ENReč je o rešenju kojim je Bezbednosno-informativnoj agenciji naloženo da nevladinoj organizaciji Inicijativa mladih za ljudska prava, koja je to tražila, pruži informaciju o broju ljudi prisluškivanih u 2005. godini.
Inicijativa mladih za ljudska prava se, u skladu sa zakonom, prethodno zahtevom obratila Bezbednosno-informativnoj agenciji. Agencija, koja je po zakonu bila dužna da najdocnije u roku od 15 dana ili da tražiocu traženu informaciju ili na zakonit način odbije zahtev, nije to učinila. Odbijanje zahteva na zakonit način podrazumevalo je donošenje posebnog rešenja, u kome bi bili navedeni zakonski razlozi, obrazloženje i pouka o pravnom leku. Agencija je kratkim neformalnim dopisom obavestila tražioca da nije u mogućnosti da odgovori na zahtev, jer je tako nešto u suprotnosti sa članom 9. stav 5. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. Taj dopis nije, u skladu s ovim zakonom, potpisao direktor ili za to posebno ovlašćeno lice, već treće lice.
Naravno, na prvi pogled je bilo jasno da je Agencija ignorisala praktično sve odredbe zakona kojima je uređeno postupanje po zahtevu za pristup informacijama. Ipak, razume se, od proceduralnih pitanja bilo je mnogo zanimljivije, da li je pozivanje BIA na pomenutu zakonsku odredbu bilo opravdano. A, odredba pomenutog člana 9, stav 5. jedna je od odredaba zakona koja daje mogućnost za ograničenje pristupa informacijama i koja, pored ostalog, predviđa da organ vlasti neće tražiocu dati informaciju ako bi time „učinio dostupnim informaciju ili dokument za koju je propisom ili službenim aktom zasnovanim na zakonu određeno da se čuva kao državna, službena, poslovna ili druga tajna, odnosno koji je dostupan samo određenom krugu lica, a zbog čijeg bi odavanja mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice po interese zaštićene zakonom koji pretežu nad interesom za pristup informaciji“.
Shodno tome, pored uslova da se radi o informaciji ili dokumentu za koji je određeno da se čuva kao državna, službena, poslovna ili druga tajna, za ograničenje pristupa javnosti zakon zahteva i drugi navedeni uslov, taj da bi zbog odavanja informacije mogle nastupiti teške pravne ili druge posledice.
Našavši da je očigledno da, zbog toga što će prost, sumaran broj ljudi u odnosu na koje je primenjena jedna zakonom predviđena mera, biti učinjen javnim, ne može nastupiti nikakva, a pogotovo ne teška štetna posledica, našao sam da je žalba osnovana i doneo pomenuto rešenje. Uz to, imao sam na umu da bi spremnost BIA da objavi ovaj podatak imala terapeutsko dejstvo u odnosu na našu javnost koja još uvek nosi tragove traumatičnih iskustava sa zloupotrebama tajnih službi.
Prema članu 28. Zakona o slobodnom pristupu informacijama, rešenja Poverenika su obavezujuća, a u slučaju potrebe njihovo izvršenje obezbeđuje Vlada Srbije. Ipak, BIA nije postupila po rešenju, a Vlada Srbije nije, na zahtev Inicijative mladih, obezbedila izvršenje. U međuvremenu, Vrhovni sud Srbije odbacio je tužbu koju je protiv rešenja poverenika BIA podnela. Stvar je tu stala, a druge nove zanimljivosti polako su je potiskivale u zaborav.
Ipak, stvar je nedavno ponovo aktuelizovana nečim što se dogodilo u susednoj Crnoj Gori. Tamo je pre par meseci Upravni sud, po tužbi Mreže za afirmaciju nevladinog sektora (MANS), poništio rešenje Agencije za nacionalnu bezbednost (ANB) o odbijanju zahteva da se učini javnim podatak o broju prisluškivanih u 2005. godini. Za nas u Srbiji moglo je biti interesantno to da se MANS u sudskom postupku pozivao i na činjenicu da je u Srbiji poverenik za informacije u identičnoj situaciji naložio da se informacije daju tražiocu, kao i da je tužbu BIA protiv te odluke poverenika Vrhovni sud Srbije odbacio. Upravni sud Crne Gore nije se tada odlučio da sudi u sporu „pune jurisdikcije“ i nije meritorno, do kraja, rešio stvar. Ali je poništio rešenje kao nezakonito, jer „nije dokazano da bi po interese nacionalne bezbednosti obelodanjivanjem informacija nastala šteta znatno veća od javnog interesa za njenim objavljivanjem“ i naložio ANB da donese novo rešenje.
Razume se da je i za nas bilo zanimljivo kakav će biti ishod. Naime, jedan od pretpostavljenih ishoda mogao je imati za posledicu neobičan kuriozitet. Odluka srpskog poverenika mogla je postati „presedan“ u međunarodnim relacijama, a da prethodno u domaćoj državi nije izvršena. Bilo bi stvarno izuzetno teško naći sličan primer, i zato sam s interesovanjem očekivao taj ishod.
A, ishod je to da je, ovih dana, ANB učinila javnim, odnosno MANS-u dostavila podatak da je u Crnoj Gori u toku 2005. godine prisluškivano 45 ljudi i da je još 5 ljudi tajno praćeno.
Ne znam koliko je za Crnogorce bila zanimljiva odluka srpskog poverenika i u kojoj meri je ona stvarno uticala na formiranje stava koji je opredelio konačni ishod. Ali, to što se dogodilo u Crnoj Gori za nas svakako jeste zanimljivo. Ne zbog toga što će, ili neće, uticati na izvršenje odluke poverenika, već zbog drugih još važnijih stvari. Prvo, jer je taj događaj objektivno novo, važno iskustvo u afirmaciji slobode pristupa informacijama i učešću javnosti u civilnoj kontroli tajnih službi i drugo, jer će iskustveno potvditi da se zbog toga, sasvim sigurno, neće dogoditi ništa strašno po nacionalnu bezbednost. Ta iskustva, bez sumnje, pre ili kasnije i nama će biti korisna.
Rodoljub Šabić
Autor je poverenik za informacije
