ENOni koji tvrde da je ovo opasno zanimanje i traže beneficirani radni staž, treba da vide koliko mladih ljudi danas hrli u ovu profesiju. Pretplata je samo jedan od načina za potpunu demokratizaciju medija
Tek što je stekao punoletstvo, otisnuo se malo na zapad i kao student zaradio prve američke „zelembaće“, kada verovatno nije sanjao da će ga zgrabiti novinarstvo i da će, mnogo godina kasnije postati direktor Studija B. Kada govori o poslu u kojem još nije rekao sve, priseća se i teških trenutaka – dvanaest i po godina ustajanja u četiri ujutro da bi od pet do devet vodio emisiju „Red žive priče, red muzičkih numera“. Vredelo je, kaže, pošto je u pitanju godinama najslušanija emisija na Studija B. Ne slaže se sa onima koji misle da je novinarstvo, koliko god da je strasna, toliko teška profesija da treba razmišljati o beneficiranom stažu, kao recimo za rudare, a kao da žali što se nije okušao u štampanim medijima, gde je reč „o ozbiljnijem novinarstvu“. U najkraćem – gost Glasa Dragan Kojadinović, ministar kulture i informisanja u Vladi Srbije.
U kakvom je stanju danas novinarska profesija?
– Slušao sam o tome dosta žalopojki na raznim tribinama. U nekim medijima je bolje, u nekima gore. Ne može država da radi posao menadžera, direktora i urednika, da popravlja uslove rada u ovoj profesiji. Oni koji tvrde da je ovo opasno zanimanje i traže beneficirani radni staž treba da vide koliko mladih ljudi hrli u nju. Tada će im biti jasno da to nije rudarski posao. Da bi svima u ovom poslu bilo bolje, strukovne organizacije treba da naprave realan plan, socijalne programe i kolektivne ugovore. Ovde se sindikati ponašaju kao mesne zajednice koje štite samo interese svog članstva.
Šta će doneti izmene Zakona o javnom informisanju?
– Rok za privatizaciju elektronskih medija produžen je do 1. juna 2006. godine. Predviđa se izrada registra medija jer je za borbu protiv monopola u ovoj oblasti neophodno znati ko je vlasnik. Pošto dosad nije bilo takve evidencije, dešavalo se da vlasnik novina bude kriminalac. Bio sam kolumnista u jednim novinama za koje se posle ispostavilo da su u rukama zemunskog klana. Treba rešiti i problem dostavljanja informacija koje se kriju pod firmom državne tajne, a treba razmrsiti i neke paragrafe iza kojih se kriju oni koji ne žele da daju informacije.
Kakva je sudbina medija bivše države?
– Bivši JU radio je na kratkom metru i teško može da izvuče ekonomski interes. On će verovatno biti ugašen, dok će 30 odsto državnog dela u Večernjim novostima biti ponuđeno na prodaju. Problem novinskih agencija je dublji, jer one nisu profitabilne – Tanjugovu dopisničku mrežu trebalo bi da finansira država, a za ostalo treba da se snađu na tržištu. Ako mogu da prežive Beta i Fonet, zašto ne bi i Tanjug.
Predlog krivičnog zakona o kleveti i uvredi ima neke sporne odredbe?
– Sporne odredbe je ostavila grupa pravnika koja je radila zakon, pozivajući se na slična rešenja u evropskim zakonima. Ministar pravosuđa kaže da je mnogo komplikovanije povući zakon nego promeniti odredbe amandmanima. Obojica smo protiv toga do novinari krivično odgovaraju za klevetu.
Najavili ste ponovno uvođenje televizijske pretplate. To se ne dopada ni građanima ni komercijalnim televizijama?
– Pretplata je samo jedan od načina za potpunu demokratizaciju medija. Naša namera je da državne institucije ne budu vlasnici medija ni u kakvom procentu. Ali pre toga treba razgraničiti javni servis od komercijalne televizije i ograničiti procenat reklama na RTS-u. Ostali mediji putem strukovnih organizacija moraju otvoriti pitanje da li je procenat oglasnog prostora dat RTS-u realan. Ne može država sve da uradi umesto njih.
