve izuzetno mali broj tekstova spada u članke i analize vesti, po pet odsto, intervjua je bilo svega jedan odsto, a apsolutno su dominirale vesti i izveštaji – ukupno 71 odsto. Najveći udeo u broju objavljenih članaka, autorskih članaka, analiza, vesti i komentara imali su Danas i Politika, a slede ih Večernje novosti i Pres.
Ovakva „žanrovska slika“, prema oceni istraživača, pokazuje da je štampa uglavnom pratila dnevne spolja nametnute teme i događaje. Najveći broj tekstova, 79 odsto, iniciran je događajima ili nastupima političara, a samo 21 inicirale su redakcije. Najveći broj redakcijski iniciranih tekstova objavili su Politika – 32 odsto i Danas – 30 odsto.
U skladu sa ovom slikom, važan je i nalaz istraživača da je dnevna štampa prikazivala ustav, referendum i srodne teme sa stanovišta državnih funkcionera i političara iz stranaka koje su podržavale izlazak na referendum i izglasavanje ustava. Od njih potiče najviše objavljenih informacija i stavova – 51 odsto. Predstavnici stranaka koje su zagovarale bojkot referenduma javljaju se u sedam odsto tekstova. Stručnjaci i nevladine organizacije ukupno se pojavljuju u 21 odsto tekstova, što se objašnjava velikim angažovanjem Centra za slobodne izbore i demokratiju. Ostali akteri nisu bitnije zastupljeni, recimo predstavnicima međunarodnih i evropskih institucija pripalo je dva odsto, manjinskim zajednicama i Crkvi takođe po dva odsto.
Svi listovi, sa izuzetkom Danasa, tvrdi Milošević, objavljivali su pretežno tekstove u kojima se govori o ustavu na pozitivan način, 65 odsto, dok ih je s neutralnim stavom bilo iznenađujuće malo, oko 13 odsto, a negativnih 22 odsto. Danas je prema ovoj skali o ustavu najuravnoteženije pisao, 41 odsto pozitivnih, 38 odsto negativnih i 21 odsto neutralnih tekstova. Najangažovanije su bile Večernje novosti, 84 odsto pozitivno, samo četiri odsto negativno i 12 odsto neutralno. Međutim, kada je reč o samom referendumu, tu su mediji bili objektivniji, prateći na primer način na koji Vlada i stranke vode kampanju, troše novac i slično. Pozitivnih tekstova o referendumu bilo je ukupno 30, negativnih 16 odsto, a neutralnih 54 odsto.
– Samo u tri teksta pomenuto je da problem prilikom glasanja može da bude i to što Albanci bojkotuju referendum i u opštinama na Kosovu u kojima se sprovodi i gde su upisani u birački spisak – navela je Milošević kao poseban primer.
Objašnjenje kako se došlo do ovakve medijske slike u Srbiji, kada se činilo da je pitanje valjanosti medijskog izveštavanja prilikom kampanja i glasačkih procesa „skinuto s dnevnog reda“ u godinama posle petooktobarskog prevrata, ponudila je istraživač Instituta društvenih nauka Jovanka Matić.
– Ako bismo izbore merili prema ponašanju medija, nijedni iz vremena Slobodana Miloševića ne bi se smatrali demokratskim. Novi standardi, kako ih zahteva demokratsko društvo, uspostavljeni su tek tri godine posle petog oktobra prilikom predsedničkih izbora. Uspostavili su ih pre sami mediji samoregulacijom, nego što je postojala pravna regulativa – podseća Matić, dodajući da je protekli referendumski proces doveo u pitanje dostignute standarde.
Prema njenim rečima, tek kada je raspisan ustavni referendum otkriveno je da postoji pravna praznina i da nijedan akt ne određuje kako mediji treba da se ponašaju tokom referendumske kampanje. Matić primećuje da važeći Zakon o narodnoj inicijativi, odnosno o referendumu, iz devedesetih ni u jednom članu ne spominje medije. Crnogorski Zakon o referendumu, dodaje ona, koji je rađen prema standardima EU, u 13 članova detaljno reguliše kako se u medijima vodi kampanja. Matić zaključuje da pošto zakonski u Srbiji nije postojala obaveza da medijski budu zastupljene obe referendumske opcije, odnosno – i da i ne – ustavu, mediji su pokušali da uspostave samoregulaciju, ali u tome nisu uspeli. Pri tome, Radio-televizija Srbije, iako formalno javni servis, prednjačila je u nastavljanju medijske strategije iz vremena Slobodana Miloševića. A strategija je da je referendum prikazan kao državni, a ne kao politički projekat. Stoga se RTS biračima obraćao ne kao građanima koji treba da biraju između dve političke opcije, nego kao ljudima koji treba da iskažu lojalnost svojoj državi. Drugi mediji su, zaključuje Matić, „prirodno“ počeli da slede ovaj trend, kršeći svoju obavezu da treba da obaveste građane o svim opcijama i da pruže jednake šanse nosiocima različitih stavova da se predstave.
Jasmina Lukač
