EN Septembar 2000. godine bio je dramatičan u Srbiji, proticale su poslednje nedelje vlasti Slobodana Miloševića davno izopštenog od strane Zapada. Ukrajina je u to vreme imala podršku najmoćnijih država sveta, ali su njenu unutrašnju političku scenu razarale korupcionaške afere čiji je akter bio i sam predsednik Leonid Kučma. U obe države vladajuće garniture nisu se obazirale na želju građana za demokratizacijom društva.
Tri nedelje posle otmice i ubistva bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića u Beogradu, slična tragična sudbina zadesila je novinara Georgija Gongadzea u Kijevu. Prvi zločin uskoro će dobiti sudski epilog u Beogradu, drugi se tek rasvetljava u Kijevu. Istraga ubistva ukrajinskog novinara u Srbiji izgleda kao „fleš bek”, ono što se ovih dana dešava u Kijevu kao da se već desilo u Beogradu. Da li postoji paralela između likvidacija novinara u vreme režima Miloševića i Kučme?
Otet i likvidiran
Gongadze je ubijen kao Stambolić, ali njegova nesrećna sudbina više podseća na sudbinu Slavka Ćuruvije. Dvojica novinara svojim radom zamerili su se vladajućim režimima, u njihove egzekucije umešani su pripadnici službi bezbednosti, pozadina zločina počela je da se nazire tek posle pada vladajućih garnitura kada su se u javnosti pojavili dokazi koji su ukazivali na izvršioce ili naručioce ovih ubistava.
Georgij Gongadze, koji je istraživao korupcionaške afere, nestao je u Kijevu 16. septembra 2000. godine. Novinari su „prozivali” Kučmu za umešanost i zločin. Režim pušta glasine, takozvanu „rusku verziju”, kao nestali novinar je viđen u Moskvi gde je kupio kartu za Smoljensk, a tamo mu se gubi trag. Ali, dva meseca posle Gongadzeovog nestanka, u šumi u predgrađu glavnog grada Ukrajine pronađeno je njegovo obezglavljeno telo.
Tih dana naručioci i izvršioci ubistva su u panici, posle pronalaska leša pojavljuje se i tonski snimak na kome se čuje kako državni vrh na čelu sa Kučmom razgovara o tome kako treba ukloniti Gongadzea. Predsednik Ukrajine 29. juna 2000. godine pitao je načelnika Službe bezbednosti Ukrajine Leonida Derkača može li da „nešto uradi sa Gongadzeom”. Ovaj je odgovorio da može.
Ti razgovori, za koje se veruje da su izdavanje naloga za ubistvo, snimljeni su zahvaljujući Nikolaju Maljničenku, pripadniku službe obezbeđenja koji je besan zbog Kučminih afera odlučio da dokumentuje zloupotrebe. Tajno je snimao razgovore, na jednoj od traka „uhvaćen” je razgovor o Gongadzeu. Kučmine pristalice tvrde da je razgovor montiran. Međutim, ljudski glas je kao otisak prsta, omogućava preciznu identifikaciju a savremene metode fonoskopije lako otkrivaju montirane snimke.
Samoubistva ministara
Nedavna smena vlasti u Ukrajini omogućila je odlučujući prodor u istrazi, policajci osumnjičeni za učešće u egzekuciji Gongadzea su privedeni. Kučmin ministar unutrašnjih poslova Jurij Kravčenko, čiji glas se takođe čuje na tajno snimljenim trakama, izvršio je samoubistvo prošlog petka na dan kada je trebao da da iskaz pred pravosudnim organima.
Ubistvo ukrajinskog novinara i zbivanja posle toga u mnogim detaljima podsećaju na ubistvo Slavka Ćuruvije, izvršeno na Uskrs 11. aprila 1999. godine u Beogradu. Kao i Gongadze, zamerio se vladajućem režimu.
Za razliku od Gongadzea, organizatori Ćuruvijinog ubistva su procenili da u vreme bombardovanja NATO-a nema potrebe za insceniranjem njegovog „nestanka”. Primenili su oprobani beogradski stil ubijanja, smrtonosnu zasedu pred kućom uz upotrebu automatskog oružja. I u Srbiji su puštane glasine, kao Ćuruvija je zapao u dugove pa je to mogući motiv zločina.
Odmah posle rata, kada je ukinuta cenzura, mnogi su uprli prstom u režim Miloševića. Ali prvi dokazi o umešanosti režima pojavili su se tek posle njegovog pada, kada je „neko” dostavio dosije „Ćuran“ tajne policije. Iz tog dokumenta se vidi da su agenti pratili Ćuruviju i izveštavali o njegovom kretanju do pred njegovu smrt. Zvanično nije poznato ko je srpski Maljničenko, bezbednjak koji je dostavio podatke o zločinu.
I ministar unutrašnjih Srbije u vreme ubistva Vlajko Stojiljković, kao i njegov ukrajinski kolega Kravčenko, izvršio je samoubistvo. Stojiljković se ubio zbog usvajanja zakona o saradnji sa Haškim tribunalom 11. aprila 2002. godine, tačno na treću godišnjicu ubistva Ćuruvije.
Ipak u Srbiji, za razliku od Ukrajine, likvidacija poznatog novinara još uvek je misterija, niko nije uhapšen ni šest godina posle ubistva. Valjda to neće ostati jedina razlika između zločina u Srbiji i Ukrajini.