Zbog čega je došlo do sukoba između vladike Artemija i stručnjaka na Kosovu za obnovu naših manastira?
– U okviru Ministarstva, a i Vlade Srbije, osnovano je radno telo za zaštitu kulturne baštine na Kosovu i Metohiji, i u njemu je i vladika Artemije. Činjenica je da se do sada nisu poštovale preporuke Saveta Evrope, nije se poštovalo pravo vlasnika, a to je Srpska pravoslavna crkva. Zato smo morali da prekinemo saradnju i sa privremenim organima vlasti na Kosovu i sa Savetom Evrope i to baš kada je grupa stručnjaka bila spremna da krene sa radom, na čelu sa Emom Karamajkl, vrhunskim stručnjakom koju je angažovao SE. Međutim, vladika Artemije je sa pravom zahtevao da se sve aktivnosti prekinu, da se vratimo na početak i da se uspostave principi koji će biti obavezujući. Mora se poštovati činjenica da je to, pre svega, srpska kulturna baština i da je vlasnik manastira Srpska pravoslavna crkva. Odatle je pravo veta dato u jednom dokumentu vladiki raško-prizrenskom da može da ga upotrebi. Donatorska konferencija za Kosovo i Metohiju biće održana u maju u Parizu. Mi sada krećemo ponovo da se dogovaramo, pravimo operativne planove, i nemamo ništa protiv da Ema Karamajkl nastavi da radi ovaj posao, ali da se poštuju principi.
Koliko je realno snažan glas vladike Artemija?
– Često se stvara utisak da vladika Artemije koči te radove, međutim, on je u pravu. Zato što je s druge strane previše politike. Njegov glas je veoma jak, jer ne bi bile zaustavljene sve aktivnosti da nije tako. On jeste u pravu, ali se i problemi mogu prevazići.
Šta je Vlada Srbije uradila?
– Vlada je odvojila 208 miliona dinara za zaštitu baštine na Kosovu, strane institucije su obezbedile 4,2 miliona evra, obećale su još oko deset miliona evra. Ali, nije ovde novac problem već poštovanje principa. Razgovarao sam i sa Terijem Dejvidsonom, sekretarom SE, i on mi je rekao da je imao težak trosatni razgovor sa vladikom, zapadnjaci se prave da ne razumeju neke stvari. Po njima smo čudni što nećemo da uzmemo deset miliona evra koje su oni obezbedili i što nećemo da dozvolimo da neki drugi ljudi to popravljaju. Upravo oni koji su tu štetu i napravili. Nije im jasno zašto nećemo. Postoji imperativ brzog rada, rekonstrukcije, ali – ne po svaku cenu. Jer, zaista imam utisak da Zapad, kada je reč o obnovi manastira, nastavlja politiku štapa i šargarepe.
Ima li poziv ministra kulture Kosova veze s navedenim problemima?
– Posle jednog razgovora sa predstavnikom Unmika za obnovu baštine na Kosovu, dobio sam to pismo u kome se odmah na početku kaže da mi se obraća upravo ohrabren rečima predstavnika Unmika i upućuje poziv na saradnju. Ministar kulture Kosova poslao mi je izuzetno ljubazno pismo u kome ima nekoliko rečenica koje su atipične za taj milje. Iako ima samo 32 godine i često je neshvaćen i tamo, drznuo se da kaže da Srbija ne sme da se odrekne Kosova i da Kosovo ne treba da se odrekne Srbije. I među temama koje je spomenuo za razgovor je i zaštita pravoslavnih crkava i manastira na Kosovu. Pismo je ljudski intonirano i odgovorio sam pozitivno. Dosta je bilo mržnje, i neko mora da napravi prvi korak. Možemo da ne priznajemo jedni druge, možemo da se mrzimo doveka, ali šta ćemo dobiti? Lako je prepucavati se na liniji Beograd – Priština, ali kako je ljudima koji žive na Kosovu, i Srbima i Albancima, koji nisu teroristi i koji su žrtve. Ako ste dobili ljubazno pismo od nekoga, a imate informaciju da on nije okrvavio ruke, najmanje što možete jeste da mu ljubazno odgovorite. Treba da se napravi prvi korak, kad-tad ćemo u direktnoj komunikaciji morati da rešavamo probleme, a posebno, što je i on rekao, moramo da budemo građani Evrope. Da podignemo pogled iznad naših avlija i ograda, jer stalno smo zagledani u zemlju i zato se sudaramo i razbijamo glave. Vrlo rado ću otići dole.
