EN Ponovni izbor članova Radiodifuznog saveta, najava uvođenja obavezne RTV pretplate, neophodnost transformacije RTS u javni servis i višak zaposlenih, privatizacija lokalnih medija…, već su odavno otvorene teme. O svemu je mnogo pričano, pisano, ali još ništa rešeno i naučeno. Ista lica – isti problemi.
Evo samo nekoliko napomena koje ukazuju koliko je nepoznavanje ove oblasti.
Način finansiranja RTS nema veze sa njegovom transformacijom u javni servis. Logično je da se RTS mora finansirati na način koji mu donosi više novca. Njegov rad u oba slučaja plaćaju svi građani, neposredno ili preko državnog budžeta. Prostom računicom se lako vidi da je isplativije iz budžeta. Druga je stvar pravni mehanizam kojim će građani (pretplatnici) uticati na uređivačku politiku. Ovog mehanizma u Zakonu u radiodifuziji i ovako – nema.
Televizija koja se dotira ne može biti na tržištu u kompetemtnom odnosu sa komercijalnim televizijama, jer to ruši fer tržišne principe. Održavanje fer medijskog tržišta je razlog postojanja regulatornog organa (po zahtevima EU). Tu ulogu treba da ima Radiodifuzni savet.
Pošto je našem Savetu Zakonom dato pravo da postavlja i članove upravnog odbora dotiranog preduzeća (javnog servisa), znači da će i Savet biti učesnik u toj tržišnoj utakmici i to sa veoma privilegovane pozicije – pošto će svima izdavati dozvole za rad. To je potpuni nesklad Zakona o radiodifuziji sa Preporukama Saveta Evrope.
Kako stvarna uloga regulatornog organa za radiodifuziju i posle četiri godine nije shvaćena, radi se očito o našem elementarnom nepoznavanju evropske medijske regulative kao i funkcionisanju radio i TV tržišta u EU.
Dotirana radio-televizija može da bude sa svojim određenim delatnostima i na tržištu, ali na način koji ne bi kvario fer tržišne odnose. Ovo je predviđeno u mnogim dokumentima Saveta Evrope. Nažalost, ove dokumente kod nas niko stručno i profesionalno ne proučava.
To treba da radi institut za radio i televiziju gde bi se, između ostalog, pratila pravna regulativa iz ove oblasti, koja se u Evropi sa tehnološkim razvojem medija stalno menja. Mi ga još nemamo.
Broj zaposlenih u RTS-u nema veze sa njegovom transformacijom u „javni servis”. To je pitanje ekonomičnosti u organizaciji rada. O tome odlučuje isključivo generalni direktor (menadžer).
Treba podsetiti Ministra za kulturu i medije da je RTS još pre dve godine otpustila preko 700 radnika „zbog procesa restruktuiranja, pripeme za privatizaciju, stečaja i likvidacije peduzeća”. Tako piše u rešenjima. I to je plaćeno iz državnog budžeta, baš kao što će biti plaćen njihov povratak posle sudskih sporova koji će RTS zbog pravno nestručno urađenog posla izgubiti. Iznos – najmanje 15 miliona dinara. U međuvremenu ogroman broj novih ljudi je zaposlen, a isti sistem i dalje (ne)funkciniše.
Ipak, najvažnije od svega je što medijska politika, baš kao i energetika, telekomunikacije, proizvodnja hrane, saobraćaj, spada u strateške oblasti. Zato svaka ozbiljna država i drži medije pod svojom kontrolom. Neke države vole da kontrolišu čak i tuđe medije.
Za državu Srbiju je zato jako važno da odmah uradi sledeće:
a) da se Zakon o radiodifuziji što pre povuče i da se novoizabrani Savet za radiodifuziju raspusti.
b) da Vlada u skladu sa starim Zakonom o radiju i televiziji postavi kvalitetan Upravni odbor u RTS (sa ljudima iz privrede i bankarstva koji znaju da vode poslovanje preduzeća) i stručnog, školovanog generalnog direktora;
c) da što pre osnuje institut za radio i televiziju i zatraži od njega strategiju razvoja i sve potrebne elaborate za organizaciju jedinstvenog radiodifuznog prostora u Srbiji (poželjno i u Crnoj Gori).
d) da od Instituta za tržišna i ekonomska istraživanja naruči elaborat o tržišnim potencijalima i projekciji tržišne isplativosti u oblasti komercijalnog radija i televizije u narednih 20 godina kako bi se na osnovu toga uradila strategija njihovog razvoja i utvrdila cena i broj mogućih koncesija.
e) Vlada treba da organizuje stručne tribine i rasprave o predlogu strategije razvoja, a nakon toga izradi Zakon o radiodifuziji u skladu sa usvojenim.
f) Zakon o radiodifuziji mora da sadrži sve kriterijume za dodelu dozvola za prikazivanje RTV programa (u skladu sa preporukama Saveta Evrope), kao i da predvidi tranzicioni period za sve zainteresovane učesnike.
Sve ovo se mora i može završiti (optimalno) za godinu dana. Tranzicioni period mora trajati najmanje dve godine. Sve ukupno to traje tri godine. Tek onda se mogu izdavati koncesije. To je put.
Sve što sada rade Vlada Srbije i Skupština u ovoj oblasti je stavljanje točkova na magarca kako bi ličio na automobil (televiziju) koji će se, zakonom licenciran, takmičiti na evropskom medijskom tržištu, gde se u ovom trenutku obrće kapital od 70 milijardi evra.
Smešno je samo onome ko ne shvata koliko je tužno. Zbog neznanja i partijske zaslepljenosti.
Ivona Živković
TV reditelj i novinar