Šta je urađeno na Hilandaru?
– Vlada Srbije je dala do sada više od 90 miliona dinara. Nažalost, ne možemo mnogo da utičemo na tempo tih radova, budući da su grčke institucije tamo najvažnije, sa kojima imamo korektan odnos, ali više u nekom savetodavnom smislu. Činjenica je da se nije mnogo toga uradilo u prvih godinu dana. Prvo su radili arheolozi, pa su pravljeni planovi za rekonstrukciju, bile su i mnoge stručne dileme da li konačno da se dozvoli upotreba modernih materijala. S druge strane, grčki graditelji žele da se sprovede procedura koju oni smatraju normalnom, a mi bismo hteli sve to preko noći da završimo. Ne može, sve ima svoj red. Stručnjaci su u početku govorili da je šteta negde oko 20 miliona evra i da će obnova trajati i deset godina, a sada se već kaže da se upotrebom modernog materijala rok smanjiti za tri godine. Novac za Hilandar nije problem, jer on stiže sa raznih strana, problem je tempo izvođenja radova.
Prvi viškovi iz srpskog budžeta otišli su za kulturu?
– Hvala Mlađanu Dinkiću na razumevanju i što je prve viškove iz budžeta odlučio da podeli baš kulturi. Za početak, Narodno pozorište i Filmski centar Srbije su dobile 300 odsto više za programe nego što je planirano. Ali, to će biti potpuno besmisleno ako se mnoge druge stvari bolje ne organizuju. Lako možete da potrošite veliki novac ako nemate jasan i ozbiljan plan.
Hoćete li reagovati?
– Reagovaću, nego šta. Izgleda da se po pravilu pojavljuju oni koji imaju najveća primanja, a imate veliki broj glumaca i operskih pevača koji godinama ne izađu na scenu. Ako su scene tesne, neka pronađu način da ih uposle. Da gostuju, da se izađe iz Beograda. Tvrdim, pare su najmanji problem, a glavna stvar je – nema dobre organizacije, nema dobrih menadžera u institucijama kulture. Samo se oslanja na budžet i viče – daj, daj, daj. Mi ćemo da damo, a da vidim šta će oni da daju. Šta će oni da urade? Da li će da smanje broj zaposlenih? Hiljadu ljudi ima u Narodnom pozorištu! Hiljadu! I pitanje koliko ljudi tamo stvarno radi. Zašto bi država to finansirala? Ovo je i test za njih. Ovo je sada mnogo više para nego što vam treba, ali dogodine će dobiti manje. Ako oni neće da vode računa o svojoj budućnosti, što bi država doveka to radila. Država mora da ima svoj nacionalni teatar, ali ne po svaku cenu. Ne da je stalno neko ucenjuje i čerupa.
Ima i dobrih rezultata?
– Imamo mi i uspeha. Evo, i vi ste pisali da sam bahat. Tačno je, bio sam u Kanu deset dana, ali imamo rezultate. Naši reditelji su mi otvarili mnoga vrata, i po skraćenoj proceduri i vrlo povoljnim uslovima ušli u Euroimaž, postali deo evropske filmske industrije, i već na prvoj sesiji, posle samo dva meseca članstva, dobili smo 170 hiljada evra za dva projekta. Ovde smo postavili takođe važan stub – osnovali smo Filmski centar Srbije, obezbedili su budžet sa tri i po miliona evra za pomoć filmskoj produkciji. Smanjiće se PDV, već postoji interesovanje za snimanje koprodukcijskih filmova. Možemo da uradimo puno ako svi radimo zajedno, ako ne saplićemo jedni druge. Nismo izabrani za faraone, ali nismo svi ni kreteni. Može sve da se uradi, ali ako nastavimo da Srbiju pretvaramo u jednu baruštinu samo ćemo da tonemo dublje i dublje.
Redakcija Glasa
